|
Ovo je možda moglo i u Zdravlje ... 
Stendalov sindrom uzrokuje ubrzan rad srca, vrtoglavicu, čak i halucinacije, nakon izlaganja umetnosti. Ovakvo stanje opisao je francuski pisac Anri Bejl, tokom svoje prve posete Firenci 1817. godine. Sindrom je po njegovom pseudonimu nazvan 1979. godine, nakon što je italijanski psihijatar Graciela Magerini bila upoznata sa preko sto slučajeva onesvešćivanja posetilaca značajnih umetničkih ostvarenja u Firenci. Kao naročito "opasna" mesta izdvajaju se Nikolinijeva kapela u crkvi Časnog krsta, Akademija i Ufici.
Ovako je Stendal opisao svoju posetu Firenci i svoje stanje u delu Rim, Napulj i Firenca:
"Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči! - rekao sam samom sebi. - Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica Srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija. Tu je Lorenco di Mediči tako dobro igrao ulogu kralja i upravljao jednim dvorom na kome se, prvi put od Avgustovih vremena, nisu najviše cenile vojničke zasluge. Kad sam se približio kapiji San Galo i njenom ružnom slavoluku, bio sam rad da poljubim prvog Florentinca koga bih sreo.
Ne mareći da izgubim sve one sitnice kojima je čovek obično okružen kad putuje, napustio sam kola čim je bila završena ceremonija oko pasoša. Tako sam često ranije gledao Firencu na slikama, da sam je unapred poznavao. Mogao sam u nju da uđem bez vodiča. Skrenuo sam ulevo i naišao na jednu knjižaru gde sam kupio dva vodiča kroz grad. Svega sam dvaput upitao za put prolaznike, koji su mi odgovorili s francuskom učtivošću i neobičnim naglaskom, i najzad sam stigao do crkve Santa Kroče.
Tu, levo od ulaza, nalazi se grob Mikelanđela. Malo dalje, eto i Alfijerijevog groba sa spomenikom od Kanove: poznao sam tu veliku italijansku ličnost. Zatim sam primetio Makijavelijev grob. A preko puta Mikelanđela počiva Galilej. Kakvi ljudi! A Toskana bi mogla da im pridruži još i Dantea, Bokača i Petrarku. Kakav zadivljujući skup! Moje uzbuđenje je tako duboko da se graniči s pobožnošću. Mračna pobožnost te crkve, njen obični kosi krov, njena nedovršena fasada - sve to -ivo deluje na moj duh... Jedan kaluđer mi se približio; i umesto da osetim odvratnost koja ide gotovo do telesnog gađenja, ja sam osetio čak kao neko prijateljstvo prema njemu. Nije li i Fra Bartolomeo de San Marko bio kaluđer? Taj veliki slikar izmislio je svetlo-tamno, pokazao ga je Rafaelu, a ovaj je bio prethodnik Koređa. Razgovarao sam s kaluđerom, koji se pokazao savršeno učtiv. Bilo mu je veoma drago da vidi jednog Francuza. Zamolio sam ga da mi pokaže severnoistočni oltar gde se nalaze freske Volterana. Poveo me do njega i ostavio samog. Tu, sedeći na podnožju jednog naslona za molitvu, sa zabačenom glavom da bih mogao da posmatram plafon, ja sam u Volteranovim "Sibilama" našao možda najveće zadovoljstvo koje mi je ikad u životu pružilo slikarstvo. Pomisao da se nalazim u Firenci i blizina velikih ljudi čije sam grobove video ispunjavali su me nekom vrstom zanosa. Zadubljen u posmatranje uzvišene lepote, video sam je izbliza, dodirivao je takoreći. Bio sam dospeo do onog uzbuđenja gde se blažena osećanja koja pruža umetnost graniče sa osećanjima strasti. Izlazeći iz Santa Kroče imao sam
lupanje srca, ono što se u Berlinu naziva nervima. Bio sam potpuno iscrpen, činilo mi se da ću da padnem."
Stendal, O umetnosti i umetnicima, Beograd 1957.
|
