offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 26 Apr 2010 9:53
Na današnji dan je (po starom kalendaru) u Edinburgu, 1711. godine, rođen Dejvid Hjum, engleski filosof, ekonomista i istoričar. Kao mislilac, posvetio se istraživanju ljudske prirode, smatrajući da sve nauke od nje zavise. Glavna dela: Traktat o ljudskoj prirodi, Ogled o ljudskom razumu, Istraživanja o ljudskom razumu (Ogled i Istraživanja su prerađena izdanja Traktata), Dijalog o prirodnoj religiji, Istorija Engleske, Ogled o čulima.
    
Da vidimo šta na Netu može da se "iskopa" o čoveku, za čiju filosofiju je Kant svojevremeno ustvrdio da ga je trgla iz dremeža, i na čiji se logički pozitivizam i empirizam gleda kao na neku vrstu "glogovog koca" udarenog u srce metafizičkom shvatanju.
Citat:Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije, da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: "Kao jedan filozof da govori". Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje. Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobiva. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standard mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu "Traktat" Rasprava o Ljudskoj Prirodi (1739-40), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džems Hjuton.
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0%B5%D1%98%D.....1%83%D0%BC
Citat:In the introduction to A Treatise of Human Nature, Hume writes "'Tis evident, that all the sciences have a relation, more or less, to human nature ... Even Mathematics, Natural Philosophy, and Natural Religion, are in some measure dependent on the science of Man". Also, "the science of man is the only solid foundation for the other sciences", and the method for this science assumes "experience and observation" as the foundations of a logical argument. Because "Hume's plan is to extend to philosophy in general the methodological limitations of Newtonian physics", Hume is characterised as an empiricist.
Until recently, Hume was seen as a forerunner of the logical positivist movement; a form of anti-metaphysical empiricism. According to the logical positivists, unless a statement could be verified by experience, or else was true or false by definition (i.e. either tautological or contradictory), then it was meaningless (this is a summary statement of their verification principle). Hume, on this view, was a proto-positivist, who, in his philosophical writings, attempted to demonstrate how ordinary propositions about objects, causal relations, the self, and so on, are semantically equivalent to propositions about one's experiences.
Many commentators have since rejected this understanding of Humean empiricism, stressing an epistemological, rather than a semantic reading of his project. According to this view, Hume's empiricism consisted in the idea that it is our knowledge, and not our ability to conceive, that is restricted to what can be experienced. To be sure, Hume thought that we can form beliefs about that which extends beyond any possible experience, through the operation of faculties such as custom and the imagination, but he was skeptical about claims to knowledge on this basis.
http://en.wikipedia.org/wiki/David_Hume
Po Hjumu, utisci i ideje su obuhvaćeni pojmom percepcije čoveka. Dok su utisci afekti i emocije koje nastaju u našoj duši, ideje su odrazi utisaka u našem mišljenju i promišljanju (prosuđivanju). Utisci, koji ishode u osećanjima, su po intenzitetu jači od ideja, i vremenski im prethode. Svaki doživljaj se oseća kao utisak, i misli (promišlja) kao ideja. Hjum na ovaj način premošćuje razliku između osećanja i mišljenja, i ljudsku prirodu posmatra na pojedinačnom (individualnom) planu.
Ideje su adekvatne utiscima koji im prethode. Na ovaj način, Hjum negira postulate o tzv. "urođenim" idejama. Utisci se javljaju kao "elementarni iskustveni podaci". Kakve posledice ovakvo shvatanje ima na ranija shvatanja o materijalnoj i duhovnoj supstanciji? Vrlo značajna i konsekventna, pošto po Hjumu nema nikakvog osnova za tvrdnju da duhovna supstancija postoji. O duhovnoj supstanciji ne postoji nikakav prethodni utisak (impresija), tako da se ideje o duhovnoj supstanciji javljaju pre kao (neadekvatne) duhovne asocijacije, nego kao posledica adekvatnog utiska.
Hjum ipak čoveku priznaje istinitost osnovnih uverenja i verovanja, koja su nezavisna od racionalnog sagledavanja, i po kojima čovek deluje bez obzira na svoja (filosofska) shvatanja. Čovek uviđa stalnu povezanost, ali ideje o uzročnosti i ideje o nužnoj povezanosti ne potiču iz odgovarajućih utisaka (impresija). Supstancije su ne samo neopažene, nego i neopažljive, tako da nema osnova za tvrdnju da su supstancije uzroci fenomena, kao ni za tvrdnju o postojanju Boga. Dakle, ispitivanje objektivnih odnosa uzroka i posledice doprinosi uviđanju opšte povezanosti, ali sve to sagledavamo samo asocijativno, pošto adekvatni utisak ne prethodi formiranju takvih ideja. Samim tim, za proširenje našeg znanja ne možemo da koristimo načelo uzročnosti.
"S Hjumom otpada Lokova i Berklijeva metafizika, pa se i duhovi i tela analiziraju u fenomenalističkom smislu; mi možemo biti sigurni u sasvim malo stvari i može se činiti da iz toga sledi skepticizam. Ali, po mišljenju Hjuma mi ne možemo živeti u skladu s čistim skepticizmom; Praktičan život počiva na verovanjima, kao što je verovanje u uniformnost prirode, za kakvo ne može da se dâ nikakvo racionalno opravdanje. To nije razlog za opovrgavanje tih verovanja; čovek može biti skeptik u istraživanju, ali kad se okrene od akademskih istraživanja on mora da deluje na osnovu fundamentalnih verovanja u skladu s kojima svi ljudi deluju bez obzira kakva su njihova filozofska shvatanja.
Dovodeći u pitanje ontološki značaj principa uzročnosti Hjum dovodi u pitanje čitavu tradicionalnu metafiziku; skeptičkom razumu suprotstavlja instinkt i elemenat alogičnosti povezan sa strastima i osećanjima; naspram Loka koji je tvrdio kako razum treba da bude poslednji sudija i kriterijum u prosuđivanju svih stvari, Hjum ističe da razum treba da bude rob afekata i ne može pretendovati ni na šta drugo do da im služi. Tako je Hjuma skepticizam doveo do iracionalizma. U isto vreme, kod njega nalazimo sve ono što se potom naziva logičkim empirizmom, čime je njegova filozofija izvršila snažan uticaj na anglosaksonsku savremenu filozofiju."
(Milan Uzelac, Istorija filozofije II)
Dopuna: 26 Apr 2010 20:49
█ █ █ █ █
Hjum tvrdi da ne postoji nikakav utisak o samome sebi, a tako ni ideja o "sopstvenom ja". "Svoje ja" ne može da se "uhvati" bez percepcije, i ništa drugo osim percepcije ne može ni da se primeti. Dakle, kao što osećamo samo pojedine osobine stvari (boju, tvrdoću, zvuk), a ne osećamo stvar koja "ima" ove osobine, tako i u sebi opažamo promenljive osećaje, predstave i čuvstva, ali ne osećamo dušu ili "ja", niti o tome imamo ideju. Kada ovo sagledamo na pojmu uzroka, uviđamo da opažamo samo pojave koje se vremenski nižu, i da ne osećamo neku unutrašnju nužnu vezu. Kauzalitet nije predmet iskustva ili opažanja. Iz pojma jedne određene stvari nikada se ne može nužno izvesti pojam neke druge stvari. Ne postoji nešto što bi se zvalo "utisak o uzročnom odnosu". Običnim posmatranjem A i B možemo videti njihov prostorni odnos (međusobni položaj), ali ne možemo da opazimo da A uzrokuje B. U samom A ne možemo da otkrijemo ništa što bi vodilo tome da A ima za posledicu B. Takođe, ovo možemo sagledati i na primeru egzistencije, pošto nam nijedan pojedini osećaj ne daje ovaj pojam. Misliti na nešto, i misliti o tome kao o nečemu što postoji, dve su različite stvari. A to nešto, time što ga mi zamišljamo kao nešto što postoji, ne dobija nikakvu novu osobinu.
Iz navedenog ne sledi da "ja" ne postoji, već samo da mi ne možemo znati da li ono postoji ili ne. U naše saznanje "ja" ne može nikako da uđe, osim kao "skup percepcija".
Time što je ustvrdio da česta povezanost A i B ne daje razloga (osnova) za očekivanje da oni budu povezani i ubuduće, i da je iskustvo povezano sa navikom asocijacije, Hjum je osim metafizike "potkačio" i empiriju. Jer, ma koliko hiljada i hiljada primera primetili o povezanosti A i B, nema razloga (osnova) da očekujemo da će oni i dalje biti povezani, mada se ta mnogostrukost primera povezanosti javlja kao uzrok naših očekivanja. I ma koliko dugo bilo iskustvo o učestalosti povezanosti dve stvari, ono ne opravdava očekivanje sličnih povezanosti u budućnosti. Hjum to ovako saopštava: "Pretpostavka da je budućnost nalik na prošlost ne zasniva se ni na kakvoj vrsti argumenata, nego se potpuno izvodi iz navike".
"Moja je namera da, izloživši tako pažljivo argumente ove fantastične klase, čitaoca napravim prijemčivim za istinu moje hipoteze, da sve naše rasuđivanje koje se odnosi na uzroke i posledice ne potiče ni iz čega drugog do iz navike; i da je verovanje mnogo više čin osećajnog, nego misaonog dela naše prirode."
(Traktat/Rasprava o ljudskoj prirodi, Knjiga I, deo IV)
|
