offline
- Pridružio: 11 Jun 2008
- Poruke: 36
- Gde živiš: Sever Gornje Mezije
|
Emil Benvenist «Rečnik indoevropskih ustanova (privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo, religija)», Sremski Karlovci – Novi Sad, 2002., preveo s francuskog i pogovor i dopunske napomene napisao Aleksandar Loma; naslov originala: Emile Benveniste «Le vocabulaire des institution indo-europeennes», les Editions de Minuit, Paris 1969.:
SKRAĆENICE: ved. – vedski; velš. – velški; germ. – germanski; got. – gotski; gr. – grčki; etr. – etrurski; ie. – indoevropski; jerm. – jermenski; lat. – latinski; let. – letonski; mik. – mikenski grčki; nem. – nemački; os. – osački; praie. – praindoevropski; rus. – ruski; stind. – staroindijski (vedski+sanskrit); stengl. – staroengleski; stir. – staroirski; stisl. – staroislandski; stnord. – staronordijski; stvnem.(srvnem.) – srednjevisokonemački; het. – hetitski; hom. – homerski grčki; csl.(stsl.) – staro(crkveno)slovenski;
222-223.str.:
«Od velikog je značaja veza između termina u značenju ''prijatelj'' i onih koji na razne načine označavaju posedovanje.Upotreba tih termina iznosi na videlo tesnu povezanost socijalnih pojmova i značenja iz osećajne sfere u indoevropskim jezicima. No ta veza se na prvi pogled može i prevideti.
Razmotrimo latinski termin cīuis ''građanin'', od kojeg je izvedena apstraktna imenica cīuitās; izvorno ona označava ''građanstvo'' u smislu svojstva, a kolektivno – zbir građana i sam grad. Reč cīuis je svojstvena latinskom rečniku, u drugim italskim jezicima jedva da je zastupljena; u značenju ''građanina'' za nju drugde nema paralela. Poredi se, međutim, sa staroindijskim i germanskim terminima koji se po obliku dobro slažu sa njom, ali se po značenju dosta razlikuju: stind. śeva- ''prijateljski'', got. heiwafrauja kao prevod za gr. oikodespótēs ''glava porodice''. Gotski oblik heiwa- tačno se podudara sa staroindijskim i latinskim. Sva tri svode se na praoblik *keiwo-s, koji je u latinskom prešao u i-osnove.
Pred nama je termin zajednički jednoj grupi jezika i svakako drevan, koji je, međutim, u svakom od tih jezika prošao kroz različit semantički razvoj. Suočeni sa tim razmimoilaženjima, neki etimolozi su posumnjali u ispravnost ovog poređenja. No njihovi prigovori ne vode računa o vezama koje se razotkrivaju pri pažljivijem razmatranju tih oblika u kontekstima u kojima su zabeleženi.
U germanskim jezicima pojam spada u sferu porodičnih i supružanskih odnosa. Gotska složenica heiwa-frauja (sa frauja ''gospodar'' kao drugim članom) predaje gr. oiko-despótēs u Jevanđelju po Marku XIV 14, gde reč znači ''glava porodice (koja vrši svoju dužnost gostoprimstva)''. Na drugim mestima gde gr. oikodespótēs znači ''gospodar doma'' u odnosu prema robovima, gotski koristi jedan drugi termin, garda-waldans. Takav izbor je indikativan. Predajući isti grčki termin, prevodilac razlikuje dva pojma: ''gospodar doma'' je u jednom slučaju garda-waldans, ''onaj koji ima vlast (waldan) unutar kućnih zidova (gards)'', dakle onaj koji zapoveda robovima, a u drugom - heiwa-frauja ''onaj koji je gospodar (frauja) cele porodice (heiwa-)'', dakle onaj koji pod svoj krov prima putnika nemernika. Gotski razdvaja ''dom'' kao stanište i ograđen prostor (gards) od kuće kao porodične celine i kruga ličnih odnosa, što se naziva heiwa-. U drugim germanskim jezicima to se značenje jasno potvrđuje starovisokonemačkim hīwo m. ''suprug'', hiwa f. ''supruga'', hīun (stisl. hjōn, hjū) ''bračni par'', hī-rat (nem. Heirat) ''svadba'', stisl. hy-ske ''porodica'' itd.Sve to pokazuje da se reč *keiwo- (*kiwo-) u starogermanskom odnosila na položaj supružnika sjedinjenih bračnom vezom u krugu porodice.
To značenje društvene ustanove vidi se i u staroindijskim rečima śeva-, śiva- koje se prevode ''blagonaklon, prijateljski, drag''. One odražavaju osećajni aspekt odnosa među grupama. To proizilazi posebno iz veoma čestog frazeološkog spoja u vedskim himnama između reči śeva- / śiva- [fusnota 49 – Tradicionalno vezivanje stind. śivá- ''milostiv'' sa śéva- dovodi se u pitanje jer kod ove prve reči nema ni traga laringalu koji se za drugu pretpostavlja na osnovu akutske intonacije let. siēva ''supruga'' (A. M. Lubotsky «The System of Nominal Accentuation in Sanskrit and Proto-Indo-European», Memoirs of the Kern Institutie 4, Leiden 1988., 94: *ќeịH-ųo-, up. M. Mayrhofer «Etymologisches Wörterbuch des Altindoarischen», II, Heidelberg 1986-, 655.). Let. značenje ukazivalo bi na koren *ќeị- ''ležati'', up. gr. ά-κoιτις ''supruga, dosl. su-ložnica'', od κείσθαι ''ležati''; W. P. Lehmann «A Gothic Etymological Dictionaru», Leiden 1986. – pretpostavlja dva homonimna korena, dok S. E. Kimball: «Sprache» 36/1994, 17-22 ostaje pri svođenju lat. cīvis, os. ceus, stvnem. hīwo, let. sàime, rus. семья na zajednički koren *kei- ''allied'', pridodajući tu het. kaina- ''srodnik po braku'' < *koi-no- i pozivajući se na Benvenistovu konstataciju da je ''srodstvo izraženo tim rečima bilo i političko i emotivno'' (20). Od slov. materijala ovamo se stavlja rus. i csl. po-siv ''sposoban, pogodan, koristan'' (up. M. Fasmer «Этимологический словарь русского языка», III, perev. i dop. O. N. Trubačeva, Moskva 1986-1987., 338-)] i sakhā- ''drug'' (up. lat. socius) [fusnota 50 – Lat. socius i stind. sakhā (kao i stnord. seggr, stengl. secg ''pratilac, ratnik'') verovatno od korena *sekų- ''slediti, pratiti'' u gr. έπομαι, stind. sacate, lat. sequor itd., dakle doslovno ''pratilac'' (M. Mayrhofer, II, Heidelberg 1986-, 684-). Za značenje ved. sákhāy- v. K. Hoffmann: o-o-pe-ro-si 199-, za koradikalni mik. termin e-qe-ta S. Deger-Jalkotzy «E-QE-TA», Wien 1978., posebno 183-.] koja pretpostavlja neku vrstu prijateljskog odnosa prema saveznicima.
Najzad, i latinska reč cīuis je termin drugarstva, koji pretpostvalja zajedništvo staništa i političkih prava. Njeno pravo značenje nije ''građanin'' kako se to tradicionalno uzima, nego ''sugrađanin''. Niz starih primera upotrebe reči cīuis očituje ideju uzajamnosti koja joj je inherentna i koja jedino može objasniti cīuitās kao kolektivni pojam. U cīuis treba videti oznaku koju su prvobitno jedni drugima davali pripadnici neke indigene, tj. starosedelačke skupine u opreci prema raznim vrstama ''stranaca'': hostes, peregrini, aduenae. Ie. termin *keiwos je upravo u latinskom (postavši *keiwis) u najvećoj meri poprimio institucionalnu vrednost. Od ''prijateljstva'' koje izražava ved. śeva-, preko bolje potvrđenog značenja ''skupa srodnika po braku'' koji se javlja u germ. heiwa-, do pojma ''sudeonika u političkim pravima'' koji se iskazuje latinskom rečju cīuis, kao da smo imali trostepen razvitak od uske grupe do grada.
Tako je ponovo uspostavljena veza između ''doma'', porodičnog kruga, got. heiwa, i grupacije unutar koje se čovek koji je deo nje naziva cīuis. Ta tesna združenost proizvodi prijateljske veze: stind. śeva- ''drag'' je jedna od onih kvalifikacija kojima se osećanje zajedništva pretače u afektivan termin.
Ne samo da se ovom poređenju nema šta prigovoriti, nego ono, povrh toga, dočarava pravu prirodu ''prijateljstva'' na jednom drevnom stupnju razvoja tzv. indoevropskih društava, na kojem se osećanja još nisu odvojila od žive svesti o pripadnosti određenoj društvenoj skupini ili staležu».
239-242.:
«[…] Ima ipak jedan termin sa velikim područjem rasprostranjenosti na zapadu indoevropske teritorije. U italskom, ali izvan latinskog, on je zastupljen umbrijskom rečju tota koja znači ''urbis'' ili ''ciuitas'' – ''grad'' ili ''gradska zajednica, opština''. […] Ne povlači se razlika izmađu grada i društva[…]. Granice staništa organizovane skupine istovremeno su i granice društva.U oskijskom postoji isti naziv u obliku touto ''grad'', a Tit Livije (XXIII 35, 13) nas obaveštava da se vrhovni činovnik u Kampaniji zvao meddix tūticus ''iudex publicus''.[…]
Reč *teutā sreće se i u keltskom, u staroirskom tuath ''narod, zemlja'', velškom tud ''zemlja'' (bretonski tud ''gens'') i u galskim ličnim imenima Teutates, Teutomatus itd. [Gal. *toutios ‘’građanin’’…]. [primeri u germanskom su feudo-, deutsch – nastanak vezan sa prvobitnim misionarskim širenjem Svetog pisma, Teutoni ''Tevtonci'' itd. - Hijerakul].
U to dijalekatsko područje spada i baltski, lit. tautà ''narod, pleme'', staropruski tauto ''zemlja''. Ovde staroslovenski pokazuje zanimljivo neslaganje sa baltskim, u obliku i u smislu prideva tuždī […] i štuždŭ […] koji znače ''stran, tuđ '' (rus. čužoŭ).U stvari, slovenski oblici, koji se svode na *tudjo- i *tjudjo- , nisu izvedeni od osnove nasleđene iz prajezika, već pozajmljene iz germanskog, i time se objašnjava njihovo značenje.''Lako je shvatiti, kaže Meje, zašto pridev izveden od strane reči u značenju 'narod' označava tuđina; […].
[…] Čini se da tōtus valja unutar samog latinskog dovesti u vezu sa tōmentum ''punjenje (za jastuk)'' i da je izvorno značenje prideva bilo prozaičnije: ''nabijen, čvrst'', odatle ''čitav, sav''. […] […treba isključiti hetitsku reč tuzzi koja znači ''tabor'' i odnosi se samo na vojsku.]
[…] Analogan izraz predstavlja stsl. plemę, rus. племя ''pleme'', izveden od korena *plē- ''biti pun'', kao i gr. plêthos ''gomila, puk'', a možda i lat. plebs.
Treba skupa razmotriti grčki termin pólis (πολις) i latinski ciuitas. Oni sami po sebi nemaju ničega zajedničkog, ali istorija ih je združila najpre kroz formiranje rimske kulture, pri kojem je grčki uticaj bio presudan, a zatim kroz izgradnju moderne zapadne civilizacije. Oba ova termina spadaju u domen poredbenog izučavanja političke terminologije i fenomenologije stare Grčke i Rima, kakvo još nije preduzeto. Što se nas tiče, valja podvući dve stvari. U grčkom reč pólis još i u istorijsko doba čuva značenje ''utvrda, citadela'', što zapaža Tukididi:''Atinjani dandanji svoju tvrđavu (akrópolis) nazivaju pólis'' (II 15). To je bilo praistorijsko značenje reči, sudeći po njenim podudarnicama ved. pūr- ''tvrđava'', lit. pilis ''Burg, utvrđen zamak'' [fusnota 71 - Za izvorno značenje ie. pļh 1 – ''nasip'' up. M. Mayrhofer «Etymologisches Wörterbuch..., II, Heidelberg 1986-, 145., sa lit..; J. Makkay.Od praie. predstavi ''rušitelja gradova'' (hom. πτολίπορθος, τειχεσιπλήτα, ved. pur-bhid, puram-dara-) kao odrazu etnolingvističkih kontakata između ie. i mesopotamskih naroda G. Cosa «Studi e saggi linguistici», Pisa 27/1987, 151-175.O grčkom polisu kao nasleđu ie. plemenske organizacije G. Nagy. Za varijantu ptolis pored polis O. Szemerenyi. E. P. Hamp «Annual of Armenian Linguistics», Cleveland, Ohio, 6/1985, 51- (svodi p(t)olis i pǘr skupa sa jerm. k(c)alak(c) ''grad'' na praie. *tplH(e)- ''utvrđenje'', u vezi sa stir. taible, velš. taflu); T. V. Gamkrelidze/V. V. Ivanov 744 (ukazuju na urartsku reč patari ''grad'' koja bi bila pozajmljena iz nekog starog ie. dijalekta (indoiranskog?))]. Radi se, dakle, o drevnom indoevropskom terminu koji je u grčkom – i samo tu – poprimio značenje ''grad'', a zatim ''država''. U latinskom se desilo nešto sasvim drugo. Naziv za ''grad'', urbs, nepoznatog je porekla; pretpostavlja se, doduše bez dokaza, da potiče iz etrurskog [fusnota 72 – Za izvođenje lat. urbs od etr. spur skorije A. W. J. Holleman «Liverpool classical monthly», 11/1986, 13-; id.: «Latomus» 46/1987, 180- (up. «Historia» 33/1984, 504-), naprotiv, po A. Della Volpre, od pie. *wer- ''okretati, vezivati'' (Los Angeles, 1986., 1988.)].Svejedno, u značenju ''grad'', urbs nema svoj grčki korelat u pólis, nego u reči ásty (άστυ), kalkirajući u svojim izvedenicama nijanse njenog značenja: urbanus ''gradski, urban'' (u opreci prema rusticus ''seoski, ruralan''), odatle ''fini, uglađen'' prema gr. asteios. Kao pandan grčkoj reči pólis latinski ima izveden termin ciuitas, koji doslovce znači skup građana (ciues). Sledi da je odnos koji se u latinskom uspostavio između ciuis i ciuitas obrnut od onoga između pólis ''grad'' i politēs ''građanin'' u grčkom [Ovo zapažanje razvijeno je u «Melanges offerts a C. Levi-Strauss a l' occassion de son 70-e anniversaire de naissance», Anthropologica 20/1-2), Ottawa 1978. Fusnota 73 - O ásty : pólis up. P. Sadoulet «Ktema» 10/1985, 81-, o astόs ''građanin'' : politēs od Homera do Herodota E. Levy ibid. 53-.O. Szemerenyi: Berlin; Gütersloh; Göttingen 88/1974, 20 tumači oblik πολιτης kao pozajmljenicu iz jonskog u atičkom]».
NAPOMENA:
za neka slova jednostavno nisam našao adekvatnu formu u Insert >Symbol (na primer ''ų'' treba predstavljati ustvari ''u'' sa malim lukom ispod; u reči ''k(c)alak(c)'' slova ''c'' su sitna i podignuta, a slovo ''l'' ima posredini kosu crtu; u reči ''*tplH(e)-'' slovo ''e'' je sitno i spušteno i pored sebe ima znak ''-''; u reči ''pūr-'' slovo ''ū'' zaista ima crtu iznad ali i apostof iznad crte; slovo ''ị'' je ''i'' sa malim lukom ispod i td.) tako da radi preciznosti videti samu knjigu Emila Benvenista.
|
