Tu i tamo sam imao/la strašne snove, ali ne dovoljno strašne da me nateraju da izgubim svoju fasciniranost snovima. Za početak, dopada mi se sama ideja da sanjam, da odem u krevet i mirno ležim a onda, nekom čudnom magijom, da lutam po nekoj novoj vrsti postojanja. Kao dete, nikad nisam mogao/la da razumem zašto odrasli tako hladno shvataju snove, kad mogu da naprave veliku frku oko bilo kog praznika. To me još uvek ostavlja u nedoumici. Zbunjuju me ljudi koji kažu da nikada ne sanjaju i izgledaju kao da ih to i ne zanima. To je još više začuđujuće nego da kažu da nikada nisu šetali...
|