|
Citat:Uskoro.
U aprilu.
Dvadeset četvrtog.
A za sad je još uvek u Parizu.
A tamo slika.
I onda će da donese da vam pokaže.
I to će biti dobro.
U Galeriji SKC-a.
Koja će se zvati Kosmička republika.
Jer
Ono što Milica slika
To je
Kosmooko.
Oko
Pa
Kosmo.
I izgleda na primer ovako:
I još svakako.
A šta je to kosmooko, Milice?
- Kosmooko je mikroprostor zenice zagledan u posmatrača. U isto vreme, to je biometrički zapis, jedinstveno Ja u duplom ogledalu. Ja ovamo i Ja tamo. Šta se dogodi kada subjekat postane objekat? Šta je to što može da se sagleda u oku? Kliker fantazmagoričnog prostora, optičku varku, amajliju protiv uroka, vinil-ploču, čigru, fuziju svetla, oblake, plavetnilo izgubljenog mora, magmu univerzuma. Ali ono najintrigantnije jeste narcističko očijukanje sa sopstvom, portret duše koja se zapiljila u samu sebe i bezobrazno se iščuđava, čika te da priznaš da je to što vidiš odraz stvarnosti. Beskrajno galaktičko plavetnilo ima u osovini zvezdu. Njeno namigivačko treperenje zavodi pažljivog posmatrača, i on gubi tlo pod nogama, pušta je da ga zanese u orbiti. Hipnotisan sledi spiralu koja ga vuče u nostalgičnu želju za prvobitnim spajanjem. Za kreacijom. Za suštinom.
Tako kaže Milica. Milica se preziva Živadinović.
Eto, onda vi svratite po te pasoše za Kosmičku republiku, tačno za mesec dana, pa u sedam uveče. Zapamtićete, a?
izvor
|
