offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
На данашњи дан 1596. године рођен је Рене Декарт, математичар, философ и научник. Сматрају га зачетником рационализма. Његов чувени став Cogito ergo sum најчешће се преводи као „мислим, дакле, постојим“, мада је исправније „мислим, дакле, јесам“, а (вероватно) најтачније „сазнајем, дакле, јесам“. У делу „Геометрија“ поставио је основе аналитичке геометрије. Остала дела: Човек, Свет, Реч о методи (најчешће се погрешно преводи као „Расправа“), Диоптрија, Метеори, чувене Медитације о првој философији (познате и као „Метафизичке медитације“), Правила за управљање умом (духом), Страсти душе, Принципи (начела) философије...
  
Citat:Образовање је стекао у Ањону уписавши Језуитску школу у Ла Флешу (La Fleche) са само осам година (1604). Ту је провео осам година учећи логику, математику и традиционалну Аристотелову филозофију. Имао је проблема са здрављем, па је добио дозволу да остаје у кревету до једанаест сати ујутру. Ту навику је задржао до краја живота.
. . .
Декарт се временом уморио од силних путовања и одлучио да се скраси. Дуго је бирао земљу која би одговарала његовој природи и на крају се одлучио за Холандију. Ту је живео током следећих двадесет година. Непосредно после настањења у Холандији, Декарт је почео да ради на својој првој великој тези у области физике, под називом Свет (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). При завршетку овог рада до њега је стигла вест да је Галилео осуђен на кућни затвор. Декарт је мудро одлучио да не ризикује објављујући свој рад, тако да је Свет објављен само делимично после његове смрти.
. . .
1649. године шведска краљица Кристина убедила је Декарта да дође у Стокхолм. Двадесеттрогодишња краљица је желела да црта тангенте у пет сати ујутру, тако да је Декарт разбио своју животну навику устајања у једанаест сати. Желећи да својим саветима утиче на ћудљиву владарку тада моћне земље како би тиме учинио нешто за мир у свету, Декарт је подносио сурове услове у земљи стена и глечера. После само неколико месеци проведених на хладној северној клими, ходајући свако јутро до палате, Декарт је умро 11. фебруара 1650. године од запаљења плућа, у педесет и четвртој години.
. . .
Најобухватније и најобимније Декартово дело је јесу Медитације о првој филозофији (Meditationes de prima philosophia, 1641)које се увек морају читати заједно са Примедбама и одговорима на Медитације. Наиме, Декарт је желео да чује шта други филозофи и теолози имају да кажу на његове Медитације, те их је стога штампао у врло малом тиражу и послао преко Марена Мерсена (Marin Mersenne) неколиким филозофима. Укупно има седам скупова примедаба и одговора. Између осталих, примедбе су писали и Пјер Гасенди, Антоан Арно и Томас Хобс (Tomas Hobbes, Pierre Gassendi, Antoine Arnauld). Те пошто је примио примедбе и написао одговоре, Декарт је Медитације штампао заједно с њима 1642. и то је текст који се и данас користи.
http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B5%D0%BD%D.....1%80%D1%82
У књизи „Историја западне филозофије“ Бертранд Расел наводи следеће о Декарту:
„Декарт се никада није женио, али је имао једну ванбрачну ћерку, која је умрла када јој је било пет година; то је, каже он, била највећа жалост у његовом животу. Увек се лепо облачио и носио је мач. Није био вредан: радио је мало, и мало је читао. Када је отишао у Холандију, понео је са собом мали број књига, али су међу њима биле Библија и Тома Аквински. Како изгледа, његови радови су резултат велике концентрације у кратким временским периодима; но, можда се он, да би одржао изглед отменог аматера, правио да ради мање него што је стварно радио, јер иначе његова достигнућа изгледају готово невероватна.
Декарт је био филозоф, математичар и човек од науке. У филозофији и математици његова дела су била од највећег значаја; у науци, иако му служи на част, она нису тако добра као нека од дела његових савременика.“
Мало чудно изгледа што Расел испрва категорички устврђује да Декарт, који се „лепо облачио“, није био вредан, и да је „радио мало“ (на основу тога могли бисмо лако да закључимо да је реч о неком лењивцу-хедонисти, који је „успео“ и ћерку ван брака да направи), а потом износи претпоставку да се Декарт ипак „правио“ да је мање вредан, с обзиром на значајна достигнућа која је оставио за собом. Сам Декарт је у преписци са пријатељима наводио да ради кратко, али врло интензивно, а познато је да је спавао по 10 сати дневно. Знамо да време потребно за одмор и оно потребно за опредмећење стваралачког рада није исто код различитих људи; зато и Расел, чини ми се, сасвим неоправдано генерализује неке ствари, а са друге стране „сенчи“ Декартов карактер прљаво-сивом бојом.
Рене Декарт је мислилац којем се мора признати „миротворачка“ мисија између метафизике, с једне стране, и рационализма и аналитичког разматрања с друге стране. Користећи симбол дрвета за приказ људског знања, Декарт пореди метафизику са кореном, физику са стаблом а медицину, механику и морал са гранама на којима су плодови знања. За сазнање, односно спознају, битно је постојање сумње, као и интуиције. Треба сумњати у истину која се заснива на чулима, пошто су чула варљива. Истина је неподложна ауторитетима; проницање истине обавља се разумом, али не треба заборавити да и разум „зна“ да причини обману. Дакле, сумња омогућава сагледавање обмане. Ствари које садрже јасну мисао јесу истините, а човек поседује урођене идеје, „природно светло разума“.
Декарт у први план ставља субјекта, појединца. Да би нешто постојало као истинито или добро, субјект мора имати могућност да се увери да је тако. Кад се дубље упустимо у ово, увидећемо да је сумња у директној вези са истинитом спознајом, и да омогућава „исправљање грешки разума“. Ако варљивим чулима покушавамо да сазнајемо свет око себе, и ако то сазнавање вршимо путем разума, који нам такође може причинити обману, јасно је да треба сумњати у све око нас (de omnibus dubitandum). Ипак, ту се јавља један граничник: Не треба сумњати у постојање човека који сумња, у себе који сазнаје и сумња, сумња и сазнаје. „Не могу сумњати осим ако не постојим да бих сумњао“. Нужно је, дакле, постојање Ја, односно истинита је тврдња да Ја јесте, па без обзира колико то Ја било варано чулима и властитим разумом. Са друге стране, када то Ја посматрамо у телесном смислу, све идеје о њему су такође сумњиве, тако да се као једино битно, суштинско и истинито обележје Ја појављује мисао.
То је упориште и суштина става Cogito ergo sum. За осведочавање у његову истинитост чула нам нису потребна.
Сматрајући философију првом науком, Декарт се труди да докучи и остале упути у начине правог, истинитог сазнања, руководећи се основним математичким логичким принципима. Одмах, у почетку, треба „одлучити“ да се прихватају искључиво јасне и разговетне „разумске истине“. Дакле, све ствари које ми схватамо врло јасно и врло разговетно јесу истините. Сазнање омогућавају строга правила закључивања, која треба примењивати на сазнајном путу, и сумњати у све што нисмо проверили и доказали. Сваки сложени проблем треба „раставити“ на више „простих“ делова, у циљу садржајнијег и детаљнијег проучавања, и омогућавања да се објасни и оно што остане неразјашњено гледањем „сложене ствари“. Правилним закључивањем на основу повезаности познатих и непознатих вредности стичемо могућност сагледавања и вредности ствари које не знамо. А када по свим правилима изведемо „коначан“ закључак, ваља поновити цео сазнајни поступак, како би се утврдила истинитост и несумњивост сваког дела закључка.
Методска сумња, интуитивна спознаја и укупност логичких принципа и правила чине Декартову „тријаду“, оно чиме Ја досеже суштину и истину о себи и свему. Тако оно што наизглед има сличности са скептицизмом у Декартовом полазишту бива на крају потпуно одбачено. Ако је непобитно да Ја које мисли – јесте, нема довољно аргумената за тврдњу о постојању („јаству“) других објеката. Оно што „знамо“ о тим објектима, поистовећује се са идејама у нашем уму. Идеја о Богу, као бесконачном и савршеном, подразумева да је Бог непогрешив, и да никада не може да се превари. Подложност грешкама и обманама указује на несавршеност бића какво је човек. У свему томе, најјаснија „чиста“ идеја (најмање зависна од чулних сензација) јесте управо идеја Бога. Ту идеју смо у могућности да опишемо и разумемо, па је тако она и „најреалнија“, а уз то је и човеку урођена. Уколико наведено покушамо да схватимо мало „дубље“, устврдићемо да нас сумња, с једне стране, осведочава у властито несавршенство, али да нас са друге стране приближава Богу, пошто нас наводи на пут праве спознаје, на тежњу ка савршеном и истини. Ако смо свесни своје несавршености, значи да у нама постоји јасна идеја савршености. Та идеја може у нас (несавршене) да буде усађена једино од стране Онога ко у себи обухвата „збир свих савршенстава“, дакле – од Бога. У супротном, идеја о савршенству била би створена из несавршених извора, а то би противречило принципу да „оно што је савршеније не може настати из онога што је мање савршено“. Тежња ка савршенству узрокује да човек овладава природом и стварима „чулног света“.
Пошто сматра непобитно доказаним да постоји (јесте) оно што мисли, Декарт нам открива и шта је то што мисли – свест о самоме себи. Мишљење као активност и ток омогућава њен „носилац“ - супстанција, независна од нечега другог, чија је основна карактеристика да мисли (мислећа супстанција, „res cogitans“). Тек кроз размишљање, које у себи обухвата разумевање, сумњу, хтење и опажање, (из)носилац сумње постаје сигуран у властито постојање. Суштина „спољњег“ света одражава се у протежности (отуд протежна супстанција, „res extensa“). Постоји независност ових двају супстанција, тако да ни дух и материја нису нужно узајамно повезани. У човеку – субјекту стичу се дух и тело, супстанција која мисли и супстанција која има протежност. Суштина је садржана у мишљењу, тако да дух (душа) и тело бивају раздвојени, при чему се сопство поистовећује са душом. Супстанција чија је суштина у размишљању не зависи од материјалних ствари (дакле, и од тела), и не престаје да буде чак и ако тело не постоји. Али, посебност ума (духа) и тела се устврђује тек после доказивања постојања Бога, који је „заслужан“ и за узрочну повезаност духа и материје, тј. за њено непрестано одржавање.
Декарту су „пребацивали“ дуализам, скривени скептицизам, егоцентризам, спиритуализам, неубедљивост аргументације због посезања за онтолошким доказима... Почев од Хобса, па до наших савременика-мислилаца, много тога је „стављено на душу“ Декарта. Ипак, не може му се оспорити да је први посегао за принципима „чисте“ математике као основом за философско „путовање“ до спознаје, те да је у том смислу „охрабрио“ Лајбница и Спинозу, без обзира на значајне разлике у њиховим полазиштима и одредиштима.
|
