Dino Buzzati

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Šala
(Scherzo)

Jedne noći, nakon što sam zašao za ugao i našao se u jednoj pustoj i punog blata ulici, brzim korakom sam grabio prema kući. Tada sam za leđima čuo kako mi se netko trčeći približava. Zašto trči u ovo doba ? pomislih. Da me ne progoni ? Budući da je već bio nekoliko metara iza mene, okrenuh se. I tada je počeo, sav zadihan, hodati korakom, i nasmijao mi se. Bijaše mladac od oko trideset godina. « Oprostite ! reče mi. « Jesam li vam stvorio kakvu nelagodu? ». « Nelagodu? » zbunjeno promucah, i nastavih put.
Pomislio sam da će neznanac nastaviti trčati i preći me. Međutim, ostao je na mjestu sve dok se nisam udaljio stotinjak metara. I tada se ponovno dao u trk i čuo sam ga iza leđa kako mi se približava. Nisam mogao izdržati, kada sam ga osjetio da je u blizini, ponovno se okrenuh zaustavivši se. « Oh, ispričavam se mnogo » reče on zaustavljajući se naglo, da se ne sudari samnom. « Jesam li vas prestrašio ? Oprostite mi. » « Možete zamisliti » rekoh, smiren njegovim tako uljuđenim glasom. U taj tren, promotrivši ga, opazio sam da to nije bio isti čovjek, nego drugi čovjek, nešto mlađi, siromašno odjeven.
Treći put, jer se naravno događaj ponovio, uspio sam se svladati i nisam se okrenuo. Trčeći koraci su mi se uskoro čuli za leđima, s neizrecivim olakšanjem čuo sam da me prolazi.
« Nema straha ovaj put, zar ne ? » reče čovjek otvoreno podrugljiv, zaustavivši se tri-četiri metra od mene. « Izdržali ste ? » a ja : »Imate li namjeru nastaviti još dugo? Vjerujete li da ste duhoviti ? ». U međuvremenu sam u slabom odsjaju ulične svjetiljke otkrio da je to bio jedan drugi čovjek, različit od prvoga i od drugoga. « Ali vi »... upitah. « Vi niste onaj od prije ? ».
On odgovori : »Može biti. Važno je da ste vi imali utisak da ste progonjeni. Naša osobnost vrijedi tako malo, pojedinac zaslužuje drugo. Žao mi je da nisam trčao dobro. Da sam trčao dobro vi biste se uplašili. A inače ne ».
Odmjerio sam ga pogledima. Nije bio ništa posebno, kao snaga. « Sve ovo je kretenizam » rekoh ljutito. « Jedna idiotska šala, eto što je. »
« Šala ? » reče on iskreno zadivljen « šala ? Znači... znači, još niste shvatili ? ».

~ ~ ~

Zanimljiv slučaj
(Un caso interessante)

Djevojka reče : »Meni se sviđa život, znate li ? ».
« Kako ? Kako ste rekli ? ».
« Život mi se sviđa, rekla sam. »
« A, tako ? Objasnite mi, objasnite mi dobro. »
« Sviđa mi se, evo, i otići odavde bilo bi mi strašno žao. »
« Gospođice, objasnite nam, to je strašno zanimljivo... Hajte, vi, vi tamo, dođite i vi čuti, ova gospođica ovdje kaže da joj se život sviđa ! ».

~ ~ ~

Ali, zašto ne mijenjate?
(Ma perché non cambia?)

Često mi kažu : »Zašto vi pišete uvijek iste potresne i tjeskobne stvari ? Zašto ne pokušate promijeniti ? Postoji toliko lijepih i radostnih stvari na ovomu svijetu. Zašto ne pripovijedate nešto veselo ? Svakako da se ne može poreći da nemate stanovitu maštu. Nu, gledajte, na koncu se dobije dojam da vi uvijek pišete iste stvari ».
Na što ja, naravno, slažući se, šutim. Može li jedan pisac odbiti kritike te vrste ? U svojoj duši želio bih, ipak, odgovoriti : svi pisci i umjetnici u svojemu životu, bez obzira koliko dug bio, kažu svatko za sebe jednu jedinu stvar ! Netko dubokim, netko jedva čujnim dahom, ali svi su uvijek jednaki sami sebi. Iz nevolje. Inače ne bi bili iskreni. Stil, uostalom, po kojemu se razlikuje osobnost jednog pisca, ne obuhvaća li možda stanovitu jednoobraznost ili, još bolje, jednoznačnost ? I zašto se ti apsurdni zahtjevi postavljaju nama, koji pišemo ? Postoje vrlo slavni slikari koji kroz čitavo svoje postojanje ne čine drugo nego slikaju isti krajobraz, istu mrtvu prirodu, iste likove. I nitko slikarima ne nalazi nikakvu primjedbu. Zašto ta razlika ? (Već je u prošlosti Paolo Monelli, ako nisam pogriješio, učinio analogan prosvjed.)

~ ~ ~

Spas
(La salvezza)

Piši, molim te. Samo dva retka, barem, i ako je duša snuždena i živci ti više ne mogu izdržati. Piši svaki dan. Stisnutih zuba, makar besmislene kretenarije, ali piši. Pisanje je jedna od najsmiješnijih i najpatetičnijih naših opsjena, obmana. Vjerujemo da činimo važnu stvar kada crtamo izvijene crne crte na bijelom papiru. Kako god da je to tvoj zanat, ti ga nisi izabrao, nego ti ga je kob nanijela, i samo to su vrata kroz koja možeš naći mogući spas. Piši, piši. Na kraju, među tonama papira koje se odbace, jedan redak se može spasiti. (Možda.)

~ ~ ~

Ovo i jos toga ---> http://www.glasnik.org/broj7/buzzati7.htm