|
"Rođen nemački filozof Artur Šopenhauer, čije je delo postalo cenjeno pred kraj njegovog života i posle smrti, 1860. Njegova duboko pesimistična filozofija našla sledbenike u generaciji razočaranoj neuspehom nacionalnih pokreta 1848, a u filozofiji i književnosti imala odraza u delima Fridriha Ničea i Tomasa Mana."
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&....._id=346382
Na ovom forumu, u okviru teme "Paraneze i maksime", poklonili smo pažnju istoimenom delu Šopenhauera, mislioca kome je Niče posvetio sledeće reči: "Predosetio sam da sam u njemu pronašao vaspitača i filosofa, kojega sam tako dugo tražio", i koji pripada krugu dubokih mislilaca koji dolaze do lepote, u čijem se prisustvu "stvarno osećamo čovečno i prirodno".
 
Ako bi, međutim, istina, da bi uopšte bila istinita, morala za to da traži dozvolu od onih kojima na srcu leže sasvim druge stvari – tada bismo zbog nje zaista mogli očajavati... (A. Šopenhauer).
"Artur Šopenhauer (22. februara godine 1788. u Gdanjsku – 21. septembar godine 1860. u Franfurtu na Majni) nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega, Kantova "stvar po sebi", suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr.
. . .
»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekta — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala temperamenta i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filosofija.
. . .
Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813. pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju utušivati.« Mesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filosofije."
. . .
On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filosofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.
Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav."
|
