offline
- plcb83
- Građanin
- Pridružio: 26 Jul 2005
- Poruke: 269
- Gde živiš: Nis
|
Ne znam za druge (one što imaju), ali znam za sebe, nemam ni ja dovoljno, ali imam garsonjeru, platu sa kojom se krpim od prvog do tridesetog, dete i želju da sve to podelim sa Sanjom! Sanja, ne nudim ti samo krov nad glavom, nudim ti porodicu, malog brata i sebe kao majku, iako ti po godinama to ne mogu biti!
Ovo su reči Maje iz Beograda upućene Sanji Đorđević, koja je u masakru u selu Jabukovac izgubila celu porodicu. Njen otac Veljko, brat Dragan i baka Marina bili su prve žrtve pomračenog uma.
Da Sanja tog dana nije bila kod tetke u Topolnici i nju bi, najverovatnije, zadesila ista sudbina. Kada je čula šta se desilo, poželela je da ubije Nikolu Radosavljevića, koji je nasumično pobio devetoro ljudi i ranio još dvoje. Sada više o tome ne razmišlja, ne mrzi nikoga, ali ne zna kako da nastavi dalje. Jedini cilj koji trenutno ima jeste da završi Medicinski fakultet, jer je najveća želja njene porodice bila da ona postane doktor. Ali kako i sa kojim novcem?
Ispovest ove nesrećne devetnaestogodišnjakinje pokrenula je lavinu emocija. Telefon u našoj redakciji nije prestajao da zvoni, a sa druge strane slušalice potresene i uplakane žene nudile su za Sanju praznu sobu i hranu koju bi delila sa njima.
Među komentarima na sajtu „Blica“ svoj apel i poruku Sanji ostavio je i Ivan, potpisan kao mašinovođa:
„Svaki imalo normalan čovek kada pročita ovo pusti suzu, strašno, jako strašno! Glavu gore, devojko, nisi sama... Ako ti ne pomogne država, otvori račun u banci i ljudi dobre volje će ti uplaćivati za studije! Iskren savet je da promeniš mesto boravka i studiraj u Beogradu, da ne misliš stalno o tome. Znaj da nisi sama. Ja, kao radnik ‘Železnica’, apelujem svim železničarima da odvojimo od plate po dva odsto. Nama to ništa ne znači, ali tebi će pomoći. Država treba da se pokaže sada i obezbedi ti smeštaj, a ljudi oko tebe da što pre izađeš iz ovoga i ostaneš normalna...“
Njegov komentar, kao i desetinu ostalih, pročitala je juče i Sanja, koja nije mogla da zadrži suze.
- Žao mi je što sam, kada smo prvi put razgovarali, zaboravila da se zahvalim svima koji su mi u prvom trenutku već pomogli. Familiji, prijateljima, mojim Jabukovčanima, Medicinskom fakultetu u Kragujevcu. A ovo danas, posle teksta u „Blicu“, za mene je potpuno neočekivano. Javljaju se meni potpuno nepoznati ljudi, nude pomoć. Čitala sam i komentare čitalaca „Blica“. Ni u snu nisam mogla da zamislim da će moja priča podstaći toliko nepoznatih ljudi da mi pruže podršku i uliju hrabrost da izdržim. To samo potvrđuje da ima dobrih ljudi i da ima nade da ću ipak moći da studiram. Znate, ja sebe ubeđujem da hoću i da moram, ali ni sama nisam znala kako ću - kaže Sanja.
Posle šoka, besa, neprospavanih noći i košmara kroz koje je ovih dana prolazila, sada već, kako kaže, ima priliku da razmišlja o onome što joj predstoji. Previše ponosna da bi sama tražila pomoć, svesna je da joj je to ipak jedina nada da toliko željeni fakultet i završi.
- Zahvaljujući pomoći koju mi nude ljudi sa svih strana sveta, ja ću, kao što sam i pre ove nesreće planirala, studirati medicinu u Kragujevcu. To je bila najveća želja mog oca Veljka i brata Dragana. Govorili su: „Da se bar ti izvučeš odavde“. I ja sam sada sigurna da ću u tome uspeti - priča Sanja.
Njoj je juče pomoć ponudila i naša dijaspora. Čak se i iz Australije javio bračni par, koji je molio za Sanjinu adresu kako bi joj barem donekle finansijski pomogli.
„Moje iskreno saučešće Sanji. Glavu gore, koliko god možeš trudi se da ostaneš dobro, a mi obični ljudi ćemo ti pomoći finansijski da završiš fakultet, samo moraš da otvoriš račun. Jako mi je žao.“ Jecka
Sanja do juče nije ni pomišljala da otvori račun u banci, jer joj jednostavno nije ni trebao. Ali, posle reakcije čitalaca „Blica“ odlučila je to i da uradi.
Koliko je njena tragedija dotakla i druge ljude svedoči i sledeća poruka:
„Draga Sanja, ako budeš u prilici da pročitaš ove moje reči, zamolio bih te da mi se javiš. Znam da ti je teško, ali mora se živeti dalje. Ja želim da ti budem prijatelj i da ti pomognem da se ne osećaš sama na ovom belom svetu. Ja isto imam jednu Sanju, Tanju tvojih godina, pa ukoliko želiš naše prijateljstvo, javi nam se. Primi naše saučešće. Igor“ (adresa je poznata redakciji).
Sanja je još pre pet godina ostala bez majke i od tada jedina porodica su joj bili tata, brat i baka. A sada su stradali i oni, ni krivi ni dužni. Porodična kuća ubice i dom Đorđevića se gotovo dodiruju, a Nikola je prvi hitac na svom smrtonosnom putu kroz selo, preko ograde, uputio u Sanjinog oca Veljka, koji se nalazio u prizemlju ispod trema. Veljko je samo pao ispred ulaznih vrata. Čuvši pucanj, na gornju terasu iz sobe istrčava njena baka Marina Kutkuregović. I ona se samo srušila. Ubica puni pušku, a u tom trenutku iz svoje sobe izlazi Dragan. Ubica i ovoga puta nije promašio. Sanja je, po svemu sudeći, ostala živa samo zato što nije bila u kući.
- Žao mi je što sada u nekim novinama čitam da je navodno moja baka Marina bacala mađije Nikoli. To je van pameti. On je bio bolestan i to je jedina istina. Meni se uvek ljubazno javljao kada je bio u selu. Pitao za školu, brata. Nismo bili ni previše bliski niti u svađi. Nikad mi neće biti jasno zašto je to uradio - priča Sanja, koja se trgne svaki put kada vidi sliku svog brata u novinama.
Pomozite Sanji
Zbog velikog broja ljudi koji žele da pomognu Sanji Đorđević, otvoren je žiro-račun u „Komercijalnoj banci“. Prva uplata u iznosu od 80.000 dinara biće od „Blica“. Ovom prilikom pozivamo sve da pomognu ovoj devojci koliko mogu.
dinarski: 908-20501-70
poziv na broj 50700-1027962731
devizni: 908-20501-70
poziv na broj 5475-1227040914
http://www.blic.rs/temadana.php?id=9764
|
