online
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18578
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Ovaj topik bi mogao da se nazove i ''Kako je rodjen šund u Srbiji''.
Geneza kiča u šunda u Srbiji nije duga, ali je veoma bogata i raznovrsna -nažalost. Mnogo puta sam se pripremao da postujem ovakvu temu jer se kič i šund često spominju na MC (s razlogom) i uvek je to na nekom drugom topicu, onako - by the way. O kiču i šundu sam više puta pisao i objavljivao u časopisima i dnevnim novinama, no ovo je druga vrsta medija pa mi nećete zameriti što ću mnoge metodološki zahtevne stepenike preskočiti. Post, na kraju krajeva, nije naučni rad.
Medjutim, ovde stvarno nije dovoljno reći ''Zašto kažeš šund a misliš na 'Pink'?''. Bez ulaženja u tipologiju kulture (što kulturolozi mogu, ali nije ovde neophodno), važno je reći sledeće: kao što je svaka senka dete svetla, tako su i kič i šund deca kulture, odnosno njeni otpadnici..
Zašto?
Kič je umetnost sreće - kaže Abraham Mole. On je djavo na ramenu konzumenta. Andjeo je kultura. Medjutim, kao u filmu ''Advokat'' i ovde je važno reći da kič voli ljude. Voli ih i kultura, ali ona traži mnogo za uzvrat: pažnju, vreme, novac, prigodnu garderobu, predzanje, znanje...ukus. Za prisustvo koncertu klasične muzike treba vam stvarno mnogo, a za slušanje nekog novokomponovanog idola - ništa sem dobre volje. Ako je kič vragolast (djavolast) sa šundom nema igre ni vragolija - on je direktno djubre, po svim estetskim standardima, a granica se predje lako. Malo ukradenih nota, malo pokradenog stajlinga, lukinga i kastinga, malo silikona i - eto šunda na čelu kolone.
Kada je povećanjem životnog standarda počelo otkravljivanje društvene klime od nas (granica je Ustav iz 1963, godine , ali da vas stvarno time ne kinjim), kič se sam od sebe otgrao, gotovo trenutno! Ni iz čega, smesta, gotovo u pokretu, pojavljuju se ''Čik'', erotske i za-odrasle-ografske novine, novokomponovana narodna muzika, umetničke ''slike'' za po kući, itd. Procvat lagodnijeg života, nicanje novih beograda po svim jugoslovenskim gradovima, soliterski način života i razmišljanja, otvorili su puteve ''lakoj'' kulturi. Godina 1967/68. definitvno je prelomila stvari jer je te godine naša zemlja jednostrano ukinula vize sa svim zemljama sveta. Put za gastarbajtere bio je širom popločan i slobodan. Tim putem se vraćalo sve što nije trebalo da se vrati. Ljudi su odlazili da žive u mestima koja su po hiljadu puta veća od njihovih dotadašnjih habitata, ali nisu postajali hiljadu puta veći gradjani...samo su se prilagodjavali i trpeli ''jaram'' nove kulture i običaja. Zato bi u povratku, bez tog ''jarma'', pravili još gore stvari. Sve je dobilo svoju novokopomponovanu varijantu; novokomponovana muzika, novokomponovani film, novokomponovana arhitektura (velike spavaonice), i, što je najgore, novokomponovani ljudi lišeni skrupula, morala i kulture, naravno. Polje za Šojiće bilo je širom otvoreno.
Protiv navale talasa koje je predvodila Lepa Lukić nisu pomagale parodije. Nije pomogao ni čuveni zakon protiv šunda. Danas je Lepa uvaženi bard. Tendencija je da se današnji predvodnici nacrnjeg šunda (Sakići, Karleuše, Mirići, itd, itd, itd) jednog dana pretvore u bardove. Kako će izgledati tada donja granica šunda, ostaje da se vidi (po svoj prilici  )
Asistent našeg profesora na FDU iz predmeta kulturna politka bila je tada Milena Dragićevič-Šešić - buduća nada naše kulturologije, sada veliko i uvaženo ime bez koga nema rasprava o sociologiji kulture i kulturnoj politici uopšte. Ona je na jednom predavanju govorila o tome da Larus radi na svetskoj enciklopediji kiča. Redakcija za našu zemlju pronašla je tri kapitalna kiča: novokomponovanu muziku, kuće i groblja; dakle, ovde nije reč o statuetama Sandokana, minijaturnim maršalima, opancima koji vise okačeni o retrovizor, belim čarapama uz večernju toaletu, itd). Ovde je reč o unutrašnjoj strukturi (ne)kulture jednog društva. ''Rokeri s Moravu'' kao ''kritičari'' šunda (kako su oni voleli da drugi misle o njima) predstavljaju bezazlenu igrariju za ono što je na pomolu. Put za pravi, strukturalni i bazični šund bio je popločan i spreman. Strela je bila odapeta i poletela je ka cilju.
Poletela je s raspadom zemlje. Onog momenta kada smo se zatvorili, kada nije bilo intrerakcije sa kulturama drugih sredina (tako životno važne), sve je postalo dozvoljeno. Kretalo se u mobilizaciju, u ratove koje nismo vodili, a na prestižnom Trećem kanalu (za koji se tražila posebna antena) već uveče je mogao da se gleda za-odrasle-ografski program. U nedostatku konkurencije, prave pop kulture kakva je uvek nastajala u sudaru prozapadnih republika i Srbije, ovde je svako dobio šansu. Setimo se izvanredne hrvatske pop scene, bosanskog rok-pokreta, avangardnog pozorišta Hrvatske i Slovenije, itd. Dojučerašnji anonimusi, magistranti s Ibarske magistrale, preko noći stiču ime i pravo glasa. Ružičasta televizija, tada skromna, manja od makovog zrna, brzo se razgoropadila i naučila da se okreće kako vetar duva. Evo ih sada, moćni i naoko nedodirljivi. Rame uz rame joj je bila i BK i videli smo kako je s njom jedino moglo da se raščisti. Na B92 taj šund je uvijen u image prvoboraca ,a model je preslikan iz NVO. Sluga dvaju gospodara(Goldoni) morao je jednog dana da se opredeli. Opredelio se za Velikog brata...
Gde smo sada?
Naravno, ali naravno, da državna kultura (soc-realizam) nije ni smela, ni mogla da ostane onakava kakva je bila. Političari - regrutovani iz sloja novokomponovanih ljudi, imali su sve mogućnosti pred sobom, a odabrali su najgoru: dali su šansu kiču i šundu. Dali su mu legitimitet! Čim su dozvolili snimanje ploča, makar i oporezovanih, isprljali su ruke i postali saučesnici. Kao kada na buvljaku tražite fiskalnu kasu! Sve je to uvijeno u čuvene oblande ''to narod voli''. Kada se danas usudite da kritikujete kič i šund, razgoropadjeni ''umetnici'' će vam 'ladno odgovoriti da je sve to pitanje ukusa a da se o ukusima, jel'te ne raspravlja... . Svaki kulturolog, svaki svršeni gimnazijalac zna da se vrednostima umetničkih (i neumetničkih) dela bavi estetika, a o njoj se i te kako raspravlja.
Tako su kod nas generatori kiča i šunda postale najmoćnije kuće, one od kojih se očekivalo da urade upravo suprotno! Pri tom ne treba zaboraviti važno saznanje: oni sada nisu ni bezazleni, ni slabi, ni siromašni. Moćni su da kupe sve i svakoga ...sem vaše duše, koja nije na prodaju. Sinoć sam, skrolujući kanale, na sekundu video na ''Pinku'' Aleksu Djilasa. Njegov habitus studentskog lidera, sve ono što je on sa sobom nosio i poneo s Protesta, nikako ne ide uz ''Pink'', ali ''Pink'' ide uz srpskog političara koji pragmatično zna s koje televizije će biti lako vidjen. Niko ga, na kraju krajeva, nije pištoljem naterao u studio. Sam je otišao, kao što i vi sami uključite televizor.
Gde je kraj? Uz materijalnu bedu ne ide obavezno i moralna. Rumuni su kod nas na pijacama prodavali gaće, klikere i sodu kaustiku, ali je temišvarska opera bila bolja od beogradske. Sada su Rumuni u Evropskoj uniji...A mi?
|
itd, itd,
