offline
- Pridružio: 03 Sep 2005
- Poruke: 77
|
Koliko je realan? Mozda je ovo jedan .od mogucih odgovora : "
Београд, недеља 23. октобар 2005.
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ:
ДР СЛАВОЉУБ САША ЂУРЂИЋ, ПСИХИЈАТАР
Сви наши страхови
Ако оголимо страх који тренутно царује у души већине Европљана, сасвим је извесно да ћемо доћи до закључка да се плашимо смрти, а не грипа
У амбијенту Запада, где човек живи уљуљкан у самољубивој илузији да је победио природу, табу умирања снажно царује на престолу наших страхова. Иако размишљање о смрти не одговара савременом друштву, које је тако силовито закорачило у науку и технологију, страх од смрти за човека садашњице представља једног од четири апокалиптична коњаника са чувене Дирерове слике и то – не без доброг разлога. Наиме, док становништво западне земљине популопте страхује од урагана „Вилма”, наследнице чувене „Катрине” и терористичких напада, просечни грађанин Европе страхује од птичјег грипа, док становник Црног континента страхује од пандемије сиде и глади. Истраживање „Стратешког маркетинга” показује да тек сваки пети Београђанин има поверења у државне институције које су дужне да му пруже помоћ, а иза ове бројке помаља се бројка од милион уплашених, анксиозних и неуротичних грађана, актуелно разапетих између страха од птичјег грипа, дечјег менингитиса, транзиције и отказа...
Иако је птичји грип прва вест у свим ударним телевизијским емисијама већ месец дана, наш реномирани психијатар др Славољуб Саша Ђурђић, који је цео живот посветио борби против страха, тврди да је птичји грип – тренутно најмањи проблем Срба. У одбрани своје тезе он наводи податак да је најмања вероватноћа да ће се просечни становник Србије заразити вирусом који убија пернату живину, односно да је много већа шанса да ће он бити погођен сиромаштвом, кардиоваскуларним проблемима, депресијом, алкохолизмом, наркоманијом...
Kако бисмо описали особу која у овом тренутку балансира на оштрици бријача између страха и фобије?
– У ситуацији у којој на територији целе Европе нема ниједан регистрован случај птичјег грипа, понашање особе која купује маске, гомила залихе хране, избегава сваку врсту меса у исхрани, купује „тамифлу”, иако не зна како се он користи, и избегава социјалне контакте, можемо оквалификовати као фобично понашање. Особа која има реалан страх од птичјег грипа претраживаће медије у потрази за информацијом која сведочи о медицинском портрету вируса птичјег грипа и његовој реалној опасности, избегаваће пилеће месо у исхрани и преоријентисаће се на квалитетну исхрану богату витаминима.
Да ли се сви страхови човека, у суштини, своде на страх од смрти и страх од лудила?
– Ја бих користио термин – већина страхова. Ако оголимо страх који тренутно царује у души већине Европљана, сасвим је извесно да ћемо доћи до закључка да се плашимо смрти, а не грипа. Међутим, узрок већине анксиозних поремећаја, који праве највећу гужву у ординацијама психијатара, није ни страх од смрти, ни од лудила.
На свет долазимо са два биолошкa страха – страхом од јаког звука и од губитка подлоге. Који се страхови први заљуљају у дечијој колевци?
– Анксиозни малишани одрастају у дисхармоничним и емоционално хладним породицима, у којима је агресија монета за комуникацију, у којима се љубав даје на кашичицу, а критике добијају чешће од вируса грипа усред јануарске епидемије... Породице у којима се нежност „мери” на апотекарској ваги, у којима царује неизвесност да ли ће се добити љубав или батине, у којима деца одрастају уз рефрен „Све сам ти пружио-ла, а како ми ти враћаш?” су породице које на свом списку станара гаје анксиозне малишане.
Међутим, треба имати на уму да и анксиозни родитељи инфицирају дете својим страховима. Сцена у којој дете жељно нових животних искустава одушевљено прилази псићу, а коју прекида крик мајке и упозорење: „Не дирај пса, ујешће те”, обично представља прву карику у ланцу настанка анксиозног поремећаја. Обично кажемо да се анксиозна деца „љуљају” у наручју преплашених и презаштићујућих мајки, које комуницирају са децом уз помоћ „узвичника” и упозорења типа – пази ово, немој оно. Таква деца долазе до закључка да је свет веома несигурно место и да иза сваког његовог угла вреба опасност, што отвара широко поље за настанак широког спектра анксиозних поремећаја. И таквим особама требају психолошке „протезе” за ходање кроз живот...
Тврдите да је страх од птичјег грипа у садашњем тренутку ирационалан. Ако се присетимо да је већина Београђана, која се безбрижно шетала градом усред ваздушне узбуне, избезумљено сакривала иза ћебића због помрачења сунца и да наши суграђани који мирне душе шетају по кошави, чим уђу у градски аутобус вичу „затвори прозор, уби ме промаја”, да ли можемо да констатујемо да смо ми као народ склони ирационалним страховима?
– Ирационалне страхове рађају незнање и полуинформације! Међутим, треба имати на уму да између страха од природних и катастрофа изазваних човеком, примат увек имају атавистички, односно страхови од природних катастрофа. Ми смо биолошки предиспонирани да се плашимо оних изненађења које нам приређује природа, а не катастрофа које прави човек.
Даћу вам један веома личан и истовремено веома илустративан пример – када је приликом НАТО бомбардовења ракета ударила у зграду која се налази у непосредној близини мог стана, ја нисам панично одреаговао. Након извесног времена, изашао сам на терасу да проценим какву је штету направила та ракета и у том тренутку сам видео бујицу воде која се слива Јужним булеваром и која ме је аутентично преплашила. Потом сам легао у кревет и утонуо у сан из кога ме је сат касније пробудио снажан земљотрес, кога на сву срећу нисам идентификовао са подрхтавањем тла, већ са новом ударцем нове ракете. Другим речима, мени је смањила страх идеја да је тај потрес узрокован ракетом, а не земљотресом.
Тесла се плашио клица, Гогољ је страховао од затворених просторија, Хитлер се плашио заразе, нарочито сифилиса. Који се страхови најчешће срећу у ординацији савремених психијатара?
– Резултати истраживања америчких психијатара говоре да је агорафобија праћена паничним нападом – најфреквентнији облик страха, а епидемиолошке студије сведоче да чак десет одсто становника наше планете има страх од отвореног простора. Социјална фобија, односно страх од ближњег свог, кога у појавном облику препознајемо у бојазнима типа да ли ће ме други одбацити, увредити, понизити, исмејати, казнити или оставити и како ће људи процењивати моје понашање, кумује у души готово сваког десетог становника планете. Ако бисмо ујединили ове епидемиолошке податке, видели бисмо да сваки пети грађанин планете живи са бременом страха на својим менталним плећима. И још нешто, анксиозни поремећај се чешће јавља код особа које имају виши ниво емоционалности, виши коефицијент интелигенције и снажнији морални кодекс.
Да ли је детињство колевка свих страхова?
– Иако многи психијатри тврде са се страхови „повијају” још у пеленама и то од стране хладних, дистанцираних и неемпатичних мајки, које имају видљив став емоционалног одбацивања детета и претерано заштићујућих мајки, социјална фобија не настаје у детињству, већ у тинејџ-периоду, почетак агорафобије лоциран је на касну адолесценцију, а страх од смрти и болести настаје независно од животног доба. Наука о души, међутим, још није дошла до закључка због чега се жене чешће плаше мишева и буба, а мушкарци чешће пате од хипохондрије.
Иако статистика говори да је већа вероватноћа да нас убије гром него да страдамо од руке менталног болесника, велики број нас страхује од особа са оне стране разума. Због чега?
– Због заблуда, незнања и полуинформација. Ми се плашимо онога што не познајемо и ситуација у којима немамо контролу, а за већину нас лудило је синоним за губитак контроле. У целој популацији психијатријских болесника опасност за ближњег свог представљају само параноидне психопате, а њихов проценат је више него занемарљив у општој популацији убица.
-----------------------------------------------------------
Почетак на „Авали”
Доктор Слабољуб Саша Ђурђић је специјалиста психијатрије и доктор медицинских наука. Студије медицине и психијатрије завршио је на Београдском универзитету, а докторат из психијатрије стекао је на Мичигенском универзитету у САД, где је завршио своју едукацију из когнитивно-бихејвиоралне психијатрије. Др Ђурђић је свој радни век започео у стационару „Авала” психијатријске клинике Универзитетског клиничког центра, након чега је постао начелник Дневне болнице за неурозе Института за ментално здравље у Београду. Пре одласка у приватну праксу, он је радио као начелник Дневне болнице за неурозе Клиничког центра Србије.
Катарина Ђорђевић "
Citat iz "Politike".
Dopuna: 25 Okt 2005 9:26
Da li je to "Bauk nad Evropom" ili realnost?
[Edit by DR]-izbrisan deo koji se odnosi na pticji grip,ovde se govori o STRAHU od pticijeg gripa
|
