"Sedim u umazanoj sobi i gledam kroz prozor. Napolju se vide zgrade i jedno drvo sa belim cvetovima. To drvo treba iseći, jer svojim belim cvetovima podseća nas da život može biti podnošljiv. No mi, usrani, što sedimo u svojim stolicama i gledamo u to drvo, živimo potpuno nepodnošljivim životima i čekamo da se oni završe. Iako nepodnošljivi, ti životi će trajati neplanirano dugo i podsetiće nas da je od nepodnošljivog života gori samo dug život. I kad umremo, drvo sa belim cvetovima će nas nadživeti i stajati među sivim zgradama. Zbog toga moramo da ga isečemo."
"Na ovom svetu sasvim slučajno smo obreli i kad umremo, bićemo samo gomila đubreta koji izjedaju crvi, pa samim tim nećemo biti u stanju nikome da razbijemo njušku zbog svih sranja koja su nam se tokom života desila."
"Bilo je to ono doba zore kada je sve sivo. Sive su bile zgrade, sivo je bilo nebo, jedino je Ana bila u koloru."
Marko Vidojkovic
"Djavo je moj drug"
|