|
molim vas da mi prevedete ovaj tekst
U kancelariji i iz odnosa sa kolegama, možete naučiti mnogo više od toga kako sledeći put da se sagnete i da vas gorka opaska zavidnog kolege ne zakači... Iako na fakultetu čitamo brojne knjige, polažemo ispite, pa čak i pišemo istraživačke radove i kao nešto zaključujemo, logika u praksi ima malo drugačiju ulogu.
Ponekad razmišljamo o svakom našem koraku, nadajući se da će možda baš sada ishod biti drugačiji, da će baš on biti pravi i da će doneti dugo željenu promenu u životu. Vreme je da saznate – možda i neće. Ali ono što može da se desi, to je da sva ona ružna i lepa iskustva sa posla i taktike drugih na kojima ste im zavideli, konačno primenite i u svom životu. U knjizi iz 1996. godine, pod imenom “Menadžment Apsurda: Paradoksi u rukovođenju”, psiholog i direktor kompanije Ričard Farson ukazao je na neke bitne lekcije koje je naučio na poslu i njegova mudrost se može primeniti koliko na svakodnevan život toliko i na svakodnevne situacije u kancelariji.
Š U menadžmentu kao i u vaspitanju dece, nije toliko bitno šta uradimo, već je suština u tome ko smo mi. U menadžementu ljudi reaguju na to ko smo mi. Mi smo posmatrani i dok pričamo o tome kako treba raditi i dajemo uputstva, kao i kada sami to radimo. Nije baš korisno ako drugima pridikujemo kako ne treba ustajati često od stola i ispijati po nekoliko kafa dnevno ili praviti pauzu za cigaretu, ako i sami to neprestano činimo. Tako je u vaspitavanju dece. Nema sumnje da roditelji mogu i treba da učestvuju u vaspitavanju svoje dece što više i bolje, ali najbitnije je ko su oni i šta predstavljaju: da li su osećajni i brižni ili hladni i ravnodušni. Većina dece jednostavno prihvati karakteristike koje opisuju njihove roditelje, bez obzira na to da li su roditelji želeli drugačije. Zato sledeći put pripazite i kako se ponašate kada niste u direktnoj komunikaciji sa detetom.
|
