Poslao: 22 Feb 2009 22:43
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
Početak upravo objavljenog romana Nede Kovačević, "Povratak košave u Beograd":
***
Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.
«8. јуни 1993.»
Највише се враћам на тај датум, и многе после њега. И све време, листајући, као да ћу тиме наћи одговор, изнова се питам:
Да ли је било неопходно да се преселим из Рима у Трст? Иди за својом судбином...?
Понекад помислим, боље да то нисам урадио. Могао сам и тамо лепо завршити факс. Aли ја, надобудни, будући филолог, хтео да будем што ближе извору. О'ладио ме извор, што ли сам морао да будем баш толики штребер?
Је ли све то, доиста, судбина? Случај Комедијант, како каже мој најдражи српски песник? Или ја, са својим комплетним «ликом и делом»? Немам појма. Ипак, контам да је за читав даљи ток мог живота пресудан... е, стој, која патетика. Океј, де, рећи ћу: «нарочито важан», овај други датум:
14. септембар 1993.
Кућа Јанка Aрсенијевића, Монтебело.
У дворишту, посебну ми пажњу привуку кош, и мотор. «Хонда» NX 125, мали кросер.
А унутра, у дневној соби на столу, часопис «Musica Jazz».
Док идемо у његову радну собу, Јанко пита:
-A откуд сте баш одабрали студије српског језика?
-Мајка ми је била Српкиња. Милица, рођена Петронијевић. Студирала италијанистику на Универзитету у Падови. Упознала тамо мог оца, и остала. Још као дете сам ишао у Београд. Сваке године проводио бар по један распуст. И сад идем, сваке године.
-Идете... Благо вама - уздахне дубоко. - A имате ли у Београду кога?
-На жалост, од пре три године више не. A мајка ми је умрла пре десет. Отац, прошле.
-Моје најдубље саучешће - каже Јанко, чврсто ми стежући шаку.
-Хвала - одвратим - Ех, имао сам супер екипу у Бгд-у. Најортаци, Димитрије, сад у рату, у Босни, добровољац. Владан, запалио за Aустралију, са све маторима. Комшије, Чубурци, Мутапова... - Помислим за трен на ону Моји су другови... - A ви, не одлазите за Београд?
-Од сеобе у Трст, не. Испрва нисмо стигли, а потом, премда силно желимо, не бих ризиковао да ме мобилишу у тај договорени, и вештачки изазвани рат. Ех... Пет година. Као пет еона...
Dopuna: 22 Feb 2009 22:43
***
Враћам се неколико страница дневника.
9. септембар 1993.
На српској катедри овдашњег Универзитета имају доста материјала за дипломски, али не све који су ми потребни. Исто у Црквеној општини. Aли свештеници цркве Светог Спиридона ме упуте на извесног Јанка Aрсенијевића, Србина који живи овде. «Aко желите да дођете до најбоље и најобимније грађе за ваш рад, и ако бисте, да као будући филолог српског језика, доиста упознате нашу историју, културу, традицију, нема бољег човека».
Потражим Јанка на његовој матичној катедри, класичне филологије.
-Добар дан. Ја сам Милош Aлфијери. Радим дипломски на тему: «Српска књижевност у Трсту». Упутили су ме на вас...
Док говорим, сав као да је претворен у ухо. Скапирам да тако пажљиво ослушкује управо - српски језик. Рекао бих да, уживајући у свакој речи на српском, и одговара:
-Добар дан. Радите, дакле... - размисли на час - онда је најбоље да дођете код мене кући ових дана, кад вам одговара, тамо можемо на миру...
И поново, на овај 14. септембар.
Док он пуни лулу дуваном, у Јанковој радној соби, одмах уочим - књиге. Полице, дуж сва четири зида, од пода до плафона, осим простора неопходног за радни сто, крај прозора. Испод стола, једва има за ноге. Неке на поду морам да прескачем, умало се саплетем. Много књига је на српском.
-Књиге, ове српске... - упитам. - Опростите, могу ли детаљније да погледам?
-Наравно, само изволите - одврати Јанко с осмехом, палећи лулу.
-Па, ви стварно овде имате књига, да се недељама не излази - констатујем после.
-Да знате, кад имам времена, ја скоро да се тако и задесим - А и ви, дођите слободно, кад год вам нешто буде требало, и не само из ове најуже струке - одврати Јанко, за димом из луле.
Пријатни мирис увлачи се и међу редове полице посвећене искључиво књигама о Београду.
Ту је и факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд.
-Такозвана «крштеница Београда». Чува се у Ватиканском архиву - каже Јанко, и објашњава:
-Али је, наравно, именом Београд назван раније, 630, доласком Словена.
Приметим на радном столу фотку широке панораме Београда снимљену из перспективе Бранковог моста. На странама полица, залепљени, песма Војислава Илића Над Београдом, и Габријелеа Д Анунција Ода народу српском, као и други фотоси, најстарије српске цркве, Светог Петра и Павла (у близини Новог Пазара), Исидоре, Црњанског, Тесле, Његоша, Кнеза Михаила, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Војводе Мишића. Ту је и постер - колаж фотки, нешто као мали историјат баскета у Југославији, снимци, од првих предратних почетака, до најновијих шампионских екипа.
И, фотка која одудара од општег тона. Грејс Кели. Упитно погледам Јанка.
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
Poslao: 22 Feb 2009 23:50
|
offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
Citat:Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг.
hvala za ovo.
|
|
|
|
Poslao: 06 Mar 2009 15:27
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
-Да, Грејс... - објашњава - њен портрет можете посматрати годинама, а да не досади. Ову фотографију нарочито волим, јер је од ређих, готово без шминке и студијски припремљене позе.
Помније осмотрим фотос.
Грејс седи, заваљена у софу. Доиста, неизрецивост лепоте њених очију нарочито долази до изражаја управо тим недостатком шминке, и једва назначеним подочњацима. Погледом, пуним топлог поверења, чистом, а дубоком заинтересованошћу, као да вам, без имало напора, у срж душе прониче. Те очи. На чудан начин истовремено дирљиво рањиве, и непоколебљиво одлучне.
Дуго смо разговарали. Осим у вези с мојим дипломским, и о много тога другог из српске историје, културе. Задивило ме је колико Јанко зна.
Јанко, више словенски него јужњачки тип. Коса коврџава, светло-смеђа, над високим челом. Очи морско плаве, дубоко усађене. Бора између њих чини да изгледа увек помало намрштен и при осмеху, и даје му израз неке чудне истрајности. Има густе, лепо неговане бркове. Брада, лако истурена, брижљиво избријана, сем испод доње усне, мали квадрат длаке у фазону мускетара.
На крају, упитам Јанка можемо ли да одиграмо у дворишту. Опасно игра, једну ме победи, другу добијем.
Док се враћамо у кућу, упитам Јанка за «Хонду».
-Ксенија, моја супруга, вози - одврати - још је у Београду, «Јамаху 500 ДТ». Али често иде и пешке, ради рекреације, као данас. Кола немамо, ја не возим.
-Мени су одувек само мотори били, оно, ни ја не возим кола - одговорим.
Онда, у једној полици запазим сложене плоче. Добијам дозволу и за ту «инспекцију».
Доста класике, евергрина, али највише џеза, блуза...
-Душко Гојковић, Belgrade Blues ово знам, супер је, и ретко... - убацим, прегледајући - Шта је ово - две плоче? Ја знам само једну, ову, „црно-белу“.
-Веровали или не, у ствари, постоји и - трећа, видите ли ту, баш сте је прошли, Душко и Кени Кларк, из '61. Затим, '66, то је ова, како кажете, „црно-бела“. А, ПГП РТБ је'73. објавио, као обновљено издање, на једној - њих обе, опет под именом Belgrade Blues.
Захвалим на објашњењу и наставим преглед, баш има много плоча...
-Долфи! - викнем одједном, скоро уплашим Јанка - Far Cry! И њега имате?
-Зашто не бисмо имали? - осмехне се - Он је одличан. Геније.
-Имате ли га још? - питам кад испрегледам до краја.
-Плоча, не. На касетама, понешто. Али не брините, моћи ћете чути уживо, Ксенија много тога зна на памет, па и вама омиљеног. Одлично свира на клавиру - каже Јанко с поносом.
-А вама, није омиљен? Рекосте, геније...
-Ако неком признате генијалност не мора значити да је вама лично по укусу. Врло га ценим, нарочито, што је пушио лулу, као и ја - насмеши се - Не, озбиљно, као комплетног музичара, и неке композиције волим. Али, генерално, више ми се свиђа, иако су све те поделе крајње релативне, такозвани «класични џез». Највише, Дјук, Картер, Јанг, на пример. А, врло волим и Чарлија Паркера, и Мајлса Дејвиса, рецимо, који, као такође својеврсни генији, и спадају у „класику“, и не спадају.
-У, да, они су супер, „Птицу“ и Мајлса баш и ја готивим. А, извините, могу ли да чујем сад Долфија? Имам на касети само три ствари с ове плоче. Феноменална, и остали, све сами мајстори!
-На жалост, немамо грамофон. - Видевши да сам се баш наложио, Јанко ме погледа саосећајно. И благонаклоно покровитељски, као старији брат или профан. - Позајмићу вам плочу, да слушате и преснимите, и ову и друге, што год немате.
-Хвала много, доиста. А могу и вама, на касете.
-Ако вам то није деранжирање бићемо благодарни.
-Ма, какви, ионако ортацима снимам. Док још стари грамофон шљака. Кад премине, не узимам више. Стигле су нове технологије, CD-и преплавиће све. И касете ће изумрети...
-Само полако, немојте тако искључиво - добронамерни осмех - Стигле су. Али, ништа није као стара, добра грамофонска плоча. Но, биће и нама драго, да опет чујемо... Ех, ово нисмо слушали од Београда. Дакле, ако бисте нам већ преснимавали, онда, молим вас, прво овог Душка...
-Значи, понели сте - само плоче оданде, тек онако? - зачудим се. А он:
-Да. Али, не «тек онако» Неке су нам још од родитеља, а неке Ксенији и мени посебно значе. Но, дакле, ту је Ксенија, те ћемо много тога моћи да чујемо уживо.
-Да, ја и снимке највише готивим с концерата. А, до скора, само сам тешки рок, метал... Џез ми је био ужасно сморан. Изгледао као чисти хаос, терор за нервни систем. Али ме ортак, овај Димитрије, навукао, мало по мало, скапирао сам како је то феноменалан мјуз док сам слушао и гледао њега како цепа. На усној хармоници просто - разбија, а доста добро свира и гитару.
-Да, управо тако је најбољи начин. Ја понекад кажем: Џез је, између осталих разлога, зато тако особита музика, јер се не само слуша, већ и - гледа. Посматрати ове музичаре док свирају посебан је доживљај. А, вероватно, и с годинама то дође. За истинско уживање у тој музици потребна је зрелост. Толико је инвентивна и слободоумна да јој нема равне. То је она права слобода, која подразумева одговорност. И способност за истински дијалог, усклађивање разноликости... Да не замарам сад...
-Аха, тако каже и Димитрије. Џез = слобода. Он је супер таленат, треба то да чујете, како растура, а без дана музичке, нешто као, на пример, Пако Де Лусија. Само, што оде у тај рат. Ех, он вам је прави онај, Србенда. Али, бићу искрен... Добровољац, капирам ја све то. Ваљда. Али, ипак...
-Ја сам, видите, исто размишљао, чим је почело, да одем. Али схватио да ће бити узалудно. Само кланица заведених недужних људи. Рат поведен, не да би се добио, већ ради неких других интереса. Него шаљемо помоћ одавде. Но, опет, добро разумем и вашег пријатеља. Свако чини како мисли да је најбоље помоћи свом народу. Само нека се он жив и здрав оданде врати. Кога има од породице?
-Кћерку, са бившом му у Холандији. Мајка и буразер у Канади. Ма, да, што кажете, само нек се врати. Нек већ једном сво то зло стане!
Тек што ово изговорим, зачује се отварање врата. То стиже кући Ксенија.
Dopuna: 02 Mar 2009 17:41
Након што ме Јанко представи, она каже:
-А, ви сте тај, дакле, хватач нам честица расејаних. Ех, како ствари теку, изгледа да ћемо ускоро постојати само у дијаспори. А да није таквих попут вас, или Јанка, не би ни тако.
Одмах установи:
-Видим, толико сте се занели темом, да се нисте сетили... Верујем да нису пропустили споменути вам нашу ракију. Или сте можда за вино, све из нашег винограда?
-Споменули су ми, како не. Ракију, молим. Имате, значи, виноград овде?
-У Забрђу - одврати Јанко - Кад смо приспели овамо, нисмо се хтели одрећи породичне традиције. Имамо виноград и у Србији, на Фрушкој Гори, већи, дакако, него овај овде, и кућу, одржавају нам комшије. Једва чекамо прилику да опет одемо.
Кад Ксенија донесе, наздравимо.
Сконтам зашто сам у њу дуже загледан. Некако, подсетила ме управо на Грејс са фотке.
-Ви, свакако, остајете на вечери? - прене ме Јанко - Не можете нас одбити. Ја ћу зато сад да одем до подрума по још вина и пршут.
Испије чашицу. Одлазећи, дода:
-А ми смо Сенице, по свему судећи, добили достојног противника за кошарку. Одличан је.
-Играли сте у дворишту код нас? - упита Ксенија - Играте, иначе, кошарку?
-Кад год могу! Тренирао сам у подмлатку «Лотоматике».
-А овде у «Стефанелу»?
-Мало. А сад више и немам толико времена - одговорим. Али се одмах некако осетим дужним пуне искрености - а ни превише воље. Редовни тренинзи ме притискају. Више волим с ортацима.
-Значи, од оних сте што боље играју кад то није обавеза - насмеши се. - Али сте, ето, стигли до дипломског, са...?
-20. 21, пуним у децембру.
-Честитам. А ето, и то је обавеза, не мала.
-Код мене, више - стицај околности. Да су ми родитељи живи, вероватно бих то дуже развлачио. Иако баш волим ове студије.
Погледа ме с нарочитим разумевањем. Скапирам га из њених следећих речи:
-И Јанко и ја остали смо без родитеља такође врло млади...
Али, не настави о томе. Него, седајући коначно, из џепа панталона извади упаљач, и кутију «Captain Black», тањих цигара. Понуди прво мени.
-Хвала, не пушим - одвратим, а Ксенија, запаливши цигару, каже:
-Да. За ваш рад нисте могли никог бољег пронаћи. Јанку ће бити нарочито драго. Вероватно сте већ видели колико се он уноси у све то. Утажује му жеђ за отаџбином.
-Да. Биће и мени, велика част. Хвала. Е, да - повуче ме нестрпљење - а рече ми, и да супер свирате...
Испричам укратко за плоче, и мог „љубимца“. А Ксенија на то:
-Нисам сигурна је ли баш - «супер». И да ли сам уопште дорасла тој музици. Мени су највише «на срцу» Бејси и Ђанго, од „новијих“, особито Петручани. И, наравно, наш Душко Гојковић. Али управо из поштовања, и некакве, смем ли рећи, «истраживачке радозналости» радо свирам композиције Долфијеве. И стално мислим при томе како би, да је поживео дуже, Долфи остао запамћен као један од најзначајнијих џез иноватора. Увек су ми нарочито интересантни били ти што су несамериво допринели џезу, а некако остали у другом плану поред најизвиканијих имена. Сви помињу Колтрејна, Мингуса... А већина не зна да их вероватно, таквих, без Долфија не би било...
У то се Јанко врати, носећи боцу и пршут, и надовеже:
-Е сад, хајде, Сенице. Како чујеш, наш млади пријатељ, земљак и колега воли Долфија, да ли би одсвирала нешто за њега, овако, пред вечеру?
-Наравно. Хајдемо...
И пођемо за Ксенијом у њену радну собу.
-Имате ли неку посебну музичку жељу? - упита седајући за клавир.
-Што год ви одаберете биће океј, готивим све од Долфија.
-Баш све? Добро... - размисли мало, и започне. The Prophet.
Убрзо сконтам, стварно, растура. Свака част.
Dopuna: 04 Mar 2009 15:01
9. октобар 1993.
Димитрије ми се данас јавио из Торонта. Изишао пре два месеца из пакленог босанског лонца, али, све им јебем, непокретан. Није му жао, каже, што је остао инвалид, него што не може даље да се бори. Морао код буразера у Канаду. За мене то је све Гомила несклада. Али, хвала Коме Год, жив.
***
Листам дневник мало уназад.
1. август 1992.
Враг ме маз'о, ако ћу ово икад скапирати: Брак му пуца, има клинку од три године, а он, бацио се право у Босански Ђавољи Котао. О, Ти, Тамо Горе, Или Већ Где, Ко Год Да Си, молим Те, сачувај га, Србенду мог драгог.
Нашег учу за баскет, и остале забаве. Присетим се како сам у Београду прву женску, он ми набацио.
Био ми у много чему баш My Driving Wheel.
Dopuna: 06 Mar 2009 15:27
4. јануар 1994.
Сретнемо се на улазу у факс ујутро, пре шљаке. Пошто знам да је уз доручак, уместо као сав свет овде локалне, слушао вести Радио Бгд, питам Јанка:
-Је л’ те, шта веле, колико је данас степени у Београду?
Он се љутне, благонаклоно, али не без истинске замерке, у фазону, «ма, завитлавајте ви само, кад не знате шта то значи бити далеко од своје родне земље».
-Минус 6. Сунчано - одвраћа, хладно, као тај минус. Мислим, у, је, претерао сам, сад ће ме учтиво отерати до врага.
A онда се поново насмеши, и дода:
-Е, Мишо, пошто се толико интересујеш за време у Београду, а и зато што смо сад и колеге, можеш ми, дакле, ако желиш, убудуће слободно говорити «ти».
И ту свечано обећам себи да га више нећу зезати, ни за шта у вези с осећањима званим «чежња за отаџбином».
Emotional Weather Report.
|
|
|
|
Poslao: 10 Mar 2009 15:41
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
3. мај 1994.
У Ксенијиној радној соби, полице с књигама распоређене готово на исту фору као у Јанковој, сем у једном углу слободан простор за пијанино. На коме, фотка М. Калас, репродукција Делакроаовог портрета Шопена, као и Моцарта. На радном столу, и овде, панорама Београда. Потез Славија - Калемегдан, с улицом краља Милана као осовином. И, фотографија Високих Дечана. На зиду, постер Николе Тесле у лабораторији, док изнад њега светлуцају моћне муње. Крај њега, фотка слике Надежде Петровић, „Поље косовских божура“. Испод њих, постер, Радивој Кораћ. О Кораћу су ми још давно причали београдски ортаци. У оно време, почетком шездесетих, кад није било «тројки»са просеком преко 37 поена по утакмици. Чувена је била у Купу Шампиона. ОКК Београд, против «Aлвика» из Штокхолма, Кораћ сам дао - 99 поена. Ту су још фотоси Дивца, Стоктона и Џордана. Бејсија и Ђанга. Такође, Надежде Петровић, Милене Павловић Барили, Дороти Донеган, (хе, „ђе ме нађе“, моје најготивније џез пијанисткиње), и Маргите Стефановић за клавијатурама. Њих препознам, али за још друге две немам појма ко су. Једна је жена у официрској униформи српске војске, с одликовањима. Друга, исто црно-бела фотка, и, морам признати, занимљива риба, свакако неки битни ликови из српске историје, коју очито недовољно познајем.
И на пијанину, и на радном столу - пепељаре. Углавном, пуне.
Уочио сам - на столу, сем различитих према потреби, стално три књиге: Црњански, Лирика Итаке и Коментари, Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко и Урсула Легвин, Лева рука таме.
По полицама, на књигама и другде, има прашине, пепела од цигара. Књиге у полицама многе стоје као да су спремљене за нарочити микадо: како да узмеш једну, а при том не порушиш остале. Ту и тамо, хрпе папира од писаће машине, нотне партитуре. Код Јанка у соби, неред још изразитији, па ми је баш симпа, код мене је исто тако. Уредни људи ме углавном нервирају. Не зато што им све у кући блиста од чистоће, и стоји уређено под конац, већ што их увежбане навике, вечито понављање покрета, рецимо брисања прашине, као и све навике уопште, чине предвидљивим, немаштовитим.
А код Арсенијевића је неред - баш какав треба да буде. Не од аљкавасти и немара, већ, напросто, што - има важнијих ствари у животу него да предмети стоје под конац, и у гробљанском реду.
На једној полици, причвршћена цедуља с поемом Ламент над Београдом. На другој, цитат из песме Трст, песника Умберта Сабе, својевремено такође становника Монтебела.
Овај пут, затекнем Ксенију за клавиром. С цигаром.
Шопен, један ноктурно. Мекани тонови обавијени лаком измаглицом дима, угодним мирисом «Црног капетана» који подсећа на онај, Јанковог дувана за лулу.
Има нечег чежњивог у овом извођењу, дирљивог до бола...
А онда, ноктурно се претвара у нешто друго. Непозната ми, али кул ствар. И то је заправо тако добар и природан прелаз. Као кад мирна река одједном наиђе на пад. Пљусне, и распршти се около. Окупа, али и освежи.
Свира лежерно, а жустро. Опуштено, а истрајно, с много труда и пажње, а на крају све изгледа лако, готово као игра. Тако... љупко, неодољиво заносно. Прсти јуре звуке, или звуци прсте?
Поглед ми се спусти к њима, вредно заузетим на клавијатури.
Дуги, гипки, кратких ноктију. Прстења нема. Само на десном домалом, бурма. Аристократски уска, негована шака, чланци зглоба изражени, као код испосника.
Кад Ксенија заврши, кажем:
-Како сте ово феноменално извели, као да је све једна ствар. Честитам!
-Хвала. Али, нема ту никакве моје нарочите вештине. Захвалимо генијалним композиторима. Ваља само пажљивије прочитати ноте, или, тачније - између нота.
-А, ово је… шта? Џез ми ионако увек «легне». Али и овај ноктурно био ми је баш готиван. Разнежујући.
-Теразије. Аутор, вођа Београдског џез квинтета, доктор медицине, Александар Ревишин. Из 1963. Хвала на комплименту за ноктурно.
-Aко ја уопште смем... Јер, сем нешто Шопена, Моцарта и Каласове, на класику се не ложим.
-Кажеш «Каласове». A не - «опере». Да ли то значи, дословно - само њу?
-За оперу, да. Не бих ничији труд да вређам. Aли, ако мене питате - не знам шта након ње ико ту тражи. Упињу се да је стигну, пореде се. Aли, напросто, немају то. Све су бледе копије.
-У природи је људској да теже. Уосталом, како би уопште и знао да је Калас недостижна, кад не би било тих, како велиш, «бледих копија»? Но, ипак, ниси ли престрог? Мислим да их има много вредних чути, не само у класици и џезу. Рецимо... - каже, одлазећи до музичког стуба, пусти касету.
Violino zigano. Стари, предратни танго. Иако такве ствари не слушам, ову памтим из детињства. Омиљена ствар моје мајке. Отац јој је често певао. Aли ову изведбу, још нисам...
На мој упитан поглед Ксенија одговара:
-Кони Френсис.
-Ко вам је то?
-Млађи си, и углавном волиш друге врсте музике, па ти је опроштено што за њу ниси чуо, премда је снимила преко сто „великих“, и не зна се колико сингл плоча - каже, с осмехом, без праве замерке. A ја, слушајући, контам, подсећа ме на неки други глас, који сам већ чуо, али не могу да се сетим.
Опор, али сунчан. Као «Дингач», пељештанско црно вино. Топал. A што истодобно и освежава, као хлад борове шуме уз море. Као Медитеран. A зна бити и узбуркан, као таласи му.
Исто као што је малочас свирала…
A онда, скапирам. Ксенијин... Мада, он, мало диман и ветровит, подсећа истовремено и на глас Дајане Крал. Али, стварно, не пева лоше ни ова Кони. Премда, све у свему, није да бих за тим гласом откинуо, а најважнија ми је врста мјуза.
Док тако контам, шеткам по соби и поново загледам фотке. Симпа ми некако баш ова официрка.
-Но, да, ти си ипак Србин рођен у Италији - примети Ксенија - и прашта ти се, мада, ипак, мало теже него за незнање о Кони - уз осмех, кроз дим „Капетана“, зауставља касеташ - Многи Срби из Србије, на жалост, не знају довољно ни о далеко популарнијим личностима из сопствене историје, те како очекивати да су чули о овим такође знаменитим Српкињама, које су читав живот посветиле добробити народа свог? Надежду, Милену и Маргиту знаш. А ово ти је - показује на фотку жене у униформи - Милунка Савић. Добровољац у Балканским ратовима. Одсекла је косу, ставила шајкачу, преобукла се у мушкарца, и тако је примљена у јединицу. Између осталог, учествовала у борбама око Скадра и у Брегалничкој бици. На Брегалници је добила капларски чин и прву медаљу за храброст. Но, ту је рањена и у болници су открили да је - жена. У Првом светском рату се истакла као бомбаш у Колубарској бици. За вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Премда је при повлачењу војске 1915. године тешко рањена, пренели су је је кроз Албанију, и све до Крфа. После лечења и опоравка у Бизерти, враћа се у борбу. У бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника. Добила је многа одликовања међу којима и Карађорђеву звезду са мачевима, два Француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". Живела је после рата у Београду радећи, верујеш ли, као - чистачица у Народној банци. И умрла је у Београду, '73. године.
-Стварно, страва женска - закључим - Прича је супер и за филм. А, ова друга?
-И она би се могла сврстати у те, како кажеш, „страва“. Драга Љочић, прва лекарка у Србији. А и међу првима у Европи, пре и једне жене из Италије, или Аустрије, рецимо. Студије завршила у Цириху. Учествовала у два Српско-турска рата, у Српско-бугарском (као једини лекар у београдској Државној болници), у Првом и Другом балканском рату и Првом светском, а била је и са српском војском приликом повлачења на Крф. Значи, прешла исти тегобни пут као Милунка. И она носи висока војна одликовања. А борила се и да жене добију право гласа…
Хвала, проф. Арсенијевић, помислим, на још једним исрпним Tales OF The Captain Black (Таке 2)
-А кажем и гласно:
-Хвала много. Вредело је ово сазнати. Стварно. А сад, ипак, може ли „мали предах“? Можете ли ми, једну музичку жељу? Немир и страст, од «Aзре»? Знате ли?
-Знам... - узме дим, осмехне се - …И могу, наравно. Ако најзад, као што си, видим, већ Јанку, и мени будеш престао да говориш «ви». A, сем осталог, она је и антиратна. Рата, не само у дословном, и не само за Балкан, већ и у оном најширем, његошевском схватању... - засвира и запева.
Како супер клавиром скида вратоломије електричне гитаре. Одмах заборавим малопређашњу профанску анализу текста, о ком до сад, ја, неки филолог, нисам баш мислио. Погледам је пажљивије.
И у Ксеније, као и у Јанка, превладавају гени далеког севера, словенских предака. Природно плава коса. И очи, у преливима од Медитеранског до северних мора. Одиста, и ту, комбинација «2К» (Kelly & Krall). Хе, згодно име за неку компанију.
Док тако контам, скоро да ни не приметим како је поново извела исти фазон. Неосетно, прешла у:
-…Кажу да негде ипак постоји град
под заставом кише изнад кровова…
Слушам. Све више капирајући како и ово добро скида. Допада ми се - више него кад сам чуо у оригиналу, од тих, да, и даље тврдим - мрачних, и тешких, Милана и Маргите. Штавише, ово је сасвим допадљиво. Не. Како се тонови све више расипају собом, одбијају од зидова и враћају, учини ми се на трен, да су, као каквом чаролијом, ови звуци оживели и сам постер Маргите на зиду, па она, својом свирком, одговара Ксенији. Као да чујем - два клавира. А нисам ни пио, нити дувао. Све, само од мјузе. Или ће пре бити - од ове изведбе? Како год, до краја је - феноменално. Ошамућујуће.
Завршетак, врати ме у стварност. Отме ми се спонтано аплауз. Не штедим похвале. А она:
-Хвала. Али захвалити треба прво - EKV-у. Ех, да, можда је делом и због тога... Памтим добро, то је био - први графит у Београду. Почетком осамдесетих, возила сам се тролејбусом сваки дан на факултет, једнога јутра на згради у Макензијевој освануо je графит, помало надреалног, и, за мене, тад тајанственог текста: „Маргита je дечак!“ (Ћирилицом!). Заинтересовала сам се, распитала и сазнала први пут за њу. Од тада их пратим. Маги, први пут у КСТ-у, како свира на класичном клавиру, несвакидашње лепоте и покрета, без шминке, само јој оне очи вире из замршених праменова. Такође, њена основна професија, архитектура, и ликовни таленат „чују“ се у овој музици. И у ствари је таква - магично-мистична (дакле оно „Маги“ јој савршено одговара). Нестварна. Девојка која се игра за клавијатурама, по њима плеше. Недокучива тајновитост и посвећеност музици... А, Миланова слова „р“,“. ш“, „ч“ и „ж“. То су најбоље певана/изговарана слова, која се, вероватно, некима не допадају, али због тих „р“, „ш“, „ч“ и „ж“ они су ми, да баш тако кажем - „најбеоградскија“ група.
Dopuna: 10 Mar 2009 15:41
9. јуни 1994.
Кафић. Уочим, за једним столом.
Сама, женска. Црнка, немирно распуштене дуге косе. Лагана црвено-црна хаљина с бретелама, која повремено открива супер извајане ноге, и уопште грађу. У погледу нешто, пробија као стрела.
Рекао бих, пробија и кроз листове часописа који с времена на време лежерно прелистава. Управо - “Musica Jazz“. Хм… Beer drinking woman.
Гледам је повремено, док пијем пиво. Густирам га полако, као што бих њу. Лагано палцем пролазим преко ознојене ледене флаше, као што бих преко те њене брижљиво неговане коже. У међувремену, и она баца погледе к мени, у истом фазону, полако испијајући пиво. И лагано, као што бих с ње ту хаљину, скинем врховима прстију мању етикету с флаше, направим од ње ружу. Устанем, приђем њеном столу, испружим пред њу длан с ружом. Она ми се насмеши, каже «хвала», узме ружу с мог длана и начини дискретни гест руком, који значи «изволи, седи». Што, наравно, одмах учиним.
|
|
|
|
Poslao: 31 Mar 2009 18:52
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
24. јуни 1994.
На паузи баскета, док Ксенија пали свог «Капетана» Бруно је пита:
-Могу ли да вам гледам у длан?
-У длан? - Не. Знате, Бруно, да не верујем у такве ствари.
-Чуо сам. Aл’ ипак, зашто не?
-Једино, ако бисте нешто из моје будућности желели да сазнате - ви.
Погледа га с добронамерном иронијом. На трен је збуњен. Aли се онда поврати стари Бруно.
-Не бих желео - одговара - ипак, Ксенија, зашто не бисте?
-Зато што, и кад бих којим случајем веровала да се то може, не бих била за њу радознала. Чему откривати будућност? Драж и јесте управо у неизвесности.
-Е, сад га ви баш смористе, Ксенија. Па ја сам и рекао - онако, не преозбиљно. И, стварно нећете? Ни из зезања?
-Не, Бруно. Не вреди вам сав труд, како не видите? - каже му с осмехом, благо покровитељским, али одлучним.
Он уздахне, и најзад спушта борбену заставу. Ипак, каже:
-Ви мора да сте у хороскопу Шкорпија.
-Не знам, верујте.
Бруно (а богме и ја), силно затечен. Он после кратке ћутње каже:
-Не знате? Да ли је могуће? Зар има неко ко не зна свој хороскопски знак?
-Ето, ја. Зашто не би било могуће? И што је то тако важно знати?
-Ако није тајна, ког сте дана и месеца рођени? – наставља Бруно.
-Није тајна, у свим је документима и неким биографијама. 12. новембра 1964.
-Ето, јесам ли рекао? Шкорпија. Хе, да, и то баш, знате ли, истог датума је Грејс Кели.
-Стварно? - опет благонаклона иронија - ни то нисам знала.
-А шкорпија је, ето још занимљивости, само пар дана касније, 16. и Дајана Крал.
-Јел' тако? Баш лепо. Само не видим какве везе то све има са мном - одвраћа Ксенија у истом маниру, учтиво, али нешто хладније, као да би рекла како јој је доста тог сад већ «чапраздивана». Бруно коначно одустане:
-Па, заправо, и нема... Да ли сте овако строги и као професорица?
-Ја нисам професорица. Само лекторка-предавачица - одврати Ксенија - A о томе јесам ли строга боље је да питате моје студенте.
-Јадни ти студенти - каже после, док се враћамо кући, Бруно. - Помера им дупе, осећам.
-Овако, кад је видиш на ходнику, рекао би - једна од њих. Одвоји жваку с њима, нуди их цигарама. Али, кад крене да ради, стварно, и плућну марамицу, к’о рукав на џемперу изврће.
-A - одвраћа Бруно - оно ли је: «Само Бог зна за 10, ја за 9 и 8, ви, болиди, можда за 7 и 6. A 5 вам ионако следује.»
-Није, уопште. Баш поштује студенте. Цени труд. Aли не прашта лењост, извлачење.
-И, обожавају је, осећам, к’о Ђаво крстионицу - наставља Бруно по своме. A ја на то:
-Обожавају, да знаш. A био нам ономад и директор једне средње школе. Рече, како би нам само требала једна оваква. За нека одељења која нико није успео да доведе у ред.
Deed I Do.
Dopuna: 20 Mar 2009 16:34
26. август 1994.
Увиђам каква је у ствари ово мјуза. Откривам EKV. То јест, Милана М. и Маргиту С. Не само због Ксенијиних сјајних интерпретација, него их управо чуо и први пут уживо пре неки дан у Будви!
И текстови. Једно с другим у савршеном складу и хаосу тог посебнога свемира. Ово је - да, као и Долфи у џезу, потпуно - с друге планете. То је онај живот, где сам пао и ја. С невиних даљина, са очима звезда… А, опет, стовремено, тако и дубоко везан за земљу што животу служи. Ту земљу, о којој Милан пева: У земљи видим спас.
Можда сам се и ја, као многи, до сад плашио, одбијао да признам и прихватим тај позив за силазак у себе самог. Покушај силаска, заправо.
На прво слушање, и даље суморно, напорно, мучно, смео бих рећи. У ствари, тај први корак је најтежи. Уопште одлучити се да закорачиш у тај звук. Али, кад једном покупиш вољу, и снагу… И, потом, што више слушаш, капираш да те осваја, увлачи у свој свет. Споро улази, али кад уђе, рашири се свуда, и не може више изићи.
Као магија, бајалица. Понављање које није досадно, напротив. Него - баца у занос. Да ли да кажем и - транс? Продужимо транс у... Трансцедент. С ону страну звука. Добра и зла. Није то магија крви и патње, нека мазохистичка, како на први поглед је деловало. Не, уопште. Него, борбе, произишле из потребе да се нешто учини, промени. Управо - непристајање.
А, и даље - Сфинга. Загонетка се стално изнова задаје. Никако да их прокужиш. Таман кад помислиш да си ухватио, изненади те нечим новим. И тако стално. Као Ахил, који никад не може стићи корњачу.
Али ваљда је баш у том и јесте драж, како рече оно Ксенија.
Не, то стварно није само рокенрол. Личи и на блуз, и на џез, у неким тренуцима. Али је заправо доиста сасвим своја и непоновљива. Неупоредива с било којом. То је - EKV.
Савршено одговара оним шареним, раскуштраним визуелизацијама из „Виндоус медија плејера“. Преливи, игре боја и облика. Слично калеидоскопу. Ко их је видео, укапираће о чему говорим.
Чудесно, неодољиво привлачно. Као… заспати у снегу, као корак с ону страну огледала.
Продорни Миланов глас, у исти мах сентименталан и нежан и једнако револуционаран и директан, узнемирујући.
Не пева. Он то - живи. И, као да у свакој песми - умире. Сагори на сцени. А онда - од те исте песме, сопственог пепела, наново се роди. Феникс. Не знаш како, ни шта. То се не капира то се - осећа. Та немогућа енергија. То прелази, хвата и носи.
Пловиш на тој мјузи, у њој, кроз њу. Можда, и као кроз неку јако добру рибу. Нпр... Алиду.
(Иако не баш као Алида, и Маргита је, мора се признати, добра риба).
Dopuna: 25 Mar 2009 19:51
6. септембар 1994.
Конзумирамо се још увек. Сем за музику, врло талентована за извесне ствари. A и свесрдно им наклоњена. Кресне и друге фрајере. Отворено ми је од почетка рекла да је ништа не обавезује да буде само са мном. Ни, мене, дакле, само с њом, те тако и бива. Али, пошто је баш, баш од жешћих риба с којима сам био, ред је да запишем име: Aлида Финкелштајн.
Управо завршила студије виолине на овдашњем Конзерваторијуму.
Већ је обезбедила ангажман у СAД. Интересује је искључиво каријера.
Путује 21. септембра. Пита ме да ли бих с њом, да искористим прилику. Могла би, каже, да ми тамо обезбеди дозволу боравка и шљаку. A и баскет би, мисли она, требало да уновчим, уличне екипе то тамо раде, а не само овако да играм «за аплаузе и стискање шаке».
Симпа сам јој, каже, без обзира што не планира са мном ништа, стварно би толико учинила за мене, а и «штета да такав таленат овде пропада». A ја одлучно одговарам: не. Не мислим уопште да било који мој таленат, ако га имам, овде пропада. Напротив. Ни не помишљам из моје Италије. Једино где бих још живео је Београд. На ово, погледа ме као да сам рекао да бих живео на Месецу. Што, Београд је баш кул, одвраћам. Као ствар Green Vine. A она се насмеје:
-Ти ниси нормалан, мајке ми. И овде је без везе, а камоли на том дивљем Балкану.
-Вероватно. Не за ово о Балкану. Који, узгред, уопште није дивљи, (супротно, колевка је европске цивилизације) него су га ови «цивилизовани», ломећи своје интересе преко њега, највећим делом «усрећили». И не за овде. Него, о мојој нормалности - одговорим, такође с осмехом.
Dopuna: 29 Mar 2009 20:14
25. септембар 1994.
Поменем Димитрију преко телефона своју нову „музичку експедицију“.
-Како можеш да слушаш тог издајника? - тресне ми Димче у слушалицу.
-Каквог сад издајника? - у први мах не капирам.
-Па, тог, што је са сличном себи булументом позив'о на дезертерство, с оном глупом песмицом, у хипи фазону. Римту ти туки. Па, онај њихов спот који се вртео на усташком ХРТ-у , једини из Србије у јеку рата, јебо те миш! Море, турим им ја… Откуд сад то одједном, кад их ниси варио?
-А, мислиш, Милана… EKV.. Ето - слегнем раменима - потрудио се да одслушам мало пажљивије.
-Свака ти част, мали, ако си им'о стрпљења. Јебо те миш. И океј, твоје право. Ал' ја стварно не капирам шта си ти видео, то јест чуо у томе. Можда сам глупсон, ал' мени ужасно тупи. Откуд знам, тол'ка се раја ложи, можда нешто и има у томе, ал' ја, једноставно - не варим.
-Па сад… Ако је - издајник, чудо би и било да га вариш - мало га зезам.
-Ама, није тол'ко због тога. То је само разлог приде. Него, одувек, и пре рата. Увек су ми били… - досадни, брате. Мјуз, дрнда једно исто, само онако врисне понекад, откачен. Надуван и уфиксан боље рећи. Текстови удав живи.
-Како удав? Права поезија …
-А ја сам ти баш за поезију, у пичку материну. Ето, можда је и зато најпре. Треба да се удубљујем у неке текстове. Музика је музика. Треба да ваља и без текстова. Ето, ту се слажемо, у џезу, мали, и ја не готивим певање. А ово, стварно - ништа.
-А ни оно Град? Под заставом кише... О Бегишу.
-Ма, 'де је о Бегишу, може да буде било који град.
-Било који, то и јесте штос. Универзално… Али јасно је да мисли на Београд, свој град.
-Е, дај, не тупи мали више, јебо те миш, и тебе и EKV. Кад је конкретно, нек' је БГД, а не ја да гледам у боб о ком је граду. Ма, нема, не вреди, нећеш ме навући. Да извинеш, на те њихове наркоманске, трип визије. Тај не зна ни сам шта је 'тео да каже, а камоли да је другима јасно.
-Мени је готивно, и ако баш хоћеш - да извиниш ти, али мене стварно - боли таки да ли је он наркос, издајник, као што мислим да и није. Само је против рата. А ваљда је свако нормалан против.
-Јесте, ал' кад се зарати, ко те пита. Не одазовеш се на мобилизацију - ти си дезертер. Позиваш на дезертерство - шта си него издајник!?
-Еј, баш крупне речи. А, јесте ми, извини, неки рат. Није као други нормални ратови. Ако је рат, уопште, нормалан, али овај је онако посебно ненормалан, па ни не важе правила за уобичајено стање.
-Ненормалан јесте. Коме причаш, мали, ја то сигурно боље знам од тебе! Лепо је све то што кажеш - у теорији. Ал' онај те тамо коље, а ти ћеш њему да певаш „мир брате мир“ па ће он престати. Зајеби те жваке за књиге, гледај прави живот! Него, требали су од првог дана, чим су се џибери отцепили - општу мобилизацију, па гази свом снагом. Сравнити са земљом Љубљану и Загреб ако треба, а не к'о ови издајници, од комуњарске ЈНА, и главоња у БГД-ју, мајку ли им јебем усташку!
-Е, то. Ако већ говориш о издајству, зна се, дакле, ко је прави издајник. И како онда очекујеш да се људи одазову?
-Многи су се одазвали. Јер су к'о и ја мислили да треба, и без позива, дужност је, свеједно и што су ови издајице. Кад је одбрана српства, све друго није важно! Ал' пази, стварно, да завршимо више с тим, и да није све то, опет не би слуш'о EKV. Не свиђа ми се - и тачка!
Добро, контам, мој Димче. Доиста, „о укусима…“
…Joshua Fit The Battle of Jerico…
Dopuna: 31 Mar 2009 18:52
6. новембар 1994.
Сазнајем да је јуче умро…
Испрва, не могу да поверујем. Он ми је изгледао - толико жив, неко ко никад не може умрети.
Вртим дневник неколико страница раније, на разговор с Димитријем. Умро, он, о коме смо се баш… А можда је управо док смо се нас двојица натезали, сазнавао своју страшну дијагнозу. Али, он је барем сазнао. И отпутовао, оставивши за собом ову заврзламу. А ми, још чекамо. Да прође стваран свет око нас.
Проналазим, из последњег му интервјуа:
Овде је разлог због кога се бавим музиком - ова земља, ови људи. То су лепи, паметни, интересантни, другачији људи. Постоје овде и они други - глупи и ружни, па то ствара један емотивни набој који те храни и тера даље да нешто урадиш, нешто промениш због оних који су добри. Без обзира на све, ово је земља у којој би свима могло да нам буде добро, само када би се добро организовали. Нећу зато никуд отићи, али ћу сигурно путовати како бих упознао и нешто што је другачије".
Речи, лепе и важне. Лековите.
Милан Младеновић. Скоро као Долфи, Трејн, Брауни, Бирд, Џенис, Џим и Џими, Mоцарт, Белини… У 37-мој.
Како какав пророк. Дошао, рекао шта има, отишао. Оставио поруке да се цитирају и тумаче.
Да пророк, као Дис, и овај је отпловио међу своје утопљене душе. Још само пар година за нас. Певао је '89. Или је и њега, заправо, убила прејака реч? И туђа, и његова сопствена.
Али ми, у ствари, сада радије долази, и пуштам је одмах:
…Мислим на први и последњи дан...
Ово је први и последњи дан…
Био је - сопствена мјуза, и властити стих. Слава му! Био. И остаје.
|
|
|
|
Poslao: 22 Apr 2009 15:57
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
Napisano: 12 Apr 2009 18:19
13. април 1995.
Ксенија узима за тему докторске дисертације: «Лик Трста у делу Умберта Сабе».
И ја мало о Трсту. Претих и премиран за италијанско, за Медитеран. Град - антикваријат. Врева и саобраћајни хаос је маска испод које лежи прави лик овог места, успореног, каткад заустављеног времена. Као да је запао у непрекидну siestu. Град меланхолије. Обојен чежњом за прошлошћу и ћутљивом сетом скрајнутости од централне луке Царевине на маргину Републике.
Aли, ово је и град Универзитета. Осорне дражести - речи песника Умберта Сабе. Или, из његове прозе, у Ксенијином преводу: Рођен си у граду буре, зато пишеш ПРЕЧИЦЕ. На таласима Џеретовог Trieste. Нека тајна Веза с Београдом и кошавом. С - EKV. Лицем ка ветру. С ветром уз лице.
На тихој позадини словенског, коју изрекну само табле с презименима на «ich» власника радњи, адвокатских уреда, лекарских и зубних ординација. И глас звона Цркве Светог Спиридона, чија богослужења Јанко редовно посећује. Деси се да буде једини у цркви.
Јанку и Ксенији омиљени кафе је «Stella Polare», где је некада седео и Доситеј Обрадовић.
Пролазећи градом, Јанко се нарочито задржава крај Палате Гопчевић, Palazzo Gopcevich, са четири скулптуре на фасади које представљају хероје из Косовског боја. Палате, некад у власништву Срба из Трста, породице Гопчевић. И ја сам обратио пажњу тек кад ми је он поменуо.
Често застане где се продају возне карте. Дуго прегледа међународни ред вожње. На крају, изговара:
-Брзи полази за Београд вечерас у 6 и 25.
Dopuna: 04 Apr 2009 16:36
Povratak kosave u Beograd Nede Kovacevic
Sve bilo je muzika…. u Nedinom romanu.
Janko i Milos se upoznaju u Trstu. Slusaju ploce, bridi nostalgija, razgovara se o muzici, o Srbiji, o Beogradu…A Ksenija je Jankova zena. Milos pise dnevnik, koji nam se razlistao, kalendar se vraca i susti.
Ksenija je magicna kao i Magi iz EKV-a, ciju muziku svira.
Pocinju devedesete, redjaju se, dolazi novi milenijum, junaci dolaze kuci. A, u stvari, glavni je junak Beograd, onaj potajni, onaj sveprisutan, onaj mocan (“omnipotent”, kazu Englezi). Dolaze, dakle, u Beograd, gde Jankova Ksenija kroz enciklopedijska izlaganja objasnjava njihov grad Milosu.
Autorka ne moze (a i zasto bi?) da sakrije svoju neizmernu ljubav prema Beogradu. Bavi se njegovom istorijom, saznajemo ime poslasticarnice na pocetku Makedonske ulice… Opisuje i davnasnji Beograd, njegov radio, kafane…. i kroz svojevrsan vodic, muzicki i arhitektonski, daje mnostvo podataka, koje znace i junacima, i nama, citaocima. Beograd je kosava, pahulja i “mesto gde vreme ne postoji”.
Ovo je roman o zabranjenoj zaljubljenosti u zenu najboljeg druga, o muzici EKV, o dzezu, o osamdesetim, o devedesetim, o gramofonima, o Preletu, o drugim legendama. Stihovi EKV-a (i drugih) su vezivno tkivo romana, ove osecajno-dokumentarne proze.
I, jedna mudra recenica iz romana za kraj: “U zivotu samo voleti nije dovoljno”. Recenica teska, ali verovatno i istinita.
(Ana Atanaskovic)
Dopuna: 06 Apr 2009 20:52
3. август 1995.
На вратима ми Димитрије. У инвалидским колицима.
Обојица се неко време немо гледамо.
A онда, нахрупимо један другом у загрљај.
-'Де, си мали Мишо, кућо стара! - први се он огласи. И уфурава у моју гајбу.
-Кофери ће стићи - дометне. - Па, да видимо 'де си. A, ха, гајбица, лепо, у сред «Трст је наш».
И хуји тако у колицима, по собама, кујни. Коментарише, успут:
-A, баш си се лепо скоцкао, мали, јебо те миш.
Враћа се у дневну, вешто «упаркира» колица, кад посегнем да му помогнем, гестом одбије, сам се извуче из њих, посади у тросед.
И одмах, «наручује»:
-Е, сад, сине, једну дуплу, јаку, без шећера, с мнооого шлага, па да ти причам...
У Торонту на српском радију, водитељ и новинар, компјутерски припрема српски часопис. Његова екипа у баскету за инвалиде растура у њиховој лиги. A може да игра и с нама, само треба мало да прилагодимо правила.
Каже још:
-Ја идем у нашу цркву тамо, наравски, православље је једино право, остали су секте. Aл' морам да признам да ми се опако допала служба код Црња, јебеш ми све, не сећам се која им је то од цркви, има их, и ха, одвео ме ортак е, да, чамуге су ми после наших и жабара најбољи ортаци јебем им миша. A у баскету су цареви. Једино наши могу да их мазну. Елем, једна обична зграда, у којој се налази једна велика хала, више личи на концертну дворану с бином и столицама. Главни вокал, иза њega 7 back вокала, па цео бенд са све Hammond оргуљама, све профи лига музичари. Количина енергије која је излазила из отприлике 1000 људи, од чега можда 10-так нас белаца, и пар жутих, остало све чамуге, к'о на концерту, не знам, Морисона, Стоунса, SRV-а. Који доживљај!
Прича даље, био и у Холандији код кћери. Покаже ми фотке.
-Јебем ти, дете ми расте у земљи где се педери венчавају, вутра легална, курве у излозима, а од ветра, коса свима штрчи у вис. Све равница у пичку материну, убија. Aсфалт, сув и кад je киша, којих ли перверзњака. С мојом Симонидом мор'о сам на енглеском, не зна ни реч српски. Ону њену мајку, пизду издајничку, боли уво да је научи.
A ја у себи контам: е замлато моја, што ниси о томе мислио на време. Кад си се с њом зезао, није ти била «пизда издајничка». И који је био тој Верици, женској, руку на срце, сасвим океј, амбициозној магистранткињи фармације, за коју је дотле изгледало како супер зна шта хоће, да се уопште смува с тобом? Затрескани, прво радите, па онда мислите...
Е, стој, моралисто надобудни, кажем себи. A ти си, као, бољи. Бољи, одговара тај што воли да паметује у мени, барем за толико, што строго пазим да ми се не омакне таква баналност, да ми женска остане трудна. Баналност? A после, највећа фрка у животу. Одгајање клинаца. Који ништа нису криви, а плаћају непромишљеност родитеља. Romantic warrior…? Хм... Не, ипак. Много више ми уз мог Димчета „лежи“ нешто на српском, па и од EKV, које не подноси. Они су заправо, као и он, толико - београдски, шта год о њима мој драги пајтос мислио. А ово ионако неће читати.
…Моје време до сада, моје време од сада…?
Dopuna: 08 Apr 2009 20:46
19. август 1995.
Димитрије код Арсенијевића.
Јанко чврсто стегне Димитријеву шаку, и дуже је задржи, уз речи:
-Срећне ти ране, јуначе.
Ксенија учини исто.
Помислим: јесмо ли негде, у '912, -13? Сцена, одиста... кад на њу и мени срце лако убрза ритам. Српска крв, јуначка, ваљда. Ма, дај се уозбиљи, Aлфијери, Милошу, Србине.
Износе пред Димитрија, најпре погачу, са сољу. Затим, ракију, вино, пиво...
A Димитрије се тек тад први пут огласи:
-Хвала вам... Ја... - речи му потону у осећањима.
Мало касније, одговара на многа питања, о себи, учешћу у рату, кћери, животу у «расељени»…
После, Димитрије се просто дави у лепињи с кајмаком, пројари, сарми и гибаници. Жешће но обично богата трпеза. Као што се, мислим, увек ратнику после повратка из рата код Срба радило.
-Еј, откад нисам овако добре појео. То ми највише овамо недостаје. Не могу баш толк'о да гушим кеву да ми прави чешће, киселог купуса, хвала Богу, има, у радњама, а киселе и неки наши тајно, јер је забрањено. По српским ресторанима, нису никад к’о домаће, а и скупо је. Ајвар кева прави, или га купујем, само у нашим радњама али могу да вам кажем да сви моји ке... пардон, канадски, пајтоси су одушевљени тим ајваром, једном кад смо јели код мене извадио сам ајвар и сви су гледали и чудили се шта је то, онда сам им рек'о да је то српски кечап, од тад га сви зову српски кечап и редовно га купују... Aл’ за сир и кајмак, кисело млеко, туга преголема. Фета, понегде, и млађи сир, ал' кајмак, драги моји, од њиховог млека, није ни принети. Жељан сам, људи, кајмака и овчјег киселог млека!
А и вино и лоза су вам супер! Наравски, кад имају - српску душу!
Онда, песме. Од «метала», EKV, «Aзре», блуза, џеза, старих српских народњака, до Томе и Хариса.
Ужелех се, мајко, Београда… - расипа се Томина по соби и меша с димовима луле и „Капетана“...
Димтрије понео усну хармонику. Мало прати, мало пева с нама.
Загрљени, нас тројица, пићем подстакнути, уз Ксенијину пратњу на клавиру, ударамо из свег гласа:
-Одакле си, селеее, девојано младааа...?. A Ксенија песмом такође, али смиреније, одвраћа: Из Србије, брале... - па мало промени - Београда града.
Dopuna: 10 Apr 2009 20:17
7. октобар 1995.
Увече у кафићу. Са мном Јанко, затекао се после шљаке. Затим стигао и Бруно.
За суседни сто седну три рибе. Чаврљају опуштено. Опасно изгледају све.
Мало после, Бруно и ја, бацамо фарове према њима. Ни оне нису мање ефикасне према нама. Размењујемо осмехе, дискретне знаке, и добацимо им понешто.
Иако и њега женске заинтересовано гледају, Јанко не чини ништа од тог, лагано испија капучино, дими лулу.
-Е, па, момци - каже тихо, мало касније. Ја бих морао да пођем. Да вам не сметам...
-Ма, које сметање - Бруно ће. Хеј - озбиљније - Ма, хајде Јанко, зар овакву рибу да пропустиш?
-Какву... Ону? Та се мени баш и не допада превише - одвраћа он, с осмехом, на трен не знам је ли озбиљан - боља ми је она црнка.
-Јел'? Океј, ето ти је онда - дочека Бруно - ја ћу ову риђу. Или би ти Мишо...? Мени је свеједно.
Јанко, и даље с осмехом, слеже раменима, и каже:
-У ствари, све су добре. Али, ја уистину морам... - Уозбиљи се сасвим, и, гасећи лулу, дометне - већ касним - погледа на сат. Јесам рекао да ћу се задржати на консултацијама, али Сеница ће се забринути... - опет, лакшим тоном, осмехујући се - Ето, остаје вама већи избор.
Устане, поздрави нас, уз рибама дискретни наклон, нама тихо «срећно, момци», и оде.
-Пола 8 је њему касно, јебо га чворак! - погледа Бруно сат, па мене, у фазону «у ал' ти је ортак», добронамерним презиром.
И ја слегнем раменима, али с разумевањем Јанку, управо као према добром ортаку, «профану» и колеги. Ипак, потом, кажем себи, ма, његова ствар. A да се ми концентришемо, лепо нам човек рече, сад имамо већи избор. И помислим управо оно што Бруно изговара. Easy Going.
-Да се не смарамо, ако оне хоће и све три, тим боље. Хај'мо, да им улетимо док су још празне.
И покупимо их. Да, све три. Од вишка, оваквих ствари, може бити само добитка. Живео Бед рок!
Dopuna: 12 Apr 2009 18:19
13. Фебруар 1996.
Дигитализовао се. Пазарио комп. Сад се играм и тим чудом званим «електронска пошта». Одушевио се као куче кад сам примио први мејл од Димитрија.
«Овај госпел је невероватан. Већ неколико дана слушам Махалију и једноставно нема краја нема почетка, само уживање. Имам осећај да звучник «дише» док је слушам.
Како се ти људи играју са својим свемоћним гласовима то никада и нигде нисам чуо. Просто је невероватна снага и лепота у њиховим вокалима, инструменти су им непотребни. Толико осећања набијених у том госпелу да се речима не може описати. То једноставно треба чути. Хвала Богу да постоје, страшно је замислити овај свет без њих».
...Питаш колико дуго, хиљаде година…
Dopuna: 15 Apr 2009 21:00
Јули-август 1996.
Први пут, после осам година.
Јанко и Ксенија коначно посећују отаџбину.
И први пут ја у Београду с Арсенијевићима.
Испред зграде аеродрома, Јанко клекне на травњак, прекрсти се, и пољуби земљу.
Ксенија цитира «списатеља славеносербског» Јоакима Вујића: «У Београду» 1826:
«...Тако ево нас, благодареније буди Богу, у премилом отечеству предрагих нам прародитеља, у земљи млеком и медом напуњеној, у земљи бивших наших светих царева, краљева и деспота...»
Пали «Капетана». Узме лагано дим. С димом, први београдски ваздух после толико година.
Dopuna: 20 Apr 2009 0:34
Како само Јанко хода улицама. Рекао бих, сав је ошамућен од помисли да га сваки пешак, бициклиста, возач, може ословити - српским речима. Радује се као дете кад га упитају за нешто, поносан што добро зна где је нека улица, музеј, установа, трамвајска станица.
Оно што је до јуче делио само са Ксенијом и са мном, понекад с тршћанским Србима и осталим (Југо)Словенима, овде сада поседује читав град, цео народ, и запљускује га са свих страна, одјекује, титра, бруји.
Једини језик којег је знао и пре но што се родио, којег је дубоко удахнуо с првим уздахом и плачем новорођенчета. Којег и сада, ево, удише, и дише њиме, уместо ваздухом.
...И ритмом уздаха, у пулсу пролазника. Ходај... На звонким језицима, ходаj…
Dopuna: 22 Apr 2009 15:57
Aвала.
Од подножја до врха идемо пешке. Наизглед мала. У ствари, закучаста и тајанствена, као средњевековна тврђава. Кажу Aрсенијевићи, никад не може да досади. Хавала на турском значи «бедем». У симболичном значењу и «утврђење које доминира градом».
Први аутобус у Београду, дознајем успут, саобраћао је од Славије до Aвале.
Атлас носи куглу изнад главе…
И шетња по самом Београду чини се често као планинарење. Није ни чудо, одговарају Ксенија и Јанко. За разлику од Рима, који их има само седам, Београд се простире на 29 брежуљака.
Треба да се хода улицама, треба да се трчи парковима.
|
|
|
|
Poslao: 23 Maj 2009 16:42
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
Napisano: 25 Apr 2009 23:02
Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.
279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...
Dopuna: 30 Apr 2009 17:41
Ушће Саве у Дунав.
Блага игра неба у њима. Водама моћним, а нечујним, које говоре о спрези пролазног и вечног. И ведрина ветрова с равнице. Свежина од пространства, видика.
…Ветар дише куд хоће и глас његов чујем, одакле је не знам, ни где му је крај…
Стојимо испод статуе онога нагог младића са соколом и мачем, којег Ксенија не зове по популарном имену, «Победник» нити званичном, «Соколар», него - «Прогнаник». Једна од првих, међу савременим српским избеглицама, која симболише и злослутно наговештава остале у другој половини XX века. Објашњава поближе: намењен је био да стоји на Теразијама, али ондашњи Београд, с краја двадесетих, није могао замислити нагу мушку фигуру у сред центра.
-И као да чујем - наставља Ксенија - његове мисли: «Aли, заправо, добро је мени овде, у ствари се и не жалим, ја сам у своме граду, баш на најлепшем његовом месту. A не као многи моји сународници - прогнаници, који су и ту, свуда око мене, а одлажаху вековима у ове недогледе, према којима су и моје очи усмерене».
И тако прогнани Соколар стоји, загледан преко Саве и Дунава, ка Сремској равници.
После неког времена тишине, Ксенија лагано, као да открива тајну, изговара:
-Ово место у Београду највише волим. Најтајанственије, најдубље. Најспокојније. Управо због те ширине и дубине видика. Нису га Турци без разлога звали «Шаћир-Бејир», «Брег за размишљање». Дубина воде. Неизмерна. И неба. Да, то небо над Београдом. Калемегданом. Ушћем Саве у Дунав. Небо, као и таласи Дунава, увек другачије. Зато је немогуће описати га. Све је сјајно што су о њему рекли Aндрић, Исидора, али то небо се у ствари не да речима. Само га треба - посматрати. Као малу, бака ме је често доводила овамо. Ја сам је сваки пут питала кад ће најзад Младић да пусти сокола, а она одговарала, можда следећи пут. A можда неће уопште, јер је то његов соко, он је соколар, тако му је право име, а Победник, у ствари само надимак, јер је направљен у част победа у Балканским ратовима. Ноћу, прича мени бака, он можда пушта сокола, вежба га. И увек му се врати, питам ја. Увек, одговара бака, знаш, каже ми она, највероватније соко одлеће тамо преко, до Великог Ратног Острва, у друштво својих. То је једина прашума у центру града на целом свету. Тамо живе дивље свиње, јелени, као и многе врсте птица. А ја одвраћам како бих баш волела да видим да ли ће га можда једном заувек пустити, није лепо да птицу држи у ропству.
-A касније - додаје помало стидљиво Јанко - Кад смо већ били старији... Имали смо Сеница и ја своју «шифру» за договор састанка на Калемегдану, и прве пољупце: «пуштање сокола».
Dopuna: 03 Maj 2009 17:21
Јанко и ја, сами, код мене кући, уз мезе, пивце (ја), лозу (обојица). Причамо о свему и свачему.
Коначно, он, у једном тренутку каже:
-А сад бих морао кући...
-Опет ти, јебо те... - испадне ми - помислим, вала је и Бруно у праву - седи још мало, куд ћеш тако рано, хај'мо, бар још по једну.
Он размисли мало. И, седајући поново, и пунећи лулу, одговори:
-Добро, али, доиста, само још једну. Није у реду да ме Сеница чека, она се сигурно већ вратила од пријатељице.
-A, јебо те, јави јој се, ако баш толико...
Поћутим, премишљам се. Кад му успем лозу, одлучим:
-A, да те питам... Капирам, Сенка и ти, од рођења, толика љубав, верност, Божје заповести, и све то… Aли ипак, зар ти никад, ама баш никад, није дошло...? Никад ниси помислио, пожелео да још с неком…? Искрено… зар ти није ипак, бар малкице… досадило?
Јанко оддими један дим луле, отпије мало, и с осмехом каже:
-Прво, зар онаква мачка као Ксенија може да досади? - помало стидљив, али онако, мушки поверљив поглед, значајан осмех, тихог задовољства, поноса. - Она није само паметна, лепа, привлачна, већ и...
-…Талентована… - упаднем, заборављајући на трен да нисам с једним од многобројних ортака своје генерације и “свјетоназора“ у овом - А, и ти си, рекао бих, јел' да? - осмехнем се обешењачки.
-Ето… Изгледа да јесам - опет, као малочас, скроман, али не без поноса, а и он, богме, мало факински. - А… талентована, она јесте, врло. За лингвистику, музику, кошарку, вожњу мотором, а, наравно, и за… - поново, кроз дим луле.
(То су, ето, као, те „мушке жваке“, контам).
Онда настави, озбиљније:
-Друго… То се зове - љубав. Кад неког волиш, не може ти никад досадити… А, наравно, кад видим неку згодну, помислим, у, види што је добра. Aли, онако, у шали. По мом схватању, да би са неким био интиман телесно, треба најпре да се зближиш духовно. У ствари, тело и дух, то је нераздвојиво. Важна су осећања. Ја ипак не разумем како то ви можете. Девојци ни име да не знате, а с њом да се…
-Ко каже да ту нема неких осећања? A зашто да не, ако и оне то тако с нама хоће?
-Е, да, видиш, то. У ствари, кад хоће, онда је у реду. Немој ме погрешно схватити, не осуђујем ја вас уопште, то је ваше право. A ни због броја цура, и што их тако лако мењате. Добро си рекао - отворено. Они који тако, нек имају и колико год хоће, и могу. Оно што ми је уистину баш мрско је - лицемерје. Нечасно, кад их имају више, а крију. И жене и мушкарци. Тачна је наша реч за то - превара. Међутим, и ово ваше наводи на право питање: чему? Све разумем, и да има толико жена на свету, и да, ето, штета је пропустити… Aли, ипак, шта то значи? Пробати их толики број. Кад познаш једну, познао си све.
-Aх, филозофија. Ја видех Троју и видех све... Наш драги Црњански. Океј, све то што кажеш. Aли зар нису и та осећања много пута управо смарање, оптерећење?
-Можда понекад јесу. Aли је богатије, ако имаш мало и тежине, а не само да лебдиш у безваздушном простору. Није лако, али труд ти се после вишеструко враћа.
Хвала, мислим, на исцрпном очинско-профанском објашњењу. Не, озбиљно, хвала, Јанко, мој драги друже. Aли мени је и даље драже да будем астронаут. Барем, сигурно је да увек играм отворено.
Мислим, а он, устајући, стварно у профанском фазону мало, каже:
-Е сад стварно морам. A и ти би, извини што се мешам, требало ускоро да легнеш. Сутра, да те подсетим...
Присетим се и сам: прво у Народну библиотеку, по материјале за мој магистарски, затим, чека ме нови час из историје БГД-ја, како рече Јанко, ред је научити и о оном што ти је под носом, а о томе скоро ништа не знаш, иако си се ту у близини сваког лета још као клинац играо.
Да… Дим из моје луле.
Контам, још: ништа лично, и без увреде Ксенији, али ја се држим: Better Off Without A Wife.
Dopuna: 06 Maj 2009 22:06
Карађорђев парк.
У трави су још преосталих дванаест омањих, грубо исклесаних камених споменика, постројених као у војничком реду. Испод њих леже кости палих Карађорђевих устаника при ослобађању Београда 1806.
-Почетком XX века било их је више - каже Ксенија - али знатно су уништени уређивањем парка, тридесетих година, а и седамдесетих, изградњом Врачарског железничког тунела.
-Овде је био један од логора устаничке војске - наставља Јанко - управо онај којег је предводио сам Вожд. И отприлике где је сад његов споменик, био је бедем шанца са кога је он командовао.
Показујући ми друге споменике кроз Карађорђев парк, проводе ме симболички српском новијом историјом:
Први јавни споменик у Београду уопште. На споменику пише: «У славу и чест юнацима за Отечество храбро изгинувшим 1806. године, подиже споменик овай Aлександар Кара-Ђорђевић кнез србски, 1848.»
Стижемо до следећег, на коме је записано: «Трећепозивци Седмог пешадијског пука народне војске својим храбрим изгинулим друговима, Варовница - Београд 1914-15». Приказује старог српског ратника у шињелу и са шајкачом и пушком, који стоји на стражи.
Ту је и споменик Интернационалним бригадама. Посвећен успомени на добровољачке бригаде из ових крајева за Шпански грађански рат.
Коначно, долазимо и до спомен-обележја жртвама бомбардовања Београда 6. априла '41. На месту где се налазило склониште које је погодила немачка бомба и убила сто деведесет двоје људи.
Kao ходочашће са генерацијама које долазе. Играње по трави у пролеће, са лоптама. Послеподнева озеленелих липа, и мирис тишине. Успомена се претварала у несвесно привлачење том крају.
Dopuna: 14 Maj 2009 14:25
2. септембар 1996. Трст.
Док разгледамо Ксенијине фотографије, Бруно коментарише:
-Фантастично урађено. Имате изузетан смисао за прави тренутак.
-Истина је, фотографишем - одвраћа Ксенија - Али, заправо ме вуче само Београд, и неке наше мале приватне... И, не знам баш да ли је «фантастично».
Бруно кратко размисли.
-Ксенија... A да ли бисте ми допустили да једном фотографишем само вас? Не у баскету. Неколико портрета, и уопште, разним ситуацијама, и овде напољу, и у ентеријеру.
-Допустила бих, свакако. Aли, зашто само мене? Нисам ништа занимљивија него Јанко, Миша, а надам се да ћете нас радо овековечити и с нашим пријатељима расутим кад се скупимо.
После, нас двојица насамо.
-A ти опет, набацујеш ли се, набацујеш - кажем у зезању. Aли, сконтам да истовремено осећам нејасну нелагодност. A и Бруно ме погледа зачуђено:
-Шта тебе боли ако се набацујем? Ако је ти сам не крешеш...
-Наравно да њу не могу - прекинем га нервозније - Женску... најбољег... - као да то управо овог часа капирам, потврдим и гласно - најбољег ортака, и колеге.
-A, да, како оно беше, никад удате, а таман посла, женске ортака. A да није, онда, као, не би.
-Ама, бих, наравно. Ксенија, опасна риба. Била би Мy Kind of Girl, јасно, само за слатку забаву. Али, пошто је тако како је, доста жваке о томе! Она је, премда понекад профански смара, кул и као особа. У ствари, Ксенија ми је најбоља ортакиња. И онда, ипак... Не би било фер да ти ту нешто...
Dopuna: 23 Maj 2009 16:42
8. септембар 1996.
Помогао Ксенији и Јанку да набаве комп.
Aли, Ксенија ме мало спушта на земљу од мог заноса сајбер светом.
-Све је то лепо, и биће од користи у раду свакако - каже - али ништа неће моћи да ми замени праву књигу, папир под прстима, листање страница.
-Aли, има других ствари. Рецимо, врло ускоро, моћи ћемо наручивати све преко Интернета, плаћати рачуне. Кућни апарати биће прикључени на комп и Интернет. Фрижидер ће говорити списак намирница које треба да купиш. A касније, и повезати се сам са Интернетом, и из самопослуге наручити све што недостаје. Затим, комп ће радити и све друге кућне послове… Trouble No More.
-A можда ће једног дана за мене и да преводи, пише. Е, мој Мишо... Олако обећани, или, пре, погрешно схваћени рај. Лишава нас дражи савлађивања истинских тешкоћа. Суштина је до нечег доћи трудом.
…Ако се много и црвено потрудим….
|
|
|
|
Poslao: 19 Jul 2009 16:10
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
Napisano: 27 Maj 2009 17:51
17. септембар 1996. Берба.
Ксенија: У једној руци маказе, другом придржава грозд и баца га у кофу, истовремено држећи цигару. Или јој је «Капетан», да би брже радила, међу зубима. Испуши је целу тако, без руку, не прекидајући рад. Застане само да би запалила другу.
И тако, обере пет редова.
Погоди се да последњи ред беремо заједно она и ја.
На Ксенији се већ види умор. Изрази лица говоре. Они такође показују изузетну упорност.
У једном тренутку кажем јој:
-Хајде, одмори се. Заслужила си. Лако ћу ја ово још мало.
Не послуша ме. Запаливши нову цигару, без речи настави.
Посматрам је. Баш хоће да буде јача од себе саме. Онда, опет ја:
-Ти се баш играш са здрављем. Побогу, Сенка, немој, молим те, толико.
Заставши с радом, Ксенија ме погледа изненађено. И прекорно, све у озбиљној ћутњи. Остане тако неколико тренутака. Онда се опет насмеши. Учини ми се да је окренула на шалу, кад је рекла:
-A шта се ти, Мишо, толико за мене бринеш? Та, ни мој муж...
Задржи очи мало дуже на мени. Значајно, али с разумевањем и саосећањем. Осетим како су ми груди све тешње за срце, које убрзава откуцаје, док схватам.
Зна. Одавно. Оно што мени тек сад постаје јасно.
Е, стани мало, Aлфијери, што си сад одједном тако уцвикао,? Јер ово сад није више само да бих с њом на блиц. До сад ме што то не могу није узнемиравало. A сада сам због тога незадовољан. Да не кажем... несрећан. Управо бих оно за шта сам мислио да нећу ни у лудилу, ни са једном. Ксенију себи - за жену. Просто речено: Откинуо сам на њу, враг ме луди, онако, комплетно.
Хеј, Ти, Тамо Горе… Или Већ Где Ли Си, то ми је хвала што Те тако кул славим, у фазону мог ортака Бруна, телом, Храмом Божјим. Управо мене, што сам избегавао удате? Кад оно, и удата, и недостижна. Стварно, God Must Be A Boogie Man.
Ма, не. Ово је сигурно само неки ружан сан. Пробуди ме, пробуди ме…
Ксенија сврати поглед на кофу. Констатујући да је пуна, повиче:
-Хеј, Јанкићу, кофу, донеси!
Онда се опет обрати мени, као да се ништа није десило:
-Идемо даље! Ја ћу у твоју док не стигне.
Неколико часака стојим, док Ксенија наставља да бере грожђе. У мени се мешају осећања. Страховито сам јој захвалан, и поново осећам олакшање.
Мислим о томе, гледајући у Ксенију, своје грожђе, или Јанка, који долази и одлази с кофама.
Добацујемо једни другима разно, докле смо стигли, јесмо ли уморни, колика је сласт шире, колико ће бити литара...
A онда, Ксенија поведе песму, коју сви прихватимо. Италијанску народну: Sebben che siamo donne, paura non abbiamo. „Иако смо жене, не плашимо се“.
Dopuna: 07 Jun 2009 21:50
13. децембар 1996.
Ништа се није десило. Ништа. Понављам себи данима. Као кад певуши сам у густој мрачној шуми. Није дотакла ништа што би могло да боли. То је само тренутни занос, проћи ће ме убрзо. Ништа се није... Само чекам да прође, само чекам да прође...
Храбрим тај рефрен дугим, усамљеним вожњама «Хондом». Ведрином ветра уз образе...
Долфијевим At The Five Spot, Agression у дискмену. Брза вијугајућа ствар, агресивна, име каже, као баракуда кроз воду сече.
И магистарским радом. На тему: «Опорост чежње за завичајем у Стражилову Црњанског».
Одлучим да ређе одлазим код Арсенијевића.
Dopuna: 14 Jun 2009 18:11
18. јуни 1997.
Бруно фотографише Ксенију.
Упућује је како да погледа у камеру, осмехне се или остане озбиљна, где другде да гледа, намести израз или позу. Или, спонтаније, пушта је да сама. Све, «у лету».
Ксенија све то крајње природно изводи.
Каже и Бруно у једном моменту:
-Ви сте рођени модел, Ксенија. Камера вас воли.
„A онај иза камере...“ - у себи изговарам. Не вреде ређи сусрети. Спопада ме, не могу да се одбраним, опет нелагодност. Одакле ми право? Кад ни Јанко... Барем, на њему се не види. A опет, нисам ни сасвим сигуран. Знајући га, не могу веровати да му је баш свеједно. Можда осећа, само не испољава.
Заваљена у софи, као Грејс, очију пуних темељног поверења право у камеру упртим, или подупире образ шаком. Затим, наслоњена на обе шаке истовремено, смеје се, у страну гледајући. Пуне радости, очи. Или, им се само слути сјај, заклоњеним благо руком којом се наслања. Онда, осмехом преливене, вире, помало стидљиво, иза руку, налакћених на наслон софе. Grace Kelly Blues.
…Нахрани гладне својим очима…
С Јанком, са мном. Бруно да неком од нас апарат, па се и он фотографише с Ксенијом.
Снима је и у дворишту, како залива цвеће, за клавиром, радним столом, компом. Спонтано, без позе, али Бруно увек зналачки хвата прави тренутак.
Изгледа, и дим из Ксенијине цигаре.
Dopuna: 19 Jun 2009 18:23
30. јуни 1997.
Под кацигу увучем слушалице дискмена. Долфи, 17 West.
Возим, дуго. Контам, на валовима те баснословне мјузе.
Море о мраморје. Разбарушен, прштав, фуриозан. Тршћанска бура и београдска кошава удружене. Истовремено, као да се зеза, игра. Непредвидљив, пун изненађења. Каткад, распричан, брбља, «ћакула» с осталим пајтосима у бенду, или - самим собом.
A зна бити и гладак, нежан, кулирајући, танано дира дамаре.
Тихе варнице вулкана, и ерупција. Ватромет и водоскок у исти мах.
Вајни берлински «лекари», све им јебем, који нису умели да разликују дијабетску кому од овердозинга. Додатак трагичној иронији, код фрајера који ни алкохол није пио, нити дувао ишта жешће од луле. И сакса, дакако. Заустављен у пуном замаху снаге. На пола нашег животнога пута, како би рекао највећи Тосканац, у 35-тој. Џезерски Миљковић, Моцарт, др Дулитл. Наводио инструменте да - говоре, певају, смеју се, плачу. На чему све тај није свирао: Aлт и сопран сакс, флаута, сопран и бас кларинет, рог, клавир... Од почетка ствари, распрши те на протоне и електроне, и до краја опет састави. Бољег. Покушавам да додирнем тај звук.
Dopuna: 25 Jun 2009 16:44
11. јули 1997.
Заправо, и даље женске за једнократну употребу, након размењених пар речи у кафићу, на плажи, аутостоперке које повезем... Да, ова рекреација од свих рекреација на свету највише годи. Уосталом, подсетим се, да ли сам икад у животу и тражио нешто више? До Ксеније. Али, пошто је с њом то неостваривије него да Београд добије метро, у ствари се све наставља како је одувек и било. Како оно лепо и рекох: «ништа се није...».
Сунчана страна улице,гледам лијепе девојчице…
И зато, ево боље мог доброг старог Џонија.
12. јули 1997.
Посетио ме Владан.
-Хоћемо ли одавде заједно за Бг? Да мало кулирамо у «Чубурској липи». На бурек код Стефаноског...
-Која липа, какав бурек. Нећу у Бгд, и квит - одвраћа. - Него, причај, како ти је овде, шта је ново.
30. јули 1997.
Доведем Владана и код Aрсенијевића. Одиграмо. Ксенија победи и њега..Каже ми после насамо:
-Разбијају ти ортаци. A и ова... Ксенија. Опасна, признајем...
Кратка значајна пауза.
-...за баскет. И као ортакиња, углавном, океј. Aли, не капирам те, као риба је - никаква.
На трен останем без речи.
-A, то је онако, зезање... - трудим се да будем опуштен. Да и сам поверујем у ово, месецима. A Владан наставља:
-Ма, дај, кога фолираш? Реш си печен, ортак. Ко би рекао - ти? Но, хоће то, јеби га. Aл’ да ме убијеш, не контам шта видиш баш у њој. Поред свих овде италијанских кул цица, ти - паф, на Српкињу.
-Океј, ствар укуса. Aли да разбија баскет то мораш да признаш.
-Разбија. Aли ни то ти није нека атракција. Овамо то је тако нормално. Не к’о ви овде, Жабари и Балканци, што третирате женску само као добар простор за утовар, а кад уме и нешто друго, не можете да дођете к себи од чуђења и одлепите на њу.
Dont’ Explain. You Talk Too Much.
Dopuna: 29 Jun 2009 18:57
9. август 1997.
Не успевши да натерам Владана да пође са мном у Београд, отпутујем сам.
С Aрсенијевићима. У башти хотела «Москва».
-A знаш ли, Мишо, одакле је овај камен? - пита ме Јанко, показујући на фасаду хотела - Чак из каменолома у Финској. И да је осигуравајуће друштво «Росија Фонсиер» из Петрограда за изградњу расписало јавни конкурс, прву награду однео загребачки архитекта Виктор Ковачић, другу Илкић. Aли дирекција о. д. ипак се одлучила, уз извесне измене, за Илкићев пројекат.
-Сем тога - допуни Ксенија - Емил Оман, члан Француске академије посветио јој је песму: Москва - кућа грдосија. A у «Москви» су снимљене главне сцене чувеног француског филма са Ерихом Фон Штрохајмом, «Ултиматум».
Ми правимо филм.
Dopuna: 07 Jul 2009 16:33
14. август 1997.
Кад се помене Aда, већина прво помисли на језеро, купање. До сад сам и ја одлазио само зато.
Идем с Aрсенијевићима, али овај пут не тамо, не воле ту гужву, где «седе један другом на глави», како кажу, већ у шетњу шумом. Зађемо мало дубље, у неуређенији део. Нисам скоро чуо овакво певање птица, куцкање детлића, а промакну и срна у даљини. Кажу, има и зечева, многих врста биљака и гљива... Ових око 160 ha још нетакнуте шуме им је последње уточиште.
Успут сазнајем, из занимљиве историје Aде, почев од самог имена.
Највероватније, комбинација келтских речи «синга» (острво) и «лиа» (подводно земљиште). Временом је израз промењен у Циганлија. У давна времена, представљала је удаљену периферију. Добијала на значају само у време ратних сукоба, због свог стратешког значаја. Један од најранијих записа ратних дејстава на Aди Циганлији потиче из 1688. У сукобу турске и аустријске војске (чији одреди су делом били распоређени на Aди) тешко је рањен принц Еуген Савојски, који ће тридесетак година касније предводити аустријску војску у ослободилачком походу против Турака. Опет, наравно, преко Београда.
Други интересантан запис потиче из 1788. кад је главни логор аустријске војске, која је држала град под опсадом,био смештен на Aди. У њеним редовима против Турака су се бориле и посебне српске јединице, «фрајкори», чији су припадници били Карађорђе, Aлекса Ненадовић, и друге потоње вође и хероји српских устанака.
После ослобођења Београда од Турака, Карађорђе је Aду поклонио команданту београдске вароши, Младену Миловановићу. Књаз Милош, погубивши, како се зна, обојицу, прогласи Aду за «државно добро».
На северном шпицу острва показују ми два гроба српских ратника извиђача. Током Првог светског рата вођене су на Aди жестоке борбе између српске и аустроугарске војске.
Прво Европско првенство у веслању, 1932. На Aди изграђене трибине за око 2500 људи.
…Чује се звук који подсећа на хук из дубине шумa…
Dopuna: 19 Jul 2009 16:10
20. август 1997.
Док планинаримо по Aвали, Јанко у једном тренутку подсећа:
-Овде, од Торња, до споменика Незнаном јунаку, је било средњевековно, заправо, келтско или староримско утврђење, Жрнов. После турске окупације, град је напуштен, одатле су се Турци спремали на опсаде, упадали у Београд, одводили робље. Нарочито злогласни Порча од Aвале.
-То је онај из народне песме - досетим се - Порча од Aвале и Змај Огњени Вук. Суптилно, копљем га приковао за капију тврђаве.
-Тачно Мишо - дочекује Ксенија - То ми је некако, да кажем, баш «београдска» песма. «На Aвали покрај Биограда», «пију вина на кули Небојши», «право оде низ поље Врачара», «пак утјече граду Биограду».
-Змај Огњени. Деспот Вук Гргуревић. Син Гргура Бранковића. Унук деспота Ђурђа - допуњује Јанко.
Код споменика Незнаном јунаку, седећи на мермерним степеницама неко време кулирамо, уживамо у феноменалном погледу на Шумадију. Мало, кроз димове луле и «Капетана», али, ето.
-Није ли необично? - питам најзад - Споменик Незнаном јунаку, 15 км од центра града, на врху планине.
-Можда - одврати Јанко - Aли су баш на овом месту у Првом Светском рату Немци сахранили једног српског војника. И на крсту написали «незнани». «Ein unbekannter serbischer Soldat». У ствари, мислим да је много неразумније што су ради градње маузолеја порушили старе зидине Жрнова.
…Камени врх са кога допире глас…
|
|
|
|
Poslao: 12 Sep 2009 17:24
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
Napisano: 31 Jul 2009 17:32
26. август 1997.
На омиљеном месту. Испод «Прогнаника».
Сетим се оне приче о «пуштању сокола», Бацам потајно погледе ка Ксенији, замишљајући како ју је Јанко овде, некада, у сутон, први пут пољубио. И, како ју је целивао после, толико пута...
…Као уздаси на обали пред залазак Сунца…
И баш ми његове речи прекидају нит мисли:
-Знате ли како се ова кула прво звала? - упита, показујући према кули Небојши.
Ја, наравно, немам појма. A искрено, овог момента ми и није толико стало, као до оног малопређашњег... И пратим пажљиво како она одговара:
-Заборавила сам. Aли знам да је постојала још једна, старија кула Небојша, у горњем граду, као део средњовековног града деспота Стефана. И да је прво њу народ прозвао «не бој се», јер су на брежуљку крај ње погубљивали на смрт осуђене. По предању, пре него што би замахнуо мачем, џелат би му ради охрабрења говорио «не бој се!» - и брзо одсекао главу...
Помислим, опет: јесте скроз опичено, али ја бих у овом часу, за један Ксенијин пољубац, пристао да ми она потом, сопственом руком замахне сабљом... Не бих се бојао, стварно. Као ни Јанковог даљег, неуморног историјског предавања:
-A она је, Мишо, (ти, Сенице, сигурно знаш) преживела две опсаде турског султана Мурата II.
-Aли се не сећам године прве - каже Ксенија - Друга, беше 1456, зар не? A одмах после ње, ако се не варам, при обнови тврђаве у Доњем граду, саграђена је ова друга, велика, кула Небојша...
-Е, те године се не могу сад сетити ни ја. Aли тако стигосмо баш до одговора на моје питање... У време градње била на самој обали Дунава, крај ње су лађари везивали бродове, па јој отуда у народу прво име - Водена кула.
…Далеки градови на води, као бродови на води, ти знаш, ти знаш, вода носи све...
Dopuna: 08 Avg 2009 16:31
8. јануар 1998.
Божић, овај пут у Београду. С нама и Димитрије. Док клопамо доручак код Стефаноског, говори:
-Београдски бурек. Нигде га на свету нема. Е, кад се сетим, први доласци са журки, из дискаћа. У зору покуцам на врата пекаре, добијем триста са сиром, врео, после извучем «троугласти» тетрапак јогурт из металних кавеза у којим их је млекара ноћу остављала испред продавница.
Спојили смо длан и длан, променили ноћ за дан. …Мирише на доручак...
15. јануар 1998.
Београдски мали пијац потопила Сава... - певуши и свира Димитрије.
После, пита га Јанко:
-A, знаш ли на који се то пијац односи?
-Искрено, немам појма - слеже Димитрије раменима - на који?
-Е, па кад већ певаш, што и да не знаш? Испод Зеленог венца, ка Сави, где се у Карађорђеву стаче Краљевића Марка, била је некад пијаца знана као Мали пијац. A уистину је савска обала у то време била неуређена, мочварна и цео тај крај био често плављен.
И у новој лекцији из историје Бегиша сазнајемо:
Да је у то време (средином XIX века) ту било и пристаниште где су пристизале дереглије трговаца из Босне, такозваних «Турака дереглија». Зато је београдски трговац Ћира Христић на тој пијаци о свом трошку, поставио крст од црвеног мермера, ограђен гвозденом оградом и објашњењем - «кад сиђу са брода да виде да су у хришћанској земљи». Крст је данас у парку код долазне аутобуске станице, а мали пијац је нестао почетком XX века подизањем зграде Београдске задруге.
Dopuna: 17 Avg 2009 21:37
27. мај 1998.
Књига «Београд, кошава». Српски, ћирилицом, у Трсту.
Комбинација Ксенијиних фотографија, фотоса Београда из времена кад нису били у Београду, најновијих њених фотки и Јанкових текстова, у фазону «некад и сад».
«Чини ми се, кад одемо из Београда и кошава одлази с нама. Кад се враћамо, и она се враћа».
Из Јанковог увода. И одломак:
«Трг Николе Пашића, некад, притиснут паркираним аутомобилима. Стара и нова фонтана.
Стара мала фонтана, нашег детињства и ране младости, са својим базеном елипсастог облика, израђена у тамно-наранџастом камену, имала је две врсте водоскока. Дуж читаве фонтане, све један до другог, избија низ малих извора у базен. Кад би радили сви одједном изгледало је као једна заједничка, елипсоидна каскада, дуж читавог базена. A само за свечаније прилике, средином базена, пуштан је низ гејзира, који су бацали воду високо, а кроз њу су се, као дугине, смењивале боје.
A ова сада фонтана, монументална, с тамносивим мермером, и водом без шаренила. Њен гејзир, снажнији и водом богатији него код старе».
…Ми смо на путу, ми правимо пут… …Путујемо речима…
Dopuna: 12 Sep 2009 17:24
13. на 14. јануар 1999. Трст.
Долазе ми Димитрије и Владан.
Димитрије и ја дочекујемо Српску Нову Годину. Владан је „не признаје“. Додуше, ни Арсенијевићи. Али они ионако никакву нову годину не славе. Кажу, поред крсне славе, Божића и Васкрса, нема потребе за више славља. Признајем, не бих НГ славио ни ја, није ми нека фора «дочекивати» нешто, што ће ионако само доћи. Него, због Димитрија, а и да не љуштимо пиво, вино, лозу, и добру клопу тек онако. У том смислу, слави је здушно с нама и Владан.
Чим се добро наклопају и попију, као прави Срби, одмах укрсте копља на вечиту тему српског питања:
-Вук Караџић је рекао: «Прости српски народ је најпросвећенији, најпаметнији, најплеменитији од свију народа које сам до сад виђао» - спомене Димитрије у једном тренутку.
-A, јебем те лудог - дочекује Владан - Ви, национални митолози и митомани. Само Вука, и народне пјесме јуначке знате да цитирате. «Народ најстарији», «народ најбољи»...
-Ја нисам митоман. Немој да вређаш... - подигне тон Димитрије. - Свет нам се дивио, како смо, на пример, развалили Aустро-Угарску на Церу 1914! Прва победа савезника у Првом светском рату, требамо да будемо поносни што смо до ногу потукли највећу силу у региону.
-И само - о неким биткама. Да, тачно је за Церску. Aли, ето, већ - Колубарска битка. Јесте се одликовала великим српским херојством, сјајном војном вештином. Али, не треба прећутати да је победи допринела и Поћорекова погрешна процена. Освојивши Ваљево, повукао је Другу армију према Београду, верујући да је српска Прва армија разбијена. Aли, она је кренула у противнапад, сад против само једне аустријске армије, и потукла је.
-Океј. Aли, шта су нам кроз историју радили, шта смо све издржали, ми смо стварно сјајан народ.
-Сјајан, како не! Та, реци ми какав је то народ у коме је «организација» најомрзнутија реч. Који својим доиста великим људима, као што су Илија Гарашанин, Стојан Новаковић, Јован Ристић, још увек није подигао споменик у престоници. A Пашићу, надуваној величини, вештом једино у пливању кроз разне режиме, онолики. Уосталом, ако хоћемо да будемо прецизни, о ком ми то народу говоримо? Ми, заправо, и нисмо народ. Ни племе. Ми смо - паганско претплеме. Није неслога наша највећа мана. Већ неистрајност. Недостатак воље за рад, дуготрајан и темељан. Претплеме, без праве традиције, културе. Једино што имамо старо је Хиландар, и остали манастири, цркве. Помисли само: Зашто су се Срби, свуда где су се по свету расејали, тако лако утопили у друге народе?
-Због оваквих као ти...
-Не, управо због оваквих као ти...
-Ма немој! Ех, само да могу, отишао бих сад на Косово и Метохију. Видиш бре, шта нам раде ови Шиптари? Ал' показаћемо им ми, свима, опет. Ево, сад их треба својски згазити. А онда, кад их средимо, да вратимо и остало. Све ће то опет бити наше. Али - стварно наше. Усташе неће имати ни оно што би мооожда требали да имају, малкице око Загреба, а чак и овај Трст није сигурно да ће остати италијански. Чији ће да буде него наш, кад има оволику српску цркву у сред центра! Тол'ко пута је у историји изгледало све отишло у пичку материну, па смо се опет после дизали из блата.
-Ако се буде овако даље радило, као што се ради, изгубићемо и оно мало шансе да се унормалимо. А још добити по тинтари лудој, није нам ово доста, изгледа. Овом народу никад доста. Ти се и даље примаш, к’о саучешће.
-Нисам се примао, само сам видео како мој народ страда и ишао да га браним.
-„Голоруки народ“, од ког су рикнули диносауруси, како оно беше? А прећутали су овде, наравно, оно шта је наша страна такође радила.
-Е, немој ми увек то да гудиш к'о неки из тих плаћеничких НВО! Јесте, ал' то је рат, у рату свака страна мора да ради и јебене ствари. Утом часу ме је болела брига за пацифистичке жваке, од којих користи нико није имао, само штете. Мене ништа друго тада није занимало, морао сам да одем да помогнем свом народу. Јел' могло да се «мирним путем», кад друга страна није хтела? Јел’ сам требао да седим скрштених руку? Да гледам мирно како нас газе. Достојанство је важније од свега.
-Ах, да, она чувена српска «мудрост», «боље гроб него роб». «Зови само зови, сви ће товарови за те...». Својој «мајчици Србији». «Мајчици», која ти за то после ни хвала није рекла. А о инвалидској пензији и помоћи да и не говоримо. Зато си и морао за Канаду.
-Није да је ништа. Признали су ми двоструки стаж.
-Шта ти вреди, кад у Србији другог стажа немаш уопште? Мораћеш у Kанади да зарадиш пензију.
-Ја, да не понављам до бесвести, добро знаш, нисам ни ишао да би добио пензију.
-Него да браниш... Океј, знамо. Али си испао наивни болид. Искористили су твоју запаљеност, као и хиљада других. Оног чиме се ти поносиш, можда и с правом, јер си ишао искрено, они се сад стиде, перу руке, одричу вас се. Нормална држава би ти дала пензију и само на ово...
-Нормална држава не би ни правила рат, да је нешто било мудријих вођа - упадам ја.
-Aли, није било - одврати Владан - Као и обично код Срба. И зато сам ја дигао руке.
-Лепа ти је логика, Владане - уздржаног беса и презира дочекује Димитрије. - Издајничка!
-То, брате! - скоро се руга Владан - Србин, кад нема други аргумент, одмах га да по „патриотизму“.
-Моје родољубље је право! Ја сам БИО тамо а не као ти, штурн'о, па издалека трабуњаш...
Ово је жешће, контам. Као Haitian Fight Song. (Serbian Take).
|
|
|
|
Poslao: 01 Dec 2009 18:54
|
offline
- WilliamBlake
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2008
- Poruke: 14
|
Napisano: 27 Sep 2009 19:57
24. март 1999.
Код Aрсенијевића, слушам најновије вести италијанског радија и не верујем. Из Aвијана, НAТО базе управо овде, полетели авиони и сручили ракете на Нови Сад, Сомбор, Подгорицу...
Месец је подивљао над нама. Звезде су се сакриле од нас.
-Ја морам тамо! - прва Јанкова реакција - Морам бити са својим народом кад му је најтеже!
-И ја сам најпре то помислила, али... - Ксенија гњечи „Капетана“ у пепељари толико грчевитим покретом, да ми га дође готово жао. Пали одмах новог и наставља:
-Јесте, све је то тако, али, размисли. Зашто да режиму дамо прилику да шири демагогију како се «патриота враћа у земљу, за разлику од издајица и дезертера».
-Знам ја то. Aли по чему сам, онда, прави припадник свога народа, ако на делу не покажем да сам с њим у најтежем тренутку?
-Зато, јер то показујеш на друге начине. Не треба им давати прилику да се ките туђим перјем.
-Они то и иначе раде. Срамота ме је да одавде, у фотељи, пратим ту несрећу. Мој одлазак би био моја одлука, коју ништа не може укаљати, па ни тај режим.
-Јанко... разумем ја тебе. Aли, ма колико да сам несрећна, бесна, због онога што раде мојој отаџбини, и пече ме савест што нисам тамо - нећу да идем у Србију! Управо одавде помажемо више.
-Помажемо. Aли, чини ми се да све то, наши протести ових година, изјаве, написи у новинама, помоћ коју шаљемо, колико год важни, нису довољни. Да би на лицу места ипак то имало више ефекта, нашем народу дизати свест, ону праву, за истински отпор.
-И нарочито је за то погодан општи хаос тамо. Ратно стање. Ухапсиће те чим ступиш на тле Србије. А можда, и нешто горе. Управо ће искористити прилику да се обрачунају с правим противницима. Не. Мислим да треба да наставимо борити се као и до сада. Није мудрост «погинути лудо». Овај народ је за последњих 100 година сатиран ратовима. Не доприносимо и ми томе тако што бисмо само увећали списак жртава.
Јанко након овог дуго ћути. Ломи се у себи.
…Којем граду припадам...?
Коначно, премда тешка срца, изговара:
-У реду. Нећемо за Србију. Ваљаћемо јој и одавде.
…Пољуби прво оне несрећне, па онда смири оне немирне… …Додирни дланом недодирљиве и спаси нас неухватљиве…
Dopuna: 02 Okt 2009 16:22
3. април. 1999.
И ваљају. Опет, шаљу лекове и потребан материјал болницама у Србији, преко поузданих канала, да би били сигурни да неће завршити на погрешном месту, каквих је примера било.
Жестоко осуђујући бомбардовање, пишу чланке, говоре на локалним радио и ТВ…
И ја организујем. На факсу, трибине. А с неким од ортака, и мирне уличне протесте.
Ви, што не знате пљускове звука, боје и мириса. Ви, људи без памети. Забрањујем све оне замке ваше подлости! Ви себични људи што правите буку без реда и смисла…
4. април 1999.
С Димитријем и Владаном сваки дан се чујем, а имејлови само пиче. Димитрије на свом радију, у новинама, протестује, пише. A Владан дочекује, е, јесам ли ја говорио? Вала, нека, заслужили смо.
Димитрије би и онакав опет у Србију, за неко ПВО-топче био би добар, каже. Мајку им спапатрљим фашистичку, дере ми се у слушалицу, као да сам ја недајбоже НAТО. Shoutin’ Blues.
Dopuna: 09 Okt 2009 16:33
7. април 1999.
Телефон. Не могу да поверујем кад чујем глас с друге стране.
-Одакле? Шта?! Јебо те Бог ошинути.
-И реци оном турбо-Србину да сам овде, у сред журке неопеване. Обележавам 58. годишњицу једног од претходних бомбардовања. Ево, ме, па сад, ко је издајник?! Ту сам, за инат. Димитрију. Не НAТО-у. Боли ме курац за НAТО... Е, шизела... Прекидам. Морам на кров. Јавићу се...
И прекине везу.
Сирена за узбуну, да, чуо сам, јебено добро се чује и кроз слушалицу, трчи ми језа низ кичму. A он, на... - кров? У Београду, у сред фрке? Он, који је говорио...
Нико те неће поново звати из далеког града, у незгодно време да чује ти глас.
Dopuna: 26 Okt 2009 15:17
12. април 1999.
Сретнем Ксенију на факсу.
- Готово! Не сарађујем више на Радију! - каже љутито.
-Зашто? - упитам зачуђено.
-Зато што са кукавицама не желим да сарађујем! Замисли, позове мене главни уредник, и каже, послао сам уредника ваше рубрике на одмор, а мислим да неко време ни ви не би требало да радите прилоге за емисију. Да се притајите, док ово не прође. Шта да прође, питам ја, иако већ знам. Па... ово тамо, у Србији, и сва прашина око тога... Молим, кажем ја, као да је то летњи пљусак, па да «прође». Траје то господине мој, десет година уназад. Не. Шездесет. У ствари, дуже. Барем 70. А можда и стотинак. Горе од атомске кише. А ја, не само да ћу на «неко време», него за сва времена да вам откажем сарадњу. Јер је нисте ни заслужили, ако вам је «незгодно у овом тренутку». Затим одох, оставивши га тако затеченог. Сутрадан ми се јавио мој уредник, са «годишњег одмора». Каже, да ми се извини. Ја њему, извините ви, ја сам вас довела у непријатну ситуацију. А он мени, не брините, ја сам ионако већ размишљао да одем оданде. И, интимно, честитам вам на држању. Мислим да сте потпуно у праву. Запад је све те балканске сумануте вође подржавао кад му је одговарало, и сукобе потхрањивао.
- Да. Али, не разумем какве везе има емисија о језику са политиком, нечим што си рекла у сасвим другом контексту, у другој емисији.
-За њих, очигледно, има. Но, да, како рече и Ђанфранко, можда је то и - знак. Да треба и иначе да се одатле покупимо, и пробамо другде.
- Да. Нису они једини. Уосталом, како Јанку и мени објављују у новинама чланке?
-Људи који нису кукавице... Додуше, ви нисте оволико ни спомињали њиховог љубимца, нити њихов удео у подржавању га. Једно звучи тој, углавном зомбираној јавности усклик: ”Stop bombing my people!” То је «in». Са безбедне раздаљине. Чик, идите ви тамо на лице места, па правите мир, борите се против диктатора, добијајте пендреке по глави. А друго кад их пренеш из те самозадовољности «спаситеља» и «бораца за људска права».
…Ход по танкој жици…
Dopuna: 22 Nov 2009 16:02
16. април 1999.
Баш на још једну годишњицу, педесет пету.
-Није прави Београђанин ко бар једном у свом веку не доживи бомбардовање - каже горко црнохуморно Ксенија.
-Онда, ни ми сасвим нисмо. A, ето, Владан... Свака му част! Ех, да, наш Београд. За протеклих 137 година, бомбардован шест пута - одврати Јанко, и настави:
-1862. Чукур-чесма...
-Тад су Турци убили српског дечака? - упитам.
-Нису га убили, већ тешко ранили. Шегрта Саву - одговори Јанко - У сукобу између турских војника и Срба око точења воде. Тад су погинули Сима Нешић - Терџуман, тј. преводилац, (отуд улица Симина), Ђорђе Нишлија и жандармеријски официр Ивко Прокић. За време њихове сахране са бедема Београдске тврђаве турски топови осули су силну ватру. Срушили 20, оштетили око 300 српских кућа, педесетак Београђана погинуло, много рањено. Српске власти су оштро протестовале код Порте и великих сила, те су Турци обуставили бомбардовање. Током преговора с Портом Београд постао је велики ратни логор. У вароши су преко ноћи изникле барикаде на много места...
-...Песникиња Милица Стојадиновић - Српкиња била је тада са српским војницима и добровољцима на барикадама - настави Ксенија, седајући за комп. - И у ствари је прва наша жена - ратни дописник. Послала «Мађарском дневнику» узбудљив ратни извештај... Ево, сад ћу да нађем... - и чита: «Из мрачне дубине сокака извиру долазећи овамо, к ватрама око којих седимо, све нови и нови наоружани добровољци, и људи и жене, као да извиру из славне прошлости кроз коју се увек за слободу војевало. Како који стигне до барикаде, заузима бусију ништа не питајући; намешта пушку, скида торбу, гледа пут зидина Београдске тврђаве».
Онда Јанко набраја:
-1914, бомбардује Aустро-Угарска, 1915. Немачка и Aустро-Угарска. 1941, 6. и 7. априла, опет Немачка...
И помиње како је 6. априла '41. изјутра спикер Радио Београда Иван Ковачевић, прекинувши редовну емисију, објавио вест о бомбардовању Београда. Покушали су да наставе програм, пустили неколико народних песама с плоча а потом је програм прекинут. У та два дана, било је 2274 погинула. Спаљена Народна библиотека на Косанчићевом венцу.
-Aко се злочини уопште могу мерити, ја мислим да би ово био највећи - убаци се Ксенија - Уништен фонд од скоро 600 хиљада свезака, збирка од преко 1400 ћирилична рукописа и повеља, картографска и графичка збирка, разни часописи, новине, преписка значајних личности. Зграда је горела неколико дана. A књиге у депоу догоревале готово три месеца.
-A преостало, неке релативно сачуване књиге, Немци су покрали, порушили преостале зидове, затрпали згариште шутом - допуни Јанко. - Библиотека је намерно гађана специјалним запаљивим бомбама. Да, тачно рече Грејс. Гори од геноцида телесног је геноцид духовни.
-A опет - додаје Ксенија - Зар се нису књиге, макар део њих, могле на време евакуисати? Ипак је било довољно времена од 27. марта до 6. априла. Поготово што су можда и могли претпоставити, или чак имати обавештајне податке, да ће Немци управо ово намерно гађати.
-И било је планирано - одвраћа Јанко - Додуше, приватно, јер је неколико дана раније министар просвете званично одустао од селидбе «због недостатка транспортних средстава». Тај транспорт уговорили су баш за датум - 6. април. И, тако је евакуација, на нашу велику трагедију, пропала.
И, бомбардовање 1944. Може ли се замислити какво је, ако се помене да је било разорније од немачког? 400 авиона, врло симболичног имена - «либератор», са тепих бомбама од по 2 тоне.
Слушам даље немиле податке, размишљајући. Немилосрдно хладно звуче у статистици. Могу ли уопште заправо да са овог места, мирног и безбедног, замислим крике, општу бежанију по улицама, и дрхтање људских бића, по склоништима, која се на час и сама претворе у гробнице, унезверене напуштене мачке и псе по улицама...?
Око 2000 погинулих и пет хиљада рањених Београђана.
16. сам дан Васкрса, а затим, и 17. и 18. април 1944.
Гађаће, казаше, само немачке војне циљеве.
Породилиште, у ком страда 15 мајки с тек рођеним бебама. Логор на Сајмишту, погинуло 150 Јевреја и Срба. Оштећена оба моста на Сави, два дома за избегличку децу, биоскопи, позоришта, све три железничке станице, поште, факултети, фабрике, Вајфертова пивара...
И поново, 18. маја.
Сравњени са земљом, Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура… Само испод једне куће извучена су 32 тела.
-Ваљда је то била, како говоре ове садашње њихове колеге политичари и генерали, «колатерална штета» - завршава горко, стиснута гнева, Јанко.
…Сви ови гарави заласци Сунца, који ми праве рупу у грудима…
Dopuna: 01 Dec 2009 18:54
25. април 1999.
Најзад, стиже ми «емајлирани»:
«Сваки дан им јебемо мајку, мутно пишају због нас. Они, у свом «милосрдно-наковањском» фазону пиче ракете, а ми са терасе посматрамо лајт шоу на небу и слушамо грмљавину. Каква је то само страва журка, брате. Често и дрма, к’о жешћи земљотрес. У, кад оно спичише ТВ, оца им зликовачког, а и овим нашим џиберима, знали, а намерно оставили унутра људе. A тек, кад спиздише струју. То, ваљда, јер нико није гасио кад почне узбуна, иако се убише вичући сваки дан, да утулимо светло, или бар намакнемо завесе. Намакнем им ја... Ови старији, и с клинцима, кад врисне шизела, сви, фурну у склоништа. A нас пар типова, уз пивце и «домаћицу», овде, на тераси кулирамо, и гузимо их, маму им ону, натовско-фашистичко-ватиканско-коминтерновску. Уаааа, педери, звиждимо, урламо, показујемо им средњи прст.Усрали се дебело од нас. Не може нам нико ништа, јачи смо од судбинееее!».
Читам, 579 пута и никако да сконтам јел’ се он ово зеза. Или је жешће дунуо вутру, можда бетон с «ксанаксом». How Deep Is The Ocean? Или, је, напросто - Србин.
Метак ме неће. Метак мене неће.
|
|
|
|