offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Napisano: 07 Jun 2009 13:37
Majstor iz Južne Afrike napisao je i 1994. objavio roman fikciju o majstoru iz Petrograda. Za njega je dobio italijansku nagradu Mondelo 1994. i međunarodnu nagradu lista Irish times 1995.
Biće dovoljan samo jedan odlomak da se uverimo u piščevo majstorstvo na delu - verbalno (dijaloško), psihološko, intelektualno... Majstor iz Petrograda oživljava u ovoj fiktivnoj povesti, kao što i u njegovim delima njegovi likovi žive, kao da su od krvi i mesa, a ne sačinjeni od reči i papira.
"Već je ustao i obukao kaput kad ga narednik pozove da se vrati. 'Načelnik Maksimov će vas sada primiti, gospodine.'
U kancelariji u koju ga uvode nema sudijskog stola. Izuzev jednog ogromnog divana presvučenog mušemom, soba je opremljena bezličnim državnim nameštajem. Načelnik Maksimov, istražni sudija zadužen za Pavelov slučaj, ćelav čovek sa zdepastim stasom seljanke, dugo se gnezdi u stolici dok ne pronađe udoban položaj, zatim otvara debelu fasciklu koja leži pred njim i zadubljuje se u čitanje, mrmljajući sebi u bradu, povremeno odmahujući glavom. 'Žalosna priča... Žalosna priča.'
Konačno diže pogled. 'Moje najiskrenije saučešće, gospodine Isajev.'
'Hvala. Došao sam da zamolim da mi se vrate papiri moga sina. Jasno mi je da predmet još nije zaključen, ali ne vidim kako bi privatni papiri mogli biti od bilo kakvog interesa za vaše nadleštvo ili od bilo kakvog značaja za - za vaš postupak.'
'Da, svakako, svakako! Kao što kažete, privatni papiri. Ali recite mi: kad govorite o papirima, šta tačno podrazumevate? Šta sadrže ti papiri?'
Oči mu imaju vodnjikav sjaj; trepavice su bezbojne, kao mačje.
'Kako bih ja to znao? Odneli su ih iz sobe moga sina, nisam ih ni video. Pisma, papiri...'
'Niste ih ni videli, a uvereni ste da nam nisu zanimljivi. Mogu to da razumem. Mogu da razumem da otac veruje kako su papiri njegovog sina privatna stvar, ili bar porodična. Da, nesumnjivo. Pa ipak, pokrenuta je istraga - puka formalnost, moguće, ali propisana zakonom, dakle ne možemo je tek tako otpisati, pucketanjem prstiju ili zamahom ruke, a ti papiri su sastavni deo istrage. Prema tome...'
Sastavlja vrhove prstiju, povija glavu, čini se kao da tone u duboke misli. Kad ponovo digne pogled, više se ne osmehuje, nosi izraz krajnje rešenosti. 'Verujem', kaže, 'da, iskreno verujem da imam rešenje koje će zadovoljiti obe strane. Pošto predmet još nije zaključen - štaviše, jedva da je i otvoren - papire vam ne mogu vratiti. Ali dozvoliću vam da ih pogledate. Jer slažem se da je nepravično, krajnje nepravično, oduzeti ih u jednom tako tragičnom času i uskratiti ih porodici.'
Naglim, prepadnim potezom, kao kartaroš kad izbacuje adut, vadi jedan list iz fascikle i gura ga preko stola.
Na papiru je spisak imena, ruskih imena ispisanih latinicom, koja sva počinju slovom A.
'U pitanju je neka greška. Ovo nije rukopis moga sina.'
'Nije rukopis vašeg sina? Hmm.' Maksimov ponovo uzima list i razgleda ga. 'A znate li možda čiji bi to rukopis mogao biti, gospodine Isajev?'
'Rukopis mi je nepoznat, ali ne pripada mome sinu.'
Sa dna fascikle, Maksimov izvlači novi list i pruža ga. 'A ovo?'
Ne mora da čita. Kako glupo! pomišlja. Hvata ga vrtoglavica. Glas kao da mu dolazi iz daljine. 'To je moje pismo. Ja nisam Isajev. Samo sam uzeo to ime -"
Maksimov odmahuje rukom kao da tera muvu, odmahuje na njegove reči, odmahuje da ga ućutka; ali on uspeva da prevlada vrtoglavicu i dovrši misao.
'Uzeo sam to ime da ne bih komplikovao stvari - to je jedini razlog. Pavel Aleksandrovič Isajev je moj pastorak, jedinac moje pokojne žene. Ali za mene je on moj rođeni sin. Nikog osim mene nema na svetu.'
Maksimov uzima pismo iz njegove klonule ruke i ponovo ga razgleda. To je poslednje pismo koje je napisao iz Drezdena, pismo u kojem prekoreva Pavela što troši previše novca. Na smrt je ponižavajuće ovako sedeti dok neki stranac sve to čita! Na smrt ponižavajuće što ga je uopšte napisao! Ali kako da čovek zna, kako da zna, koji će dan biti poslednji?
'Voli te tvoj otac, ...', mrmlja islednik, zatim diže pogled. 'Da budemo načisto, vi uopšte niste Isajev, vi ste ...'
(...)
Stavlja pred njega svežanj od pet-šest listova ispisanih sa obeju strana, kompletan spisak imena čiju je prvu stranicu već video, slovo A. 'To, dakle, nije rukopis vašeg sina?'
'Nije.'
'Nije, to i mi znamo. Imate li bilo kakvu predstavu čiji je?'
'Rukopis mi je nepoznat.'
'To je rukopis jedne mlade žene koja trenutno živi u inostranstvu. Njeno ime nije bitno, iako mislim da biste se iznenadili ako bih ga pomenuo. Ona je prijateljica i saradnica čoveka po imenu Nečajev, Sergej Genadijevič Nečajev. Znači li vam nešto to ime?'
'Ne poznajem Nečajeva lično, i duboko sumnjam da ga je moj sin poznavao. Nečajev je konspirator i prevratnik čije planove kategorički odbacujem.'
'Ne poznajete ga lično, kažete. Ali dolazili ste u dodir s njim?'
'Ne, nisam ja s njim dolazio u dodir. Prisustvovao sam jednom javnom skupu u Švajcarskoj, u Ženevi, na kom su govorili mnogi ljudi, među njima i Nečajev. Bili smo zajedno u istoj prostoriji - to je čitavo moje poznanstvo s njim.'
'A kada je to bilo?'
'U jesen 1867. Skup je organizovala Liga za mir i slobodu, kako to telo sebe naziva. Prisustvovao sam otvoreno, kao patriotski opredeljeni Rus, da čujem šta bi se moglo reći o Rusiji sa najrazličitijih strana. To što sam saslušao govor tog mladića, Nečajeva, ne znači da stojim iza njega. Naprotiv, ponavljam, ja odbacujem sve za šta se on zalaže, a mnogo puta sam to i rekao, i javno i privatno.'
'Uključujući i dobro naroda? Zar se Nečajev ne zalaže za narodno dobro? Nije li to cilj njegove borbe?'
'Izmiče mi smisao vaših pitanja. Nečajev se prvenstveno i prevashodno zalaže za nasilno rušenje svih društvenih ustanova, u ime načela jednakosti - jednaka sreća za sve, ili, ako ne to, onda jednaka beda za sve. Ne trudi se on da to načelo opravda. Štaviše, reklo bi se da prezire svako pravdanje kao gubljenje vremena, beskorisno kao i razumevanje. Nemojte, molim vas, pokušavati da me dovedete u vezu s Nečajevim.'
'Vrlo dobro, usvajam prigovor. Mada sam iznenađen, moram priznati - ne bih pomislio da ste tako strogo principijelni. Ali, dajte da mi nastavimo s poslom. Spisak imena koji vidite pred sobom - da li vam je neko od njih poznato?'
'Tu i tamo. Tek poneko.'
'To je spisak ljudi obeleženih za likvidaciju, na ugovoreni mig iz Narodnog obračuna, a to je, kao što znate, tajna organizacija čiji je duhovni otac Nečajev. Atentati imaju za cilj da ubrzaju svenarodni ustanak i dovedu do rušenja države.'
(...)
'I znači li to da je moj sin atentator?'
'Ne, nipošto! Kako bi i mogao biti kad ni na koga nije izvršen atentat? Ono što tu imate je, da tako kažem, nacrt, spekulativni nacrt. Mislim, zapravo - kao privatno lice - mislim da bi takav spisak za jedno popodne mogao smućkati svaki mladić kivan na društvo, možda samo da bi se razmetao pred vrlo mladom ženom kojoj ga diktira - da bi se razmetao svojom vlašću nad životom i smrću, potpuno iluzornom vlašću. Svejedno, atentat, kovanje zavere u cilju atentata, ugrožavanje službenog poretka - ozbiljne su to stvari, slažete se?'
(...)
'Prava zaraza, rekao bih, ta nečajevština. Zaraza, ili možda samo moda.'
'Nije to nikakva moda. To što vi zovete nečajevštinom oduvek je postojalo u Rusiji, samo pod drugim imenima. Nečajevština je ruska koliko i razbojništvo. Ali ja nisam došao ovamo da raspravljam o nečajevcima. Došao sam iz jednog prostog razloga - da preuzmem sinovljeve papire.'"
Itd. Da li ste prepoznali lik - ko je majstor iz Petrograda?
Dopuna: 07 Jun 2009 22:28
Nešto o samom autoru
Džon Maksvel Kuci (Koetzee) je Južnoafrikanac burskog porekla, čiji je maternji jezik engleski. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2003. godine.
Kuci je rođen u Kejptaunu 1940. Osnovnu i srednju školu završio je u Kejptaunu i Vorčesteru. Potom je studirao uporedo engleski jezik sa književnošću i matematiku. Po završetku studija proveo je tri godine u Velikoj Britaniji (1962-65), radeći kao kompjuterski programer i pišući tezu o engleskom književniku Fordu Medoksu Fordu. Godine 1965. Kuci je prešao u SAD, na Univerzitet Teksasa u Ostinu, gde je studirao lingvistiku i germanistiku, da bi doktorirao na temi o Semjuelu Beketu. Nakon toga je predavao engleski u zvanju docenta na Državnom univerzitetu Njujorka u Bafalu. Pošto je njegov zahtev za dobijanje američkog državljanstva odbijen, Kuci se vratio u domovinu i dobio akademsko mesto na Univerzitetu u Kejptaunu, gde je predavao književnost. Od 1980-ih predavao je na više univerziteta u SAD kao gostujući profesor po pozivu – na Džonz Hopkinsu, Harvardu, Stenfordu i Čikaškom univerzitetu, gde je šest godina bio saradnik Komiteta za društveno mišljenje.
Kuci je počeo da piše 1969. Prvo delo, Dusklands objavljeno je u Južnoj Africi 1972. Drugo delo, In the Heart of the Country iz 1977. dobilo je glavnu nacionalnu nagradu i objavljeno je u Velikoj Britaniji i SAD. Potom je usledio roman Iščekujući varvare (Waiting for the Barbarians, 1980), dobro poznat našoj čitalačkoj publici. Po njemu Filip Glas je komponovao operu u dva čina, koja je premijerno izvedena 2005.
Za roman Life & Times of Michael K (1983), Život i priključenija Majkla K. Kuci je dobio Bukerovu nagradu. Posle njega sledili su romani Fo (Foe, 1986), Age of Iron (1990), The Master of Petersburg (1994) i Disgrace (1999), Sramota, za koji je ponovo dobio Bukerovu nagradu.
Kuci je napisao i dva autobiografska dela Dečaštvo (Boyhood, 1997) i Mladost (Youth, 2002). Životi životinja (The Lives of Animals, 1999), kratka pripovest u formi kritičkog predavanja koje na jednom američkom univerzitetu drži glavna junakinja, australijska književnica Elizabet Kostelo, kasnije su pretočeni u Elizabeth Costello (2003).
Kuci piše i eseje o južnoafričkoj književnosti i kulturi, kao i o pitanjima književne teorije i kritike: White Writing (1988-), Doubling the Point (1992) - zbirka eseja i intervjua koje je dao Dejvidu Atvelu (David Attwell); Giving Offense (1996), Stranger Shores (2001). Bavi se i prevođenjem literature pisane na holandskom i afrikansu. Od 2002. živi u Australiji.
Dopuna: 09 Jun 2009 17:14
Majstora iz Petrograda je prevela gđa Arijana Božović, dosadašnji prevodilac većine Kucijevih dela objavljenih na srpskom jeziku - ako se izuzmu romani Iščekujući varvare u prevodu Jelene Stakić, Zemlje sumraka i Mladost u prevodu Lene Petrović - i izvanredan poznavalac Kucijevog opusa i književnog senzibiliteta.
Pored romana o kojem je reč, Arijana Božović je prevela i Dečaštvo, scene iz provincijskog života, Sramota, Životi životinja, Fo, Elizabet Kostelo, osam lekcija, Spor čovek, Život i vremena Majkla K.
Moguće je da sam neko delo propustila.
|
Milo mi je, veoma milo što se krug ljubitelja dela Dž. M. Kucija širi. Mogu samo da uzvratim novom preporukom - Kuci, 
