offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
Citat:ИНТЕРВЈУ - БРАНКА РАДОВИЋ
Монографија „Ксенија Зечевић – Summa Xeniana” ауторке др Бранке Радовић, биће објављена сутра у издању Белеф центра, а настала је са идејом да уметница Ксенија Зечевић (1956-2006) као комплетан аутор својих композиција, као текстописац, композитор и пијаниста, који је оставио трага у нашем музичком животу, добије заслужено вредносно место у нашој средини.
Широко образовање, суптилна анализа као и аргументовани суд, „кандидовали” су Бранку Радовић, музиколога и музичког критичара „Политике”, ванредног професора историје музике на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу за аутора ове монографије. Непретенциозно писана, без патетике, а све са циљем да покуша да сложи коцкице из живота и професије познате уметнице, монографија поред музиколошког има и публицистички карактер. Доноси избор из поезије Ксеније Зечевић, одломке из есеја, исповести пријатеља…
Како сте се одлучили за писање ове монографије?
Непосредно после изненадне смрти композиторке обратили су ми се уредници програма из Белеф центра, институције за коју је Ксенија много радила последњих година свога живота, пишући музику за многе представе младих позоришних стваралаца и – ја сам била затечена и питањем и околностима.
Најпре је то требало да буде прави музиколошки посао, приказ њеног последњег великог дела, „Реквијема за Николу Теслу” чија се премијера припремала за почетак ове године (коначно се очекује у недељу 16. септембра у Неготину, на „Мокрањчевим данима”, а неколико дана после тога и у Београду). Како је то дело било у рукопису, непознато, неизвођено – морало се томе приступити озбиљно. Ја нисам, до сада, била више него сви други музичари упућена у Ксенијин рад, али сматрала сам да се мора приказати (бар) ово дело. Како се премијера отказивала из месеца у месец, мој рад је додавањем разних поглавља растао, па смо се у једном моменту сви заједно одлучили да то, ипак, буде монографија.
Јавност је Ксенију Зечевић доживљавала као несвакидашњу појаву, екстравагантну и ексцентричну. Са друге стране, она је за себе говорила да је повучена и да воли самоћу, чак да је „промашила век”…
Оно што је неспорно, то је да је она на један начин градила свој лик у јавности, креирала своје разне „улоге”, ступала у јавни живот као на сцену, а са друге стране верујем да је ударце живота примала срцем, да је била сасвим нешто друго него ексцентрична дама необичног изгледа и понашања. Ја је никада нисам упознала, имала сам, као и већина музичара, амбивалентан однос према њој: с једне стране, чуђење и неприхватање, с друге дивљење према многобројним талентима.
Теме којима се враћала кретале су се од патњи српског народа, ратова, расељених Срба, избеглица. То није омело део јавности да је сврста у српске националисте…
На себи својствен начин Ксенија је проживела тешке деценије наших изопштења из света, грађанских ратова, изолације, емиграције многих младих, талентованих људи. Говорила је „мој народ”, а који је то био народ, када је италијански језик био њен матерњи, а црногорске планине, Комови и Веруша – њено прибежиште. То је неки „сањани народ” о коме је мислила са искреним родољубљем и без патоса, опредељујући се за све изгнанике и емигранте, за све страдалнике, и то одувек, што се јасно види у њеном стваралаштву. Пронашла сам у њеној заоставштини, коју тек сређује њена мајка Ада, чак четири реквијема. Један, до кога је највише држала, носи наслов „Реквијем упућен деди Фердинанду Гергети који је страдао у нацистичком логору Дахау”. Још пре дела које говори о избеглима са Косова, она је тешко пропатила због смрти мале Милице Ракић, страдале у бомбардовању Батајнице, 1999. године и много пре тога одболовала и записала у нотама страдања логораша у бањичком логору, Јајинцима, у Крагујевцу, у Другом светском рату. То су њене мисли и њене теме.
Носила је на својим плећима светски бол као лични усуд.
Објасните нам последице „завере ћутања” против Ксеније Зечевић у нашој средини?
Последица смо сви свесни, морала је бити и она. Неприлагођена средини и људима, подржана у младости због својих високих вредности, свог пијанизма, пре свега, затим и својих композиција, па и песничког дара, добила је замах, очекивала се блистава каријера. Постала је јавна личност, умела је да каже јасно и оштро, паметно и храбро, али и да, можда и под теретом великих очекивања и надања – поклекне, не доврши, не доради, не истраје – ни у каријери ни у приватном животу. Извесном изопштењу из средине, из еснафа музичара, највише је сама допринела. Наша средина не прашта и колико у једном моменту уздигне таленат, толико је у следећем спремна да га сасвим затре. Неке ствари које су јој се дешавале на професионалном плану и нису за правдање.
У свирању Ксеније Зечевић примећујете еротски набој. Упркос приметном одсуству љубавних мотива у њеним делима?
Она је увек истицала своју еротику, као спољни елемент личности, али важан, ја бих рекла и – камуфлирајући. Свирала је са великом страшћу, у афективним налетима, није се штедела и савладавала је партитуре са лакоћом. Круна њеног репертоара био је Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова, међутим, изводила је са успехом и домаће ауторе, на пример Рајичића, да би врло брзо престала са солистичком каријером. Последњих година се вратила извођењу својих композиција на реситалима на којима је импровизовала, креирала, исказивала свој пијанизам и своју музику на екстреман начин.
Како као музички критичар одређујете њен стил?
С једне стране то је еклектично стваралаштво које би сваки строги критичар оценио оштрим речима. Много тога је неизбрушено, није доведено до краја, неисписано у свим деоницама, тек наговештено. И када се сасвим спремате да све те папириће одбаците и не уважите, однекуд крене да вас прогања каква Ксенијина мелодија тужна и сетна до бола и суза, дотакне вас у нека чула и неки сентимент, разоткрије снагу огромног талента који се није до краја уобличио. Али вас је понео и узбудио... Није ли то много? Мирјана Сретеновић
izvor
Dopuna: 06 Dec 2008 18:16
Citat:....
Njena obrazina funkcionisala je besprekorno: od svega što je bilo obnaženo pogledu, nikom nije ni palo na pamet da joj potraži oči.
Tamo je ležala prava klopka: užas od nedovoljnosti. Sveta. Svega. Ljubavi. Stvaranja...
E, pa ona je bila takva vrsta stvaraoca, stvaralac nedovoljnosti. Nije joj bila dovoljna ni muzika (komponovanje), ni klavir (izvođenje i zavođenje), ni poezija (eshatologija i moralitet), ni esejistika (refleksija), ni sve njene maske, pa i erotske, (gluma, to jest, još više zavođenja, ali i onog negativnog – odbojnosti)... Otprilike, kao u onom naslovu jednog od filmova 007 – The World Is Not Enough. Ksenija je bila agent (protiv) nedovoljnosti. Da bi se stvorilo sve, moramo učiniti onaj poslednji, najveći, najherojskiji napor – služiti se svim sredstvima.
....
Poslednje njeno delo, Rekvijem Tesli, koje je naručio BELEF, mocartovsko je (dakle i teslijansko – „jer, svi su ti geniji isti”) na mnogo načina.
Rekvijem je napisala, kao i Mocart, samoživo, dakle, za, odnosno, o svakom od nas. To joj je išlo dobro – pisala ga je celog života, koristeći sve njoj dostupne metode – poetsku, esejističku i muzičku.
I, naravno, nije ga mogla dovršiti sama. Objektivna na sasvim poseban, turoban način, kao i njen Animus, Amadeus, morala je dopustiti da Smrt
ima poslednju reč. Naš pravi rekvijem uvek dovršavaju drugi, preživeli.
Njen Rekvijem je takav. Ženski kapriciozan. Muški agresivan i zadrt. Ne oseća potrebu da se pravda. Hirovito romantičan, barokan, lirski, epski, svaštarski, istovremeno prepun kao džungla i pustinjski prazan, prebučan i pretih. Prebogat i presiromašan. Sredine nema. Kao monahinja sa dubokim dekolteom: ne osećate potrebu da prestanete da ga gledate. Jer, ne radi se o filmskoj muzici (koju je Ksenija umela dobro i mnogo da radi) nego o svojevrsnoj muzičkoj filmskoj projekciji. Na prvo slušanje, reči ne primećujete. Čiste ejdetske slike, ajzenštajnovski atraktivno montirane, filmski vas preplavljuju. Ako naknadno, zatvorenih očiju, pokušate kritički da obratite pažnju na nešto što zvuči kao nedorađenost, skiciranost muzike Rekvijema, upletu vam se Ksenijine reči i pometu pažnju. Možda Ksenija ne zna, ne želi da zna, ne mari da obrati pažnju na (ne)dovršenost delova i celine.
Ispostavlja se da, u krajnjem efektu, to nije bitno. Delo, intuitivno tako dobro postavljeno, brine samo o sebi. Rekvijem je krajnja definicija kompozitorovog življenja, ali i završni račun smrti: „sve glavne teme autorkinog celokupnog opusa prisutne (su) u ovom delu” (B. Radović, Summa Xeniana). Od četiri stava ove ciklične forme, drugi, Saga o Prometeju, naročito u svom početku, agresivnim tutnjem u udaraljkama i rečitativom hora, odskače u svakom smislu: „Stiže nam led, a mi već hladni, stiže nam led u hladna zavejana tjela“. Simboličan je za ovo delo i čitav njen opus. Ksenija, ona strašna koledarska maškara, Suđaja koja je skrivala lepotu ogledalom naše rugobe, jedna je od onih koji pitaju: I da je Svet, zbog naše zlobe, propao juče, jeste li sigurni da biste to primetili?
Neke maske, one lepe i jake, nosimo kako bi popravile nas same, poistovećujući nas sa svojstvima bića u koje se maskiramo.
Neke maske, one strašne, nosimo iz straha za nas i naše bližnje, da odagnamo demone.
Šta mislite, kakve je maske nosila Ksenija Zečević?
Borislav Stanojević
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ks.....ti.lt.html
|
hvala za komentar.
