Na današnji dan, 21. februara 1677. godine, umro SPINOZA

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Umro holandski filozof Baruh de Spinoza, jedan od najznačajnijih i najdoslednijih predstavnika racionalističke i monističke filozofije. Njegova misao, izneta u kapitalnom delu "Etika", izvršila značajan uticaj na evropsku filozofiju. Kritički odnos prema Bibliji i Talmudu izazvao gnev u teološkim krugovima, jevrejska zajednica ga 1656. anatemisala i isključila iz svojih redova.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]



Rođen u jevrejskoj zajednici Amsterdama, Spinoza je od malih nogu bio drugačiji od vršnjaka, okrenut izučavanju starozavetnih tekstova. Kasnije, u školi za rabine, pokazao je osobinu koja će ga odlikovati tokom celog života - sposobnost za postavljanje pronicljivih pitanja, koja su učene rabine doivodila u nezgodan položaj. Studirao je kartezijansku filozofiju u školi Fransis van Emdem, i promenio svoje jevrejsko ime Baruh u latinsko Benedikt(o). Na originalan način sagledao je prirodi božanskog, ćime je udario na tradicionalna gledišta judaizma. Zbog oglušavanja o naredbu jevrejskih starešina da se javno odrekne svojih stavova, veće staraca ga proklinje i izopštava iz zajednice. Od 1666. godine, kada je napustio Amsterdam, živi u Rijnsburgu, Vorburgu i Hagu. Izdržavao se poliranjem sočiva.

"Spinoza imenuje vrhovno biće pojmom »Bog ili Priroda« (»Deus sive Natura«), čime ukazuje da u njegovoj metafizici Bog i priroda jesu jedno te isto.
Spinoza negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci ljudima, iz njihove ograničene perspektive, mogu izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.
...
Spinoza, takođe razlikuje tri vrste saznanja:

Prvo i niže na skali naziva mišljenje, mašta (opinio, imaginatio). Ovde uključuje »slučajno i neodređeno iskustvo« (experientia vaga), takođe saznanje iz druge ruke (preko tuđeg iskustva) i saznanje koje se može steći preko simbola i znakova. Zaključuje da ova vrsta saznanja zavisi od »zbunjujućih i neprecizno određenih podataka«, znači posredno i preko čulnih opažanja, te stoga nije prikladno kao baza za filozofsku argumentaciju.
Drugo i više na skali, dolazi putem razuma (ratio), koje zavisi od karakteristika i prirode strukture stvari, tj., »zajedničko za sve i isto u delu i sveobuhvatnosti«, ili odgovarajuće saznanje o sastojcima, ali ipak suprotno esenciji.
Treće i najviše na skali, definiše kao »intuitivno saznanje« (scientia intuitiva). Intuitivno saznanje, po Spinozi, dolazi preko odgovarajućeg saznanja o supstanciji i atributima božanskim, kao i saznanja o samoj esenciji stvari. Takvu vrstu saznanja je jedino moguće steći preko odgovarajućeg reda akcije i reakcije."
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kolega, svaka čast i hvala za ovo podsećanje. Lepo je ponovo videti da ovom planetom nisu šetali samo divljaci i budale...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bas sam skoro ucio o njemu u skoli...

Eto nedavno je bilo secanje i na Sokrata

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sa zakašnjenjem od nekoliko dana (s obzirom na datum Baruhove smrti) navodim još par zanimljivosti iz njegovog života. Pravim čak i pokušaj da sklopim "primirje" sa čovekom sa čijim se postavkama ne slažem. Dakako, nije reč o Spinozi, nego o Kristoferu Hičensu, autoru knjige "Bog nije veliki". Autoru pomenutog dela svakako se ne može osporiti zanimljivost u izlaganju, čak i lucidnost sa izvesnim satiričnim pogledom na svet, ali (po meni) i on poput drugih pravi suštinsku "grešku u polazu", nerazlikovanjem pojmova "vera" i "religija". Kada budem bolje raspoložen, osvrnuću se u posebnoj temi i na "neautorizovanu" misao: Odsustvo (nepostojanje) dokaza nije dokaz odsustva (nepostojanja), pošto objašnjenje zahteva pristup i sa filosofskog i sa jezičkog aspekta, uz pominjanje mnogih "povezanih" ličnosti (Vilijam Kauper, Frensis Krik, Karl Sagan, etc, uključujući i rečenog Hičensa i "ozloglašenog" Dokinsa).

Iz pomenute Hičensove knjige evo dela posvećenog Spinozi:

Poglavari amsterdamske sinagoge objavili su 27. jula 1656. godine sledeći herem, odnosno osudu, fatvu, koji se ticao njegovog rada:
“Prema presudi anđela i svetaca ekskomuniciramo, odbacujemo, proklinjemo i anatemišemo Baruha de Espinozu uz saglasnost poglavara i čitave ove svete kongregacije, i u prisustvu svetih knjiga: prema 613 principa koji su u njima zapisani, i kletvom kojom je Isus Navin prokleo Jerihon, i kletvom koju je Jelisije bacio na decu, i svim kletvama koje su zapisane u zakonima. Neka bude proklet danju i neka bude proklet noću. Neka bude proklet dok spava i neka bude proklet dok je budan. Neka je proklet kada dolazi i neka je proklet kada odlazi. Gospod mu neće oprostiti, neka od sada sva Božja ljutnja i gnev idu na njega i neka počivaju na njemu sve kletve koje su zapisane u knjizi zakona. Gospod će uništiti njegovo ime pod Suncem, zbog njegovih nedela odvojiti ga od svih plemena Izraela, uz sve kletve nebeske koje su zapisane u knjizi zakona.”

Višestruka osuda završava se naredbom svim Jevrejima da izbegavaju bilo kakav kontakt sa Spinozom, i da se, pod pretnjom bolne kazne, uzdrže od čitanja “bilo čega što je on sastavio ili napisao”. (Igrom slučaja, “kletva koju je Jelisije bacio na decu” odnosi se na izuzetno prosvetljujuću biblijsku priču u kojoj Jelisije, iznerviran dečjim zadirkivanjem što je ćelav, traži od boga da pošalje medvedice koji će deci otkinuti jedan po jedan ud, što su, kako kaže priča, medvedice poslušno i učinile. Možda Tomas Pejn nije grešio kada je rekao da ne može verovati ni u jednu religiju koja sablažnjava dečji um).

Vatikan je, kao i kalvinističke vlasti u Holandiji, svim srcem podržao ovu histeričnu jevrejsku osudu i pridružio se marginalizovanju Spinozinog dela u čitavoj Evropi. Nije li on doveo u pitanje besmrtnost duše i tražio odvajanje Crkve od države?! Do đavola s njim! Sada se tom prezrenom jeretiku pripisuje najoriginalniji filozofski rad na temu odnosa duha i tela, a njegove meditacije o čoveku ponudile su promišljenim ljudima mnogo više stvarne utehe nego što je to učinila ijedna religija. I dalje traje rasprava o tome da li je Spinoza ateista, mada se čini malo neobičnim što danas treba da diskutujemo o tome da li panteizam jeste ili nije ateizam. On je, prema sopstvenim rečima, teista, ali njegova definicija boga koji se manifestuje kroz prirodni svet opasno je blizu odbacivanja svakog religijskog boga. Ukoliko postoji sveprožimajuće preegzistentno kosmičko božanstvo koje je deo onoga što stvara, onda nema mesta za boga koji se meša u ljudske poslove, a kamoli za boga koji se opredeljuje za stranu u okrutnim lokalnim zađevicama različitih jevrejskih i arapskih plemena.

Takav bog ne može da napiše neki određeni tekst, niti pak može da nekog inspiriše na pisanje, kao što ne može biti ni ekskluzivna imovina neke sekte ili nekog plemena. (Setite se šta su Kinezi pitali prve hrišćanske misionare koji su stigli do njih: ako se bog otkrio, kako je mogao da dozvoli da protekne toliko vekova pre nego što vest o tome stigne do Kineza? “Tragajte za znanjem čak i ako je ono u Kini”, kaže Poslanik Muhamed, nesvesno otkrivajući da je tada najveća civilizacija na svetu bila na samom spoljnom obodu njegove svesti). Kao što su Njutn i Galilej gradili na temeljima koje su postavili Demokrit i Epikur, tako vidimo kako uticaj Spinozinog uma seže sve do Ajnštajna koji je na pitanje rabina odlučno odgovorio da veruje samo u “Spinozinog boga”, a nikako u boga “koji se bavi sudbinama i delima ljudskih bića”.

Spinoza je svoje ime promenio u Benedikt i tako ga udaljio od jevrejskih korena; izdržao je 20 godina anateme u Amsterdamu – krajnje stoički, i do kraja je bio sposoban za miran i racionalan razgovor – i umro; uzrok smrti bio je prah koji mu se nataložio u plućima zbog toga što se bavio brušenjem stakla. Čitavog života je naime brusio i polirao sočiva za teleskope i medicinske aparate, što je primerena naučna aktivnost za nekoga ko je ljude učio da preciznije sagledavaju stvari. “Svi naši moderni filozofi”, pisao je Hajnrih Hajne, “gledaju, često ne znajući, kroz staklo koje je Baruh Spinoza uglačao”. Hajneove pesme su kasnije bacale u vatru nacističke siledžije koje nisu verovale da neki, “makar i asimilovani” Jevrejin može da bude dobar Nemac. Preplašeni, nazadni Jevreji koji su odbacili Spinozu, odbacili su biser koji je vredniji od čitavog njihovog plemena; kada je Spinoza umro, njegovo telo, telo njihovog najhrabrijeg sina, ukradeno je i bez sumnje podvrgnuto nekim ritualima skrnavljenja.

Spinoza je predvideo da se tako nešto može dogoditi. U pismima je pisao reč Caute! (na latinskom “oprezno!”) i ispod njega crtao malu ružu. To nije bio jedini aspekt njegovog dela koji je bio sub rosa.
Štamparu svog čuvenog Tractatusa predstavio se lažno, a stranu na kojoj je trebalo da piše ime autora, ostavio je praznu. Njegovo zabranjeno delo (čiji najveći deo verovatno ne bi bio sačuvan nakon njegove smrti da nije bilo hrabrosti i preduzimljivosti jednog njegovog prijatelja) nastavilo je svoj tajni život u delima drugih mislilaca. U kritičkom Dictionnaire Pjera Bejla Spinoza je dobio najdužu odrednicu. Kada je 1748. godine objavljen Monteskjeov Duh zakona vladao je utisak da to delo jako mnogo duguje Spinozi i crkvene vlasti u Francuskoj su tražile od Monteskjea da se odrekne tog jevrejskog monstruma i da javno kaže da veruje u (hrišćanskog) Tvorca. Velika francuska Encyclopédie, koja je na kraju i definisala prosvetiteljstvo i koju su uredili Deni Didro i Dalamber, sadrži ogromnu odrednicu o Spinozi.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]