Postovani,
klub srpsko-nemacke kulturne saradnje priprema priredbu koju smo u dole navedenom tekstu otprileke ovako osmislili, ali nikako da osmislimo kraj. Stoga vam se obracam sa molbom da ako imate vremena i ideja da nam pomognete.
Na pocetku priredbe nastupa Leila (nemica). Ona zapocinje ovo putovanje. Prolazi kroz nekoliko razlicitih zemalja ( cilj i izbor prepustamo njoj) i prenosi nam svoje utiske i svoje dozivljaje, sto recju , sto pesmom.
Poslednja zemlja koju posecuje je Srbija i Crna Gora. Na svim "putovanjima" je prati jedan kofer koji postaje i simbol ovog programa. Da li ce taj kofer samo stajati negde u pozadini ili pored nje ili ce ona na njemu da sedi...nema nikakve veze. Bitno je da je on tu i da simbolise vecitu potrebu coveka da trazi nesto bolje, nesto dalje , nesto novo, nesto daleko...Mi smo svi veciti putnici. Stalno smo u pokretu i stalno na putu - kracem ili duzem.
Na svakom putovanju mi vidimo i ucimo nesto novo, upoznajemo nove ljude, nove predele i nove obicaje i sa te strane gledano su sva putovanja pozitivna (ja mislim da je to poruka Leilinog performansa). Na putu kroz Srbiju ce se Leila zadrzati duze nego na putovanjima kroz druge zemlje. Sresce na pojedinim mestima pojedine ljude koji ce joj ponesto otpevati (mozda i ispricati , odrecitovati!).To je deo njenog programa u koji se i mi ukljucujemo. Ja sam zamislila da ona pomene i nekoliko geografskih imena za koja onda i mi mozemo pesmom da se vezemo. Ono sto je najinteresantnije i najpoznatije u Srbiji: Vojvodinu, plodnu ravnicu sa ljudima dobrocudnim i pitomim kao i njihovi salasi sto su (tu sam mislila da mi kao grupa pevaca otpevamo neku lepu vojvodjansku pesmu npr.Sirok Dunav ravan Srem); Beograd, glavni grad Srbije i njen kulturoloski centar u kom zivi i dela mladost i buducnost zemlje (tu neko peva neki rok ili neki pop npr. srpsko selo divlje lepo i zavuceno u gudure u kom vreme kao da je stalo (tu pevam ja neku staru izvornu srpsku pesmu koja se tu vec vekovima peva i koju srpsko seljace vec u kolevci pevusi npr. Oj javore, javore); na prasnjavom srpskom drumu srece Ciganina ili vise njih, koji se ovde, kao retko gde drugde na svetu kao kod svoje kuce osecaju ( oni pevaju Djelem Djelem i Androverda); i na kraju posecuje jedan od prelepih srpskih manastira i tu joj Jelena ili Milan pevaju neku, samo za nas pravoslavce karakteristicnu, duhovnu pesmu .Tu imamo prilike da nemacki deo publike upoznamo sa nekim od lepota nase zemlje i da ih za nju zainteresujemo.
Tu Leila zavrsava svoje putovanje i mozda, simbolicno predaje kofer dalje svima onima iz te zemlje Srbije koji su , i pored toga sto tu zemlju vole, imali potrebu da idu dalje , da vide vise pa mozda cak i zive negde drugde...Tu pocinje deo programa u koji smo uklopili skec...
Deo programa u kom mi pricamo svoja iskustva, sa svog putovanja kroz zivot i kroz ovu zemlju u kojoj smo se na tom putovanju i zadrzali. Da li zato sto nam se ovde najvise svidelo, da li zato sto nismo imali snage za dalje, da li zato sto nismo hteli nazad ili zato sto nismo mogli napred!?
Tu smo hteli da ubacimo i poneku pesmu na nemackom npr Marlene Dietrich Ich habe einen Koffer in Berlin , ili mozda jos neku...Ne bi bilo lose da prvo u ovom drugom delu programa (izmedju ova dva dela ne bi bilo lose napraviti i jednu kracu pauzu) nastupe Sara i Jaca, pa onda npr. Milan sa njegovom cerkom sa par recitacija ali tako da to bude dvojezicna konverzacija , kao neki mali duel jezika i dveju generacija od kojih jedna jos uvek Srbiju ima za domovinu kako fizicku tako i duhovnu, a druga Nemacku i nemacki jezik oseca kao svoju fizicku i duhovnu
domovinu ; a pri tom se radi o ocu i cerki koji se i pored toga vole i razumeju. Posle njih da dodje Sinisa sa svojim skecem a tek na kraju Vojkan i Dragan sa muzickim numerama.
Ja mislim da nam kraj fali. Rekli smo da Dragan i Vojkan na kraju pevaju u zamisljenoj, pesackoj zoni sa koferom koji ispred njih lezi na zemlji da bi prolaznici u njega mogli da ubacuju sitninu , i to je u redu ali prelaz sa Ljubise na njih bi morao malo bolje da se osmisli. (Opet mi se mota po glavi deo za Milana i njegovu cerku - mogu to da budu i neka druga mama i neki sin. Mogli bi taj svoj mali jezicko-kulturoloski duel da zapocnu sa nekom slatko decijom pesmom , npr. od cika Jove Zmaja - odgovor je njegov parnjak u nemackoj knjizevnosti, onda skoce na Miku Antica i njegovog nemackog parnjaka pratimo odrastanje jedne osobe poezijom jednog i poezijom drugog jezika, i zavrse nekom ozbiljnom poezijom jednog Stanislava Vinavera i njegovog modernog para u nemackoj poeziji. Sve pesme bi trebale da budu kratke , poznate i vesele , brze i glasne. Ne bi trebalo ni moralo da ih bude vise od po tri - cetiri na jednom i isto toliko na drugom jeziku. To uopste nije tezak ni neizvodljiv poduhvat i misim da bi super odgovarao i super se uklapao u taj drugi deo naseg programa.Svima bi bilo jasno sta nam te pesme porucuju i na jednom i na drugom jeziku bez potrebe pravog bukvalnog prevodjenja a cuo bi se i jedan i drugi jezik sa svojim poetskim ritmom i svim slicnostima i razlikama. Ne znam koliko sam uspela da vam pojasnim i objasnim kako sam ja to tacno zamislila ali sam ubedjena da bi bilo super).
Ovo je sve u redu i ima svoj smisao i prati jedan odredjeni put koji svaka priredba i mora da ima, ali...Fali nam taj kraj! Fali nam taj rep kojim cemo da zavrtimo veselo ispred nosa nase publike i time je definitivno oborimo sa nogu
( Uau!!). Tu cemo morati jos nesto da smislimo inace ce sve ostati sa upola manje snage i jacine. Ne smemo tu da napravimo taj pogresni korak. Ako i taj deo dobro osmislimo bice to sve pun pogodak!
Ovo je razlog zbog koga se obracam Vama, odnosno svima koji bi mogli da nam pomognu.
Gro posla smo zavrsili i ostao nam je samo taj jedan mali ali jako vazan momenat koji mora da svemu da akcenat.
Po tome kako cemo taj trenutak predstave (taj momenat prenosenja poruke svakom pojedinacnom posmatracu u publici - momenat u kom se sve raspetljava i sve postaje jasno) uraditi moci cemo odmah da odredimo kakva ce citava predstava biti!
Toplo Vas pozdravljam i unapred hvala za pomoc
Drbulat@arcor.de
|