offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
Piše: dr sci. med. Olgica Đurković-Đaković, naučni savetnik
Rukovodilac Laboratorije za toksoplazmozu
Institut za medicinska istraživanja, Beograd
Među zooantroponozama - oboljenjima koja se sa životinja prenose na ljude, jedna od klinički najznačajnijih je toksoplazmoza. Izazivač je parazit Toxoplasma gondii, čiji domaćin mogu biti skoro sve vrste životinja, pa i čovek. Toksoplazma je jedan od najuspešnijih parazita na Zemlji jer je njime prokužena čitava trećina čovečanstva. Osim što je jedna od najrasprostranjenijih, toksoplazmoza je i jedina parazitska infekcija koja pripada TORCH sindromu (akronim koji označava glavne infektivne agense: Toxoplasma, Rubella, Cytomegalovirus, Herpes simplex virus, koji dovode do oštećenja nerođenog deteta)
Životni ciklus toksoplazme je osoben utoliko što se seksualni razvoj odigrava samo kod životinja iz porodice mačaka, a aseksualni kod svih ostalih domaćina. Kod mačke se razvoj parazita završava stvaranjem neinfektivnih (nesporulisanih) oocista, koje inficirana mačka stolicom izbacuje u spoljnu sredinu. Posle 48 sati na spoljnoj temperaturi, međutim, ove oociste sporulišu i postaju visoko infektivne i veoma izdržljive: mogu da prežive u zemljištu do 18 meseci; otporne su na uobičajene dezinficijense, a uništavaju ih isušivanje i temperatura iznad 60oC. Kod svih ostalih, tzv. prelaznih domaćina, pa i čoveka, odvija se životni ciklus u kome se pojavljuju tahizoit (brzo-deleći), i bradizoit (sporo-deleći životni oblik) unutar tkivne ciste. Po polumesečastom odnosno lučnom obliku (grči toxon - luk) tahizoita, parazit je i dobio ime.
Putevi prenošenja infekcije
Čovek se najčešće inficira preko usta (digestivnog trakta), unošenjem bilo tkivnih cista bilo oocista. Dok tkivne ciste čovek može uneti s mesom koje pojede, oocistama se može inficirati preko mačke, direktno ili prazneći mačkinu posudu, ili radeći u bašti u koju zalaze (i defeciraju) mačke, ili čak jedući sirovo a nedovoljno oprano voće i povrće zagađeno oocistama, uglavnom ono koje raste nisko pri zemlji. Posle unošenja bilo kog od ovih infektivnih oblika, pod dejstvom želudačnog soka dolazi do brzog razlaganja opne ciste i oslobađanja parazita, koji prelaze u brzo-deleći oblik i prodiru u sve vrste ćelija organizma. Međutim, sama infekcija podstiče imunski odgovor domaćina, pa da bi se od ovoga zaštitili, paraziti (ponovo) prelaze u oblik bradizoita koji se okružuju opnom (cista). Ciste se uglavnom smeštaju u tkivima slabije dostupnim efektima imunskog odgovora domaćina, npr. u centralnom nervnom sistemu, oku, skeletnim mišićima i srcu. Vrlo dugo preživljavaju, praktično doživotno, izazivajući trajnu latentnu odnosno hroničnu infekciju, i ova sposobnost konverzije u manje zahtevni životni oblik i predstavlja suštinu parazitizma T. gondii.
Shema puteva
prenošenja
Toxoplasme gondii
Kontakt sa parazitom može se dokazati raznim testovima. U praksi se najviše koriste serološki testovi, kojima se dokazuju specifična antitela u krvi inficirane osobe. Takvim ispitivanjima je i utvrđeno da je infekcija toksoplazmom veoma rasprostranjena i zastupljena na svim krajevima Zemljine kugle. U SAD varira od 13-68%, zavisno od regije, pri čemu se 30% uzima kao prosek. I u Evropi se zapažaju velike razlike u prokuženosti toksoplazmom: od 23-33% u Velikoj Britaniji, preko 62% u Austriji, do 87% prema podacima iz 1960. i 67% 1988. u Francuskoj. Visoka prokuženost u Francuskoj povezana je sa navikom Francuza da jedu nedovoljno pečeno meso. Prokuženost domaćih životinja je i kod nas visoka i kreće se od 30% kod svinja do 70% kod goveda i 80% kod ovaca, koje prilikom ispaše unesu oociste, a potom stvorene tkivne ciste sa bradizoitima u njihovim mišićima ("mesu") predstavljaju izvor infekcije čoveka. Važno je znati da tkivne ciste uništava temperatura prilikom kuvanja kao i zamrzavanje u trajanju od najmanje 48-72 sata.
Ređi putevi prenošenja obuhvataju laboratorijske infekcije, infekcije preko transfuzije krvi i transplantiranih organa, i klinički najznačajniju, tzv. vertikalnu infekciju, osnosno infekciju nerođenog ploda preko majke.
Toksoplazmoza najčešće prolazi bez simptoma ali kod 10-20% inficiranih može doći do uvećanja limfnih žlezda (najčešće vratnih, ređe potpazušnih i preponskih žlezda), uz lako povišenu temperaturu, malaksalost, bol u mišićima, znojenje, kožnu ospu, pa i uvećanje jetre i slezine. Kako tegobe posle nekoliko meseci i spontano iščezavaju, nije potrebna terapija.
Međutim, problem toksoplazmoze je u poslednjim decenijama reaktuelizovan saznanjem da se ona može reaktivirati. Kod toksoplazmom inficiranih osoba kod kojih se desi visoki stepen oštećenja imunskog sistema, kao što je npr. slučaj kod obolelih od side ili kod bolesnika na terapiji sa imunosupresivnim efektom (kakva se primenjuje kod lečenja malignih i sistemskih oboljenja ili kod sprečavanja odbacivanja transplantata), dolazi i do reaktivacije prethodno latentne infekcije, koja se manifestuje zapaljenskim promenama na mestu gde su bile ciste (oko, mozak, srce). Zato je toksoplazmoza jedna od najznačajnijih oportunističkih infekcija ("koje traže priliku"), a kod osoba inficiranih virusom koji izaziva sidu, čak najčešći uzrok infekcije mozga.
Opasnost za nerođeni plod
Toksoplazmoza je ipak najbitnija kao infekcija koja može da ošteti nerođeni plod. To je zato što paraziti iz krvi trudnice mogu preći na plod. Bitno je znati, a oko ovoga kod nas, pa i među medicinskim osobljem, često vladaju zablude da do infekcije ploda može doći samo u slučaju primarne (akutne, prve) infekcije majke u trudnoći. Ovo znači da žene koje su pre trudnoće inficirane tj. imunizovane (testovima se pokazuju kao pozitivne) ne mogu preneti infekciju na plod, i takođe, da toksoplazmoza može oštetiti samo jednu trudnoću, u vreme primarne infekcije, te da nema razloga za brigu u sledećoj. Rizik za primarnu infekciju trudnice razlikuje se u različitim geografskim područjima, i menja sa promenom navika u ishrani. Tako je kod nas prokuženost žena reproduktivne dobi sedamdesetih godina prošlog veka iznosila oko 50%, da bi krajem osamdesetih u regionu Beograda porasla do blizu 80%. U toku devedesetih, međutim, prokuženost ponovo znatno opada, tako da po našim podacima u poslednjih nekoliko godina iznosi manje od 50%. Znači da u našoj sredini u vreme trudnoće ostaje 20-50% neimunizovanih žena, dakle onih pod rizikom infekcije.
Od svih slučajeva infekcije u trudnoći, infekcija će se preneti na plod u oko 40%. Rane infekcije su mnogo ređe ali i ozbiljnije. Mogu dovesti do smrti fetusa (spontani pobačaj), ili do rođenja oštećenog novorođenčeta
Znaci ranije smatrani klasičnim trijasom kongenitalne toksoplazmoze, koji uključuju hidrocefalus, horioretinitis i moždane kalcifikacije, danas se srećom viđaju veoma retko, a nastaju ako do infekcije ploda dođe oko sredine trudnoće. Većina (oko 65%) infekcija ploda desi se u toku trećeg trimestra, što za posledicu može imati prevremeni porođaj, rađanje nezrelog deteta, ili asimptomatsku infekciju koja će se klinički manifestovati posle nekoliko meseci, godina, pa i u drugoj ili trećoj deceniji života.
Za inficiran plod kažemo da je oboleo od kongenitalne toksoplazmoze. Po svojoj učestalosti, toksoplazma zauzima treće mesto među svim mikrobima koji mogu da oštete plod, posle virusa rubele i citomegalovirusa, a ispred kongenitalnog sifilisa. Učestalost kongenitalne toksoplazmoze se u svetu kreće od 5-65/10000 živorođene dece. Kod nas nema konkretnih podataka o učestalosti kongenitalne toksoplazmoze, ali je na osnovu rizika za primarnu infekciju trudnica u našoj sredini moguće izračunati teorijsku incidencu od 25/10000 (0.25%) živorođene dece.
Kongenitalna toksoplazmoza može se ispoljiti već na rođenju, kada se odmah primeti i leči, ali češće se dešava da se rodi naizgled zdravo dete kod koga se samo pregledom krvi može pokazati da je inficirano. Međutim, pošto se praktično kod sve inficirane a nelečene dece pojavljuju kasne posledice (npr. kod 50% takve dece ostećenje očiju pojavljuje se već do uzrasta od 18 godina), i asimptomatsku kongenitalnu infekciju treba najozbiljnije shvatiti. Ovo podrazumeva blagovremenu (ranu) dijagnozu i energičnu terapiju, koja se po najnovijim stavovima sprovodi tokom čitave prve godine.
Prevencija
Kongenitalna toksoplazmoza je potencijalno teško oboljenje koje je moguće sprečiti! Prevenciju kongenitalne toksoplazmoze čini prevencija infekcije trudnice. Ona obuhvata serološki pregled odmah po utvrđivanju trudnoće, kojim se otkrivaju seronegativne, tj. neimunizovane trudnice. Njima se preporučuje higijensko-dijetetski režim koji obuhvata konzumaciju termički dobro obrađenog mesa, najbolje prethodno duboko zamrznutog, i izbegavanje kontakta sa mačkama. Ako je ovo nemoguće, savetuje se upotreba zaštitnih sredstava (rukavica) pri rukovanju mačkinom posudom kao i pri radu u bašti. Daljim serološkim kontrolama (u intervalima od 6-8 nedelja) identifikuju se trudnice kod kojih je eventualno došlo do infekcije u prethodnom periodu. U tom slučaju, u zavisnosti od starosti trudnoće u vreme infekcije, procenjuje se rizik za infekciju ploda. Može se predočiti i mogućnost eventualnog prekida trudnoće. Ako trudnica odluči da zadrži trudnoću, hitno se započinje specifična antibiotska terapija, a trudnoća pažljivo prati uz preduzimanje mera za prenatalnu dijagnozu eventualne infekcije ploda. Svu decu kod kojih je prenatalno utvrđena infekcija, bez obzira na prisustvo ili odsustvo kliničkih manifestacija infekcije, treba od rođenja lečiti. Primenom ovakvog protokola vođenja trudnoće u Francuskoj je veoma značajno snižena učestalost kongenitalne toksoplazmoze. U našim uslovima gde ne postoje materijalne mogućnosti za opšti skrining u trudnoći, prihvatljiva strategija prevencije je zdravstveno vaspitanje trudnica, tj. upoznavanje trudnice već prilikom utvrđivanja trudnoće sa pomenutim nizom jednostavnih mera kako da izbegnu infekciju u trudnoći. Stoga bi u interesu zdravog potomstva lekari koji rade sa trudnicama morali da poznaju mere prevencije i edukuju trudnice u tom smislu.
http://www.sgi.rs/html/006/00613.html
|
