Život u tri kvadrata

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 20 Apr 2009 21:29

20.11.2008

U tri kvadrata jada



ŽIVIMO kao životinje. U baraci, u mraku, u traljama. Leti grejemo vodu na suncu, pa se peremo, a zimi na šporetu. Sadašnji vlasnik baraka nam je isključio struju. Kaže da se kradom grejemo na grejalici. A mi, samo ovu, jednu sijalicu imamo. Aleksandar je navukao bronhitis, ja sam obolela, a od 6.200 dinara socijalne pomoći, u ovim uslovima, pitam se hoćemo li dočekati sutra.
Ružica Savić, tekstilni šivač i daktilograf iz Brusa, ovako nas dočekuje u trošnoj daščari u kojoj živi sa sinom Aleksandrom. Učenik osmog razreda OŠ "Jovan Jovanović Zmaj", umesto da živi kao njegovi vršnjaci, on - nema ništa.
Dva vojnička kreveta i stara posteljina. U baraci, tek naloženi šporetak. Baš da sin i majka ne svisnu od studeni.
- Krov prokišnjava, pa na šporetu, umesto šerpe s jelom, držimo lavor - gleda majka u sina, pa spušta suzni pogled ka zemlji. - Zimi, kada zaveje, zalede se i vrata na baraci, Aleksandar i ja postajemo zarobljenici u ova četiri zida. Niko ni da pokuca, da vidi jesmo li živi.
Nađu se komšije da pomognu,
svedoči o svojim mukama Ružica, naiđe, kaže, poneka poznanica, pa ih pozove da se okupaju. Pomagala im je i škola...
- Znam da sam u životu mnogo zgrešila, svakodnevno se pitam hoću li izdržati, hoće li nas bog makar jednom pogledati - objašnjava majka svoju bol samo njoj znanu. - Hoće da me odvoje od sina! E, to im neću dozvoliti.
Aleksandar sklanja pogled u stranu, drži majku za ruku.
- Ovde u Brusu, drugova nemam - blesnuše njegove tamne, bistre oči. - Dopisujem se sa drugaricom iz Kruševca i drugom iz Aleksinca. Učim, eto, to radim, jer nemam šta drugo. Odličan sam učenik.
Proguta majka suzu. Kako im je u duši, to samo oni znaju. Odlazimo, gledaju za nama. Ostavljamo padine Kopaonika, nekadašnje radničke barake stečajem progutanog giganta GP "Jastrebac", sina Aleksandra i majku Ružicu.
Kažu, sneg će uskoro prekriti ovaj kraj. Prava zima tek stiže. Šta li će biti sa Savićima... to niko ne zna.

kompletna vest

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&stat.....2008-11-21

Dopuna: 21 Apr 2009 23:16

03.12.2008

Zvone punim srcem

MNOGO ste nas obradovali, kao što niko do sada nije. Ne mogu da nađem reči zahvalnosti... Na tren se ozariše Aleksandrove oči. Suza skliznu niz Ružičino lice. Poštari su ovog dana zazvonili punim srcem! Skromni dom dvoje sirotana, skovan od dasaka i tuge ispunio se dobrotom i nadom...
- Niste više sami, uz vas je 15.000 radnika "Pošta Srbije". Naš generalni direktor Goran Ćirić je pročitao reportažu u "Novostima", i pokrenuo akciju - prenela je pozdrave Savićima Darina Aćimović, direktor Radne jedinice u Kruševcu.
U ime kuće plemenitih poštanskih radnika, Darina je Savićima uručila vrednosno pismo u iznosu od 100.000 dinara.
- Kupićemo najvažnije: odeću, hranu, sredstva za higijenu - nabraja Ružica.
Četrnaestogodišnji Aleksandar, odličan učenik, s ozbiljnošću odraslog, potvrđuje. Da s mukom prežive, i ne potonu zauvek, godinama je njihov jedini cilj...
- Pozvala sam "Novosti", one su mi bile poslednja nada. I eto, hvala Bogu, dobri ljudi zovu sa svih strana. Da sa nama podele teške trenutke, da pomognu koliko mogu. Poštin poklon je dosad najveća pomoć, koju smo u svom životu dobili - iskrena je Ružica i radosna što će i njen Aleksandar prvi put, kao stotine njegovih vršnjaka, sam da bira sebi odeću i obuću.
Duga je i oštra zima pod "krovom Srbije". U malenoj sobi gostima, osim srdačnosti, Savići nemaju šta da ponude. Snebiva se Ružica, ali dobročinitelje pamti.
- Evo, još se grejemo na vašem šporetu - obraća se Radoljubu Aleksiću, direktoru Pošte u Brusu, i podseća da su,
u njegovoj organizaciji, okupljeni veterani Srbije čijim je prilozima i kupljen štednjak. - On nam je treći drug, jedina svetlost i toplota u dugim zimskim noćima...
Iz mraka u sobici oronule barake zaputismo se ka bruskim prodavnicama. Obronci Kopaonika, okupani suncem, kao da dele radost ubogih Savića.
- DoŠli ste u pravi čas, gladi da nas spasete. Noćima sam očajavala. Kako dug da namirim, kako da moju Lelu pogledam u oči. I, po ko zna koji put zamolim da me upiše.
- Ružicu i Aleksandra nikada ne bih vratila praznih ruku. Platiće, kad imaju. Skromnih su prohteva. Nešto hrane i sredstava za higijenu - ispričala nam je Olivera Lela Radosavljević, vlasnica STR "Stefan" u Brusu.
- Spakujte i čokoladu! Aleksandru bi dobro došla - dodaje direktorka Darina Aćimović.

RUŽICU BI ZA SNAHU
REPORTAŽA "Novosti" o mukotrpnom životu Ružice i Aleksandra Savića dotakla je srca mnogih. Plemeniti ljudi, koji nisu želeli da im se ime objavi, ponudili su im pomoć. Pozivi dopisništvu u Kruševcu su stizali iz Beograda, Novog Sada, Kraljeva, Budve... Jedna gospođa je, diveći se hrabrosti samohrane majke, poželela da joj Ružica bude snaha...

TV I STRUJA
- LjUDI nas zovu, žele da kupe televizor, kompjuter za Aleksandra. A, mi ni struju nemamo. Pitam se često: kako to da ima para da svetli cela ulica, a nema za našu jednu sijalicu - ogorčena je Ružica Savić. - Ova dva-tri zimska meseca gazda barake neće da nas dira, obećao je. A, na proleće, baraka se ruši. Kuda ćemo Aleksandar i ja?

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&.....im%20srcem