Нисам баш нешто посебно био одушевљен када је забијао гол "Партизану" из корнера (поштено признајем и да му је једном приликом, на правди Бога, поништен прави драгуљ од гола, када је са половине терена лобовао истрчалог Омеровића). Али, за све што је дао нашем фудбалу - капа доле!!!
Остаје велики жал због Светског првенства 1990. године. Мислим да су тада изабраници Ивице Осима могли и више. У четвртфиналу изгубили смо на пенале од Аргентине. Ех, а могли смо 'ладно да их бијемо и са 10 играча (још у првом полувремену искључен је Шабанаџовић, захваљујући Марадонином симулирању). Пикси је тада могао да постане фудбалски Бог. Погледајте какве је шансе припремио својим саиграчима (на почетку, и почев од 25. секунде овог снимка):
Увек ћу да жалим за овом другом шансом, у продужетку... Како је Пикси "собалио на дупе" Аргентинца, какву је лопту дао Савићевићу, а овај са петерца пребацује гол!
Трагедија је и што је, као први извођач пенала за нас, Пикси погодио пречку. Јесте касније Ивковић одбранио пенал Марадони, јесмо у једном тренутку били у предности (голове дали Просинечки и Савићевић, док је аргентински играч погодио стативу), али је касније голман Гоикочеа одбранио траљаве шутеве Брновића и Хаџибегића, и Аргентина је отишла даље...
Пикси је претходно, у четвртфиналној утакмици, сам избацио Шпанце; дао им је два антологијска гола. Ех, да је Дејо ону лопту "на тацни" спаковао где треба. Ех, да је Пикси дао гол из пенала. Ех...
