offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 06 Mar 2009 0:01
Šestog marta 1874. godine rođen je ruski filosof Nikolaj Aleksandrovič BERĐAJEV. Bio je profesor na Moskovskom univerzitetu, mislilac hrišćanske inspiracije, jedan od najvećih filosofa 20. veka. Po napuštanju sovjetske Rusije, postao najpopularniji ruski filosof na Zapadu. Umro je 23. marta 1948. u Francuskoj. Glavna dela: Hrišćanstvo i klasna borba, Smisao istorije, Filosofija slobode, Čovek i mašina, O ropstvu i slobodi čovekovoj, Carstvo duha i carstvo ćesara, Filosofija nejednakosti, Smisao stvaralaštva, Ja i svet objekata (Ogled o usamljenosti i druženju), Samospoznaja.
 
"Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući ) i nemački.
. . .
Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski ( načelnik Čeke ). Kao i uvek, bez straha, N.A. je održao malo predavanje koje se svidelo Đeržinskom, zbog svoje iskrenosti. Gotovo da ga i nije prekidao, sem povremeno sa komentarima tipa: "Pa naravno, čovek može u teoriji da bude idealista, a u praksi materijalista i obratno." Na kraju mu je ipak postavio nekoliko nezgodnih pitanja, ali mu je dao i delimične odgovore uz njih.
. . .
1947. godine univerzitet u Kembridžu mu dodeljuje doktorat teologije honoris causa. U proleće iste godine kandidovan je za Nobelovu nagradu, koju nije dobio jer se od njega tražilo da preduzme određene korake koje on nikako nije hteo da učini.
Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza.
U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga ( pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva.
. . .
Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha."
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D.....0%B5%D0%B2
U svetu stvaralaštva sve je interesantnije, značajnije, originalnije, dublje do u stvarnom životu, u istoriji ili u svetu refleksija i odraza.
Sloboda ne predstavlja individualizam.
Odvratna mi je religija koja poima ljudski život kao sudski proces.
Spasenje je moguće samo zajedno sa drugim ljudima.
Bog je prevashodno sloboda i oslobodilac od zatočeništva sveta.
Stvaralačka ekstaza predstavlja prodor u beskonačno.
Duh ne poseduje starost, duh je večito mlad.
Sve što nije slobodno Bog ne želi.
Umetnost ne stvara savršenstvo, već govori o tuzi za savršenstvom i tu tugu simbolički predstavlja.
Dopuna: 18 Mar 2010 12:51
Да искористим прилику, и делимично отклоним неке нејасноће на које ми је својевремено указано: Наиме, велики руски философ слободе Берђајев рођен је 18. марта 1874. године по новом календару. Е сад - откуд разлика од цигло 12 дана, није ми баш најјасније, па ако има расположених да се удубе у проблематику - добродошлица са моје стране!
Иначе, "штрбнули" смо од личности и дела Берђајева на неколиким темама на овом потфоруму:
http://www.mycity.rs/Filozofija/Citati-iz-dela-velikih-mislilaca.html#934191 (допуне од 26. и 27. јуна прошле године)
http://www.mycity.rs/Filozofija/Ima-li-istorija-smisla_3.html#929156
http://www.mycity.rs/Filozofija/Ima-li-istorija-smisla_3.html#948073
http://www.mycity.rs/Filozofija/Covjek_6.html#679068
http://www.mycity.rs/Filozofija/Covjek_6.html#684478
http://www.mycity.rs/Filozofija/Covjek_7.html#684817
http://www.mycity.rs/Filozofija/Covjek_7.html#685014
http://www.mycity.rs/Filozofija/U-potrazi-za-smislom_4.html#801341
http://www.mycity.rs/Filozofija/Drevna-mudrost-savremeni-svet_4.html#793904
http://www.mycity.rs/Filozofija/Drevna-mudrost-savremeni-svet_4.html#800479
(Испаде да сам само ја наводио Николајеве мисли; знам да је још неко то учинио - чини ми се natrix - али не могу да нађем, па то ти је!)
Овим поводом, неке оновремене мисли Берђајева везано за мисију Русије, и дух и карактер руског човека:
На Западу ништа нису схватили: ни Русију, ни Исток, ни улогу Словена у Европи. Масис је један од великих криваца за рђаво и необјективно посматрање руске мисије у склопу духовне улоге Запада. Уосталом, са Запада не може ништа суштаствено новог доћи ни Европи ни свету. Европа не може да се препороди и да се обнови без Русије. Она неће бити у стању да изведе своју унутрашњу обнову ако претходно не преузме руске вредности и ако се пре тога не споразуме и не сретне са Русијом.
. . .
Руска је душа врло сложена и врло компликована. Она је одувек била раздвојена и поцепана измећу Истока и Запада. Руске личности које су утирале путеве руској будућности биле су увек сачињене од два пола, од Истока и од Запада. Узмите нпр. Петра Великога, с којим Русија улази у Европу. Петар Велики стоји на мосту измећу Истока и Запада. Исто се дешава непрекидно и са Русијом. Лењин такође стоји измећу Истока и Запада.
. . .
Рус је као и Шпанац у исти мах добар и зао, сладак и врло окрутан, меланхоличан и оптимиста, страшан и благ, племенит и крволочан. Руски човек као и шпански човек по суштини је најбољи европски човек. Он располаже најблажим елементима доброте и благости. То су добра и племенита деца. Али та иста блага и јагњећа деца могу да буду најстрашнији и најокрутнији тирани, убице и злочинци. Ви их посматрате: они столећима трпе и пате се. Једног тренутка, кадри су да изгоре цео глобус и да се у року од неколико часова освете за сва злодела и патње којима их подвргавају они који их тлаче. У сваком руском човеку постоје две душе: једна хришћанска и једна паганска, једна људска а друга - тоталитарна, ауторитативна и анархична. Уосталом, Бакуњин је био исто толико популаран у Шпанији као и у Русији. Поларизација шпанског и руског човека обележена је у непрестаном протусловљу између тираније и анархије, између терора и бескрајног непокоравања, измећу персонализма и индивидуализма.
. . .
На Западу се ништа није схватило о руској мисији у сукобу измећу Истока и Запада. Европа је и сувише усамљена, и сувише изолована; и сувише рационалистичка и сувише хладна. Она је сва изгрижена од поноса, од охолости и од гордости. Европа нема ни схватања, ни осећања за универзално човечанство. Напротив, Русија и данас има више смисла и осећаја за универзално човечанство и за весељенско братство између два света. Она има: с једне стране Европу, а са друге Јапан и Кину, с којима мора да живи и да се објашњава кроз векове. Русија је спасла Европу уколико је непрестано задржавала монголске, татарске и азијске најезде. Европа не може да опстане без Русије. Јасно је, кад би се Русија споразумела: са једне стране с Јапаном а с друге стране са Немачком, данашња француско-енглеска Европа не би могла да опстане. Нема равнотеже на свету без активног присуства Русије. Русија је данас још и пролетерска земља. Она се као и Немачка и Италија бори против капиталистичке Европе. Европа може да се спасе само на бази федералне организације. Под тим оквиром, требало би произвести правичну поделу добара и сировина. Иначе, Европа крочи у паклени рат. На томе путу је неће зауставити никакав напор, па ни Друштво народа, које симболички обележава бедну организацију победника. Оно се без икакве моралне и духовне основе свело на то, да буде обична учмала и укочена бирократија.
Николај БЕРЂАЈЕВ, О мисији Русије
|
