John Galsworthy - The Dark Flower

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I

" (...)

Da li je znao o chemu je mislio - da li je on u ovo doba svoga zhivota, kad su stvari, a narochito one izvan najblizheg vidika, bile tako chudne i zanimljive, ma i za trenutak pouzdano znao - shta je nameravao da vidi i da uradi kad zavrshi studije u Oksfordu, gde je ceo svet bio 'tako pristojan' i naravno 'ispravan', ali ne i narochito zanimljiv?

Bio se uputio svom profesoru da mu prochita esej o Oliveru Kromvelu; i pod starim zidom, koji je nekada ogradjivao grad, izvadi iz dzhepa neku zhivotinju. Bila je to mala kornjacha, i on je, najpazhljivije zadubljen, posmatrao kako pokrece svoju malu, radoznalu glavu, i svo vreme ju je pipao svojim kratkim, shirokim prstima, kao da zheli da tachno pronadje njen sklop. Ledja su joj bila izvanredno tvrda! Nije chudo shto se siromah Eshil nije oseccao najprijatnije kada mu je pala na glavu! Stari su imali obichaj da na nju polozhe svet - svet nalik na pagodu, mozhda, sa ljudima, zhivotinjama i drvecem, kao onaj drvorez na kineskom ormanchetu njegovog tutora. Kinezi su umeli da prave lepe zhivotinje i drvece, kao da su verovali da sve ima svoju dushu, i da ne postoji samo zato da ga chovek pojede, zapregne ili od njega sagradi kuccu. Kad bi mu samo umetnichka shkola dopustila da vaja 'na svoju ruku' umesto shto neprestano mora da podrazhava! Kao da su sebi uvrteli da bi bilo opasno pustiti choveka da neshto sâm izmisli!

On prinese kornjachu prsluku i pusti je da gmizhe, dok ne primeti kako mu nagriza gornju stranu eseja, a tad je vrati u dzhep. Shta bi radio njegov profesor kad bi znao da se tu nalazi? Nakrivio bi, naravno, glavu malo u stranu i rekao: 'A, Lenane, ima stvari o kojima moja filozofija i ne sanja!' Da, bilo je mnogo shtoshta o chemu 'chicha Stormer' nije ni sanjao, jer je uvek izgledao silno zastrashen svim onim shto nije obichno; uvek spreman da vam se smeje, iz bojazni da se vi njemu ne smejete. Bilo je mnogo takvog sveta u Oksfordu. A to je bilo glupo. Chovek ne mozhe nishta ljudski da uradi ako se uvek boji da mu se ne smeju! Ali gospodja Stormer nije bila takva; kad ona uradi neshto - uchini to zato shto joj se dopada. Ali, naravno, ona nije bila Engleskinja, nego Austrijanka, i bila je mnogo, mnogo mladja od chicha Stormera.

Stigavshi do kucce svoga profesora, zazvoni...


IV

(...)

'Nishta mi u u ovom zhivotu ne zadaje vishe bola no kad vidim sklonost ljudske prirode da se utalozhi.' To je govorila gospodja, predvodnica Engleza, a svi mladji chlanovi klimali su glavama, kao da se slazhu. Kako liche na kokoshke, pomisli dechak, sa svojim malim glavama, kosim ramenima i shareno sivim kaputima!

'A! draga moja gospodjo', bio je to gospodin sa izguzhvanom kragnom, 'vi romansijeri se stalno rugate dragocenoj osobini saobraznosti. Tragika nasheg doba lezhi u tom duhu kritike. Nikada nije bilo vishe bune, narochito medju mladima. Naicci na individue koje sude za svoj rachun, ozbiljan je simptom nacionalne degeneracije. Ali to nije predmet...'

'Ta, izvesno, to je predmet najdubljeg interesovanja za sve mlade.' I opet podigoshe svoja lica i okretoshe ih malo u stranu.

'Draga moja gospodjo, mi smo i suvishe skloni da pustimo da nam interesovanje koje stvari bude u nama zaslepi moc rasudjivanja u pogledu shodnosti: da li o takvim stvarima treba diskutovati. Mi pushtamo da nam se te spekulacije uvlache i uvlache dok se ne obaviju oko nashe vere i ne paralishu je.'

Jedan od mladica iznenada upade sa: 'Madre' - i zamuknu.

'Ja mislim', govorila je gospodja, 'da necu biti optuzhena za raskalashnost ako kazhem da sam uvek oseccala da je razmishljanje samo onda opasno kada se njim bavi nerazvijena inteligencija. Ako nam kultura ne mozhe nishta dati, onda je bolje nemati kulturu; ali ako je kultura, kao shto ja mislim, neophodna, onda moramo primiti i opasnosti koje nam ona donosi.'

I opet mladi okrenushe glave, i opet mladji od mladica reche 'Madre...'

'Opasnosti? Zar u kulturnom svetu ima opasnosti?'

Ko je to rekao? Sve se obrve digoshe, sva usta opustishe i nastade cutanje. Dechak se zagleda u svoju pratilju. Kakvim je chudnim glasom nachinila tu malu upadicu! A ochi kao da joj je obasjao neki plamen.

Tada reche onizhi prosedi gospodin, a njegov polupromukli glas zvuchao je tvrdo i zajedljivo:
'Svi smo mi ljudi, draga moja gospodjo.'

Dechak oseti kako mu srce zakuca na njen smeh. Bilo je bash kao da je kazala: 'A, ali sigurno ne vi!' I on ustade i podje ka vratima za njom.

Englezi su vec pocheli da govore - o vremenu. ... "


Dzhon Golsvordi - Tamni cvet - jos 2 kratka citata
hvala na podseccanju (:


E-Book: http://www.gutenberg.org/files/2192/2192-h/2192-h.htm