|
Godinama sam vodio studio govora koji sam simbolično nazvao ''Kad ti lepo kažem...''. Pored ortoepijskih znanja (koja su uključivala artikulaciju, akcentuaciju, dikciju, ritam, itd) i stalnog rada na pravopisnim i jezičkim nedoumicama, bavili smo se i ovom, veoma značajnom oblašću: polemikom. Osnov smo našli u retoričkim i besedničkim tehnikama (dostupnim u nekolikim vrednim knjigama koje su kod nas objavljene, pre svega od tandema Avramović/Stanojević). Bavili smo se ''suđenjima'', odnosno raspravama na zadate, zamišljene (i što realnije) teme. Na taj način polaznici su osvajali i usvajali ne samo znanja iz tzv. tehničkih disciplina (artikulacije i akcentuacije), već su počeli da osvajaju i područje etike, presudno za pošteno i delotvorno polemisanje.
Naravno da nam je u tome mnogo pomoglo to ''dečje'' zaklinjanje ( kad ti lepo kažem) jer je svojom prisnošću i asocijativnošću lako otvaralo put ka razumevanju toga što mi radimo. Međutim, pravu inspiraciju svaki polaznik je imao u besmrtnom Volteru. Parafraza - ''Ne slažem se s tobom, ali ću do smrti braniti pravo da to kažeš'', postala je osnovno načelo u polemisanju.
Od kulture govora, preko polemike do kulture polemike dug je put i mnogi ga često ne savladaju. Nije dovoljno pravilno govoriti, mudro i maštovito braniti svoje mišljenje i boriti se za njega. Pravilan govor i poštovanje pravila retorike samo su preduslovi i dobar znak da se u polemičkom duelu nalaze ličnosti dostojne da u njega uđu. Šta školovanog retorika ili besednika čini pravim polemičarem, osim talenta i priznatih znanja? Pošto se poštovanje sagovornika podrazumeva (kažem podrazumeva, a potpuno sam svestan okeana mržnje i prezrenja u kome se brojne javne polemike vode) ostaje jedna presudna i najvažnija osbobina: sposobnost polemičara da prepozna sebe kao izvor polemike ili nesporazuma! Kada je to čovek spreman, onda je spreman i da usvoji tuđu argumentaciju. Samo tada polemika ima smisla, inače je ne treba ni započinjati.
Podsetio bih na vanvremensko, antologijsko delo ''Čas anatomije'', Danila Kiša. U toj knjizi Danilo je ciglu po ciglu razrušio argumentaciju mediokriteta i književnih fariseja kojima je tada (a nažalost i sada) Srbija bila ''prebogata''. Argument po argument taj prepametni čovek je bez jeda i nervoze koristeći sve književno-kritičke i filosofske metode stvorio delo na koje odgovora nije bilo. Naravno, jedini ispravan odgovor bilo je - ''Izvinite, maestro'', ali od beogradske književne čaršije niko nikada te reči nije čuo.
|
)
