|
"Veragut je do sada vodio neprirodni, ali dosledni život čoveka koji se dobrovoljno zazidao, koga život više ne zanima, a čije se bitisanje pre sastojalo od podnošenja negoli od doživljavanja života".
"Patio je i borio se protiv patnje, buneći se i mireći se sa sudbinom, a sve se završilo na tome da je pustio da stvari idu svojim tokom, održavajući sebe samo za svoj rad".
"Opet je bio sam i osećao se još prazniji nego pre...Najsrećniji bi bio da je negde daleko, gde za njega niti ko zna, niti za njega pita"...
osećam da umetnikov životni put( kao uostalom i životni put bilo koga od nas) u vrlo maloj meri zavisi od njega (ili od nas samih), a u velikoj meri je predodređen, ne bih rekla sudbinom, nego time što je svako od nas neponovljiva, jedinstvena egzistencija i ima svoj način komuniciranja sa svetom.i kao što svako od nas teži da se iskaže, on se iskazuje u svojoj sferi, kroz ta dela..i uvek je prisutna ta glad da se kaže, da se stvori što više i da se za ono što se želi reći pronađe savršen izraz. a sve to zahteva vreme..vreme koje se oduzima od porodice, od prijatelja...
e sad, muči me pitanje... 
ako se recimo jedna tako fina, tanana dušica odluči da potisne u sebi taj demonski nagon da porađa iz sopstvene patnje, žrtve i samoće dela koja će ga nadživeti... da potiskuje zato što odbija taj put samoće i stradanja...zato što mu ne veruje... da li će s jedne strane načiniti greh prema talentu koji joj je Bog dao? i sa druge strane - da li će ikada uspeti da se iskaže na drugi način i da bude zadovoljna, mirna i srećna prihvatajući standarde onoga što se zove prosečnim i normalnim...
taj krst umetnika ponekad se može naslutiti u jednom neusmerenom nagonu za stvaranjem, potrebi da se čovek iskaže u određenoj formi. ali da bi se stvarala umetnička dela...heheee... za to treba posvećenosti i vremena..rada..
|
