Na današnji dan, 7. marta 322.g. pre n.e, umro ARISTOTEL

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na današnji dan 322. godine pre nove ere umro je Aristotel, grčki filosof, rođen 384. god. pre n.e. u tračkom gradu Stagiri (otud Stagiranin); filosofsku slavu stekao u Atini, prvo u Platonovoj Akademiji, zatim kao osnivač posebne škole koja se zove peripatetička. Njegova dela su vršila dugotrajan uticaj na evropsku filosofiju i kulturu; znatan deo filosofske terminologije i naziva pojedinih nauka upravo potiče od Aristotela.


Po njemu, osnov sveta čini materija kao njegov neodređen i pasivan supstrat (“prva materija”), ali kao takva, ona je za njega samo apstrakcija, mogućnost koju tek idealna forma čini stvarnošću; materijalna stvarnost je uvek i svuda određena nematerijalnom formom. Ovo sjedinjavanje materije i forme vrši se pomoću šest raznih vrsta kretanja: promena u prostoru, kvalitativna promena, nastajanje, nestajanje i dr. Ali dok materija bez forme postoji samo kao mogućnost, forma bez materije, čista forma, forma svih formi, naime “razum koji misli sebe”-Bog, postoji stvarno; on je nepokretan, jedinstven i večit pokretač sveta. Kao i njegov učitelj Platon, bavio se i problemom države; definisao je čoveka kao društveno biće (zoon politikon); njegova je misao da je nužnost ropstva uslovljena nesavršenstvom radnih oruđa.

Aristotelova dela čine 4 celine: I – Organon (radovi logičke prirode: Kategorije, Tonika, Prva i Druga analitika, O interpretaciji, O sofističkim dokazima); II – radovi koji se odnose na prirodne nauke (Fizika, O nebu, Uporedna anatomija i fiziologija, O duši, O delovima životinja); III – estetički radovi (Retorika i Poetika), i IV – filosofski radovi u užem smislu (Nikomahova etika, Politika i Metafizika).

"Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao "klevetnici". Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju.

Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina.

Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom.
. . .
U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove."
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D1%80%D0%B8%D.....0%B5%D0%BB

Vil Durant u delu Um caruje kaže da je “pre Aristotela bila nauka embrionalna, a s njim se rodila”. Podelio je svet na neživi, biljni i životinjski, i smatra se osnivačem biološke nauke i embriologije. Primenio je logiku (veština i metod pravilnog mišljenja) kao osnovni princip metode katalogizovanja, pri čemu se svaki važni pojam podvrgava najstrožem ispitivanju, u cilju definisanja; definicija s jedne strane svaki predmet stavlja u onu klasu-grupu čije se opšte karakteristike slažu sa karakteristikama tog predmeta, a sa druge strane ona navodi u čemu se taj predmet razlikuje od drugih predmeta koji pripadaju njegovoj grupi. Za razliku od Platona, Aristotel pod opštim pojmom smatra svaku običnu imenicu koja se može primeniti na članove jedne klase (čovek, životinja, drvo), i koja je u suštini subjektivna predstava a ne objektivan realitet (ime, a ne stvar). Karakteristično je učenje o silogizmu (trojstvo sudova-tvrdnji, od kojih treći-konkluzija sledi iz priznate ispravnosti druga dva suda koji se zovu premise; 'Svi ljudi su smrtni' – 'Sokrat je čovek' – 'Sokrat je smrtan').

Stvari po Aristotelu nisu samo oblik stvarnosti, nego su postale iz nečega što čini njihovu materiju. Oblik (forma) je puna realizacija materije; oblik nije samo lik, već i unutarnja nužnost i podsticaj, “ostvarenje potencijalne sposobnosti materije”. Sve što postoji, razvija se iznutra u određenom pravcu, a time upravljaju priroda i struktura. Kretanje ima svoj izvor. Aristotel uvodi pojam “prvog nepokrenutog pokretača” (netelesno, nedeljivo, nepromenljivo, savršeno i večno biće). Stvar bez forme je samo mogućnost; čista materija je zamišljena kao potencijalnost forme. Postoje supstance koje nisu ni čulne ni prolazne (razumna duša i Bog). Bog ne stvara svet, ali ga pokreće; on je poslednji uzrok prirode, podsticaj i cilj stvari, oblik sveta i načelo njegovog života. Bog je čista forma i čista aktualnost. Samo se Bog sastoji od forme bez materije. Svet se stalno razvija prema višem stepenu forme i tako postaje sličniji Bogu. Duša je neodvojiva od tela; ona se raša i umire zajedno sa telom. Duša je finalni uzrok tela. Um je kao nezavisna supstanca usađen u dušu i ne može se uništiti.

U političkoj filosofiji Aristotela nalazi se kritika Platonovog učenja. On se zalaže za politički konzervativizam, tj. za poredak, bezbednost i mir, i ističe važnost države kao najvišeg oblika zajednice, jer pojedinac ne može da ispuni svoju svrhu ako nije deo države. Veoma je važno obrazovanje, i poštovanje zakona. Dobrodušnost i velikodušnost su vrline, koje su nemoguće bez privatne svojine. Dobre su tri vrste vlasti: monarhija, aristokratija i ustavna vlada (politija), dok su tri loše: tiranija, oligarhija i demokratija.