offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Краљевачки песник и преводилац са руског Драган Бунарџић превео је на српски језик дело руског писца Иље Сургучова "Детство Императора Николая II". Књига "Детињство цара Николаја II" је нетом изашла из штампарије, у издању "Легенде" из Чачка и "Словенског друштва" из Краљева.
Писац Иља Дмитријевич Сургучов непознат је овдашњој читалачкој јавности. Оглашен после Октобарске револуције за непријатеља новог поретка, Иља је доживео да његова дела буду систематски занемаривана, тако да је и у својој Русији недовољно познат. Рођен 1881. године, Сургучов 1904. године уписује Петроградски универзитет, одсек источњачких језика, где изучава монголски језик и Конфучијеву философију, а 1907. године добија звање синолога. Прве осврте, белешке, сатире и приповетке Сургучов објављује у месном листу „Северни Кавказ“, а затим и у „Ставропољском сатирикону“ и „Цврчку“ („Сверчок“). Писац се у њима бави савременошћу; надахнуће му је непосредно окружење, свакидашњица руске провинције, са свим њеним врлинама и манама. Беспоштедно је шибао по бахатости властодржаца, њиховој подмитљивости и лихварству, као и по учмалости, покондирености и осталим пороцима провинцијске средине. Приповетке Сургучова биле су прихваћене од читалачке публике и поздрављене од стране критичара.
Након овога, Сургучов пише два своја најпознатија дела - позоришне комаде "Трговачка кућа" и "Јесење виолине". Стављајући се на страну "белих" након октобарског преврата, Сургучов априла 1920. године бива приморан да са другом женом (прва му је умрла млада 1907. године, у двадесет петој години) и белом армијом заувек напусти родни град, остављајући у њему болесну мајку и две кћерке, које никада више неће видети. Тако је почео жалосни живот једног избеглице. Најпре се обрео у Цариграду, где пише драму „Реке вавилонске“, о животу руских избеглица у Турској. Следеће, 1921. године, након краћег задржавања у Грчкој, прелази у Праг, а потом се коначно сели у Париз.
Од 1925. године своја дела почиње да објављује у умерено-монархистичком листу „Препород“ („Возрождение“), у коме ће сарађивати до краја живота, уређујући рубрике прозе и огледа, и у коме ће објавити највећи део свог стваралаштва емигрантског периода. Пише приповетке, студије, осврте, новинске чланке, афоризме, режира позоришне представе, глуми (још 1907. године Сургучов је играо у представи „На дну“ Максима Горког), пише филмске сценарије, објављује збирку „Емигрантске приче“ (1927), ради на романима „Поклоница из Христијаније“, „Ротонда“, повести „Детињство Цара Николаја II“, комаду „Три часа“... Његове приповетке и драме су превођене на стране језике, а комади су, осим у Француској, постављани у Немачкој и скандинавским земљама. Пред крај живота почиње рад на роману „Ноћ“ и драмом „Вожд“, о Стаљину (који је у младости, скривајући се од полиције, служио у кући његовог оца као кувар), које остају недовршене...
Са радом не престаје ни током немачке окупације Француске. Од 1942. води „Позориште без завесе“ и пише за лист „Париски весник“, који је излазио под покровитељством Немаца. То ће га по ослобођењу скупо стајати: „Руски весник“ од 3. августа 1945. јавио је о Сургучовљевом хапшењу: „Ватрени поклоник хитлеровске идеологије... У јулу и августу 1942. године... публиковао је на страницама ‚Париског весника‘ низ прохитлеровских и антируских чланака под заједничким називом ‚Париски дневник‘." Више него јасно било је да Сургучов никако није могао бити нациста, русомрзац и антисемита; зато је сасвим сигурно био ватрени родољуб, традиционалиста, убеђени монархиста и дубоко религиозан човек.
Послератне године Сургучов проводи у крајњем сиромаштву. Ходао је по хладном времену француским улицама у излизаним летњим папучама, без чарапа, у старом, прљавом плашту, као неки клошар. Када му је у болници умрла жена, није имао пара за сахрану. Морао је тај тужни посао да обави на дуг. Умире у собичку на шестом спрату приградске болнице „Бижон“, 19. новембра 1956. године.
Сахрањен је на руском гробљу Сен-Женевјев-де-Буа, у предграђу Париза. Недалеко од њега почивају и земни остаци Владимира Константиновича Оленгрена, човека на основу чије приче је написао своју повест о детињству последњег руског Цара.
О неким појединостима и делу Сургучова можете се упознати и овде (додуше, на руском језику):
http://nikolai2.ru/content/view/73/33/
____________________
Дакле, Владимир Оленгрен је писцу испричао дечачке и младићке доживљаје током боравка у царском дворцу. Владимир је био вршњак Николајев, и син Николајеве гувернанте, тј. његове прве учитељице Марије Александревне, младе удове Константина Петровича Оленгрена. Са Никијем (Николајем) и Никијевим млађим братом Георгијем ("Жоржом")проводио је време у дружењу и играма. Владимир је касније постао пуковник; био је командант г. Севастопоља (1902-1916), градоначелник Бакуа (1916-1917), а касније емигрант који је живео на југу Француске.
Из ретко занимљиве повести, издвајам део из романа када се Владимир упознаје са "Великим Кнежевима":
Кад је дошло време, мамица, малаксавајући од умора, непрестано се крстећи, рече:
― Но, сад ћемо поћи.
― Куда?
― Да се упознамо с Великим Кнежевима. Запамти да треба да будеш добар дечак, учтив, достојан. Сети се да не пада свакоме у део таква част. Пред Маријом Петровном повуци ножицу, ево, стављам ти у џеп марамицу, ништа да ниси рукавом радио... Покажи, како ћеш повући ножицу.
Хтео бих повући ножицу, а у ногама ― олово. Баш као неки тридесетогодишњи старац, који је одживео живот. Ништа ми се не мили, дође ми да се, као девојчица, заплачем, свалим на под, бацакам ногама, нек иду, спреман сам на сваку шибу, сваки брезовак, али само без непотребних познанстава. Ја сам досад био задовољан својим животом, никакви дворци ми не требају, пустите ме на Псковску улицу, тамо ни завојитих степеница, ни ових смешних ђавола из циркуса нема. И не разумем шта је с овом шашавом Анушком, блиста као самовар, трља ми руке тврдим миришљавим сапуном, чачка ме испод ноката, као да црни нокти могу некоме да сметају.
И ево, мама ме узима под руку и води. Тако је, вероватно, Авраам водио Исака. С том разликом што Исак није знао где га воде, а Владимир Константиновић ― господин Оленгрен, одлично зна куда и зашто га воде. С невероватном окрутношћу мајка је своју децу растурила којекуда, а најмлађе сама води на жестоко мучење. И ту је у мени по први пут поколебана вера у човека. Перорез сам, за сваки случај, понео са собом и целим путем га опипавао у џепу. Решио сам да свој живот не дам јевтино.
Видим, у даљини стоји један циркузант и чека. Прилазимо ― клања нам се. Мислим се: „Мазно на празно“... Ја сам ту пословицу добро знао на Псковској улици. И сâм сам не једном људе мамио, док им не „запржим чорбу“. Имам искуства.
Циркузант нас води, отвара врата, улазимо у собу и видимо: стоји бледуњава старица и с њом два дечака у морнарским кошуљицама.
― Како се зовеш?
― Владимир Константиновић.
― Уф, како смо важни.
Мама се ушукутрила, гурка ме у слабину и шапће: „Волођа“.
Ја сам решио да одржим положаје и остајем при своме:
― Владимир Константиновић.
Рачун је прост: Владимира Константиновића нећеш тако брзо узети да обрађујеш као неког тамо Волођу.
Остајем при своме и трећи пут понављам:
― Владимир Константиновић.
Бледа старица иде на уступке и одговара на не баш нарочитом руском, с некаквим врскањем, као Немица-пекарка.
― Но, добро ― вели ― Владимир Константиновић, а ево ово је Николај Александровић, а ово Георгиј Александровић, Велики Кнежеви, с њима ћеш учити и живети.
Ја пред бледом старицом сместа „умиљато“ заколутах очима и казах:
― То Велики Кнежеви? Ха-ха, шио ми га Ђура!
Бледа старица се ухвати за стомак и све троје нас гурну у суседну собу, а мени у глави сину мисао да ће оно сад почети.
Обазрех се: чаробна соба. У животу ништа слично нисам видео. Пре свега, по поду иде жељезничка пруга, мала, али права, са шинама, са стражарама, с три класе вагона, стоје пукови војника са чакама, па коњи са гривама, камиле са грбама, па Петрушка, па медвед, па Иван-дурак у коцкастим чакширама, па добош, пушке у купи, труба с кићанком, брдо песка.
Очи се разлетеше.
Питам:
― Чије је ово?
Старији морнарчић мирно одговара:
― Наше.
― Не лажеш?
― Не лажем.
― Умеш да пустиш воз?
― Умем.
― Па хајде, пусти га.
Морнар нави кључићем, локомотива појури, из кућице изађе чуварка, замаха заставицом, на перону се појави трбушасти начелник, зазвони звонце, и ја ту по први пут схватих да се у дворцу могу збивати чуда.
Мене жмарци подилазе, а дечаци у морнарским блузама стоје и не чуде се.
― Ви сте Велики Кнежеви? ― упитах ја старијег.
― Да ― одговори овај.
Ја праснух у смех.
― Како сте то велики, кад сте ви ― мали?
― Не, ми смо ― Велики Кнежеви ― озбиљно уверен да је у праву, био је упоран старији.
Други је ћутао, гледао ме разрогачених очију и соптао.
― Лепо ― рекох ја, намештајући се на готовс ― ако сте Велики Кнежеви, онда ћу вас обојицу левом руком.
― Не разумемо ― рече старији.
― Шта има да се разуме? ― рекох ја. ― Ево, видиш, десну руку завезујем појасом, а левом ћу вас обојицу.
― Ти хоћеш да се тучеш?
― Разуме се.
― Али, ми нисмо љути на тебе.
― Онда сам ја овде први снагатор.
― Добро ― рече помирљиво старији ― а када се наљутим, онда ћемо пробати.
Уздрмао ме је тај малишан, уредан, згодан, блиставих очију: на први поглед ― девојчурак. Гледа право, смеши се, не показује страх. Искуство са Псковске улице ми је показало да се такви девојчицасти дечаци у боју каткад покажу као озбиљни борци, и ја сам то од првог тренутка добро утувио.
Кад одједном се отварају врата и у собу ― трас! Не Мâл Човек, До Тавана Растом, и целим бићем схватих да ми је с тим тобож Великим Кнезовима и зачараном собом вешто постављена клопка.
Ево је дошао прави Велики Кнез и сад ће почети: држ' се, Владимире Константиновићу!
Мали притрча Не Мâл Човеку и, припијајући се уз њега, рече:
― Он хоће да нас бије.
― Зашто? Зар сте се већ посвађали?
Не Мâл Човек се обратио мени, и ја пожурих с одговором:
― Не, нисмо се свађали.
Старији стаде на моју страну и дође дело на видело:
― Не, не ― каза он двапут „не“; тако два пута обично говоре девојчице. ― Не, не, нисмо се свађали, али он каже да је највећи снагатор овде, а кад се ја расрдим, онда ћемо се потући, па ћемо сазнати. Ја се не могу тући, ако се не наљутим.
― Па дабоме ― рече Не Мâл Човек ― рашта улудо трошити снагу? Улудо се само лудаци туку. А што се ти љутиш на њих?
― А зашто кажу да су они Велики Кнежеви? Они су мали дечаци, и ништа више.
― А јесам ли, по твоме, ја Велики Кнез?
― Ви? ― одговорих ја с поштовањем, гледајући на њега, у планину. ― Хо-хо!
Видех да се Не Мâл Човек раздрагано насмејао, и паде ми камен са срца: осетих да се ми можемо спријатељити, само треба добро започети ствар. Он беше огроман, светао, кврцне ли кога у чело ― пуче кост у парампарчад, а зла нема у очима, пријатан је, на страни добра и увек ће бити милостив.
Мало срце има псећи њух, нисам се варао, осетих одмах велико поверење и од среће се почех кикотати, хватајући се за трбух, и засмејах Не Мâл Човека до суза.
― Он није частан ― рече старији, указујући на мене ― он завезује десну руку и хоће с нама обојицом да се туче само левом.
― Шта? Шта? ― упита Не Мâл Човек, не схвативши одмах.
― Ја се с тим не слажем ― тропарао је старији ― ако ћемо се тући, онда ћемо обема.
|
