offline
- Neki Milan
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 13 Nov 2012
- Poruke: 4
|
Brady, evo prošlo je par godina od poslenjeg tvog posta, kao i dragih ljudi koji su ti se našli da te i poslušaju i posavetuju kako iz ličnog, tako i iz tuđih iskustava.
Verujem da si ti sada već u nekoj drugoj vezi i da daješ nekoj devojci mnogo više nego što si ti očekivao od bivše za kojom si toliko patio, a da nova devojka zna to na pravi način da ceni i uzvraća barem toliko koliko se ti daješ.
Moram da kažem da sam ja u sličnom problemu kao i ti što si bio, međutim ovo moje skromno iskustvo koje sam stekao za 24 godine života mi govori da se sve dešava sa razlogom i to dobrim. Podeliću svoju priču u "kratkim crtama" kako bih možda skrenuo pažnju nekom novom klincu/klinki koji se zadese u tolikoj dilemi i nelagodi da moraju kao ja da kucaju u google:" volim je celim bićem, a ne mogu biti sa njom".
Živeo sam sa devojkom zajedno u stanu 3 godine, počeli smo da živimo zajedno svega 5 meseci pošto smo počeli da se zabavljamo što znači da smo bili zajedno 3,5 godina.
Rado bih rekao da je sve od samog starta bilo u redu, ali kada bolje razmislim, već posle 4 meseca zabavljanja pokušala je da se vrati dečku sa kojim je takođe ranije živela. To veče nikada neću zaboraviti kada mi je rekla da ide da se nađe sa drugaricom da izađu (dobronamerna laž kako me ne bi povredila, ili se bar nadam da jeste dobronamerna laž) i kada je rekla da ne možemo biti zajedno.
Zagrlili smo se i rekao sam da ako je tako, onda u redu, bila je bar iskrena samnom. Iz nekog meni nejasnog razloga, uzeo sam svoju pokaznu kartu i dobrih 3 sata sam se vozio različitim linijama Novosadskog GSP, kao da ne želim da stignem u stan koji sam tada iznajmio zbog studija. Posle tog trećeg sata, stigla mi je poruka od lepe Sabrine da se loše oseća i da plače. Bez razmišljanja, sišao sam sa autobusa i trčao gotovo 800 metara bez stajanja, jer sam mislio da ju je neko napao na ulici i plašio se da ju je povredio. Kada sam konačno stigao na 5 metara od nje, u vezduhu sam osetio da sam se prevario, da ju je stari dečko oterao jer se malo oskudnije obukla (verovatno želeći da ga iznenadi ili šta već). Toliko je plakala da sam i ja skoro počeo da plačem, znate onaj osećaj gutanja knedli i pritiska u grlu kada ti uopšte nije svejedno. Pozvao sam je kod sebe, zagrljeni smo zapali, ali mi je bar otvorila dušu kao nekome ko je zna od rođenja. Od tog trenutka počeo sam da je volim. Ironija, priča o drugom momku a ja na to gledam kao da ja patim za njom, gadno je to kada se poistovetiš.
Naredni period prošao je vrlo brzo, dok sam trepnuo, živeli smo zajedno, živeli smo san koji je teško opisati, a ujedno svaki minut je bio kao decenija koja je trajala u mojim mislima. Nikada u životu nisam bio srećniji, zadovoljniji sobom jer mi je moja lepa Sabrina činila svaki naredni dan savršenim. Nema ništa lepše kada ti je devojka drugarica, osoba od poverenja i ljubav, ni lepšeg osećaja kada legneš u krevet sa nekim koga voliš sa saznanjem da će se ista ta osoba probuditi pored tebe. Budeš prezahvalan Bogu ako 5 minuta ranije otvoriš oči i možeš da je posmatraš dok se ona ne probudi. Studiranje mi nije nikada bolje išlo, tu pokretačku snagu koju sam stekao kada sam poćeo da volim ne mogu meriti ni sa čim ranije doživljenim.
Ono što je za svaku vezu normalno je da nam se nisu sva mišljenja poklapala i da smo često drugačije razmišljali, što je sasvim ok, pošto je svaki čovek individua za sebe. Posle 1,5 godina zabavljanja, rekla mi je da planira da ide na studentsku razmenu u Nemačku, što sam iako mi je bilo teško prihvatio (nisam smeo, a i nikada ne bih gušio nečije ambicije zbog sopstvenog zadovoljstva u kojem se nalazim), mada je zaslužila. Toliko je učila i radila na svojoj budućnosti i ambicijama da jednostavno ne znam nikoga drugog da od nje više zslužuje da dobije stipendiju za razmenu, pomislih tada i nisam se prevario.
Tih 5 meseci u Nemačkoj sam doživeo kao ogromnu katastrofu, evo i zašto. Saznao sam nekako da se zabavljala sa jednim dečkom iz Španije koji je takođe bio na razmeni, a meni je ćutala o tome. Svaki put kada bi se čuli preko skajpa nije to bilo to kao ranije, postalo je mnogo rezervisano i hladnije, a da ne pričam koliko se proredilo komuniciranje (ne možeš na dva fronta dejstvovati istim intenzitetom).
Pa mi je postalo jasno zbog čega sam dobijao malo pažnje i površno.
Kada samo pomislim da sam išao na fakultet da bih nahvatao wireless jer je domski net bio katastrofa (dobio sam dom u međuvremenu), samo da bih se sa njom čuo i da bi nam veza opstala, pitam se da li sam ispao budala ili šta.
Najzad, otišao sam u Nemačku za doček nove godine, kako bih sa njom proveo najbitniji praznik posle Hristovog rođenja, ali ne da bih se proveo, već da bih video na čemu je naša veza. Zaprepastio sam se što nije htela da mi kaže da se zabavlja s njim, jer sam mislio da smo i dalje osobe od poverenja mimo što smo dečko i devojka.
Onaj osećaj kada po njenom licu vidiš da joj više nisi bitan kao ranije, kada ide u sobu da bi mu pisala poruku dok ti u kuhinji u Nemačkom internatu kuvaš za vas dvoje, pa ono kada po seksu osetiš da je drugačije itd. je stvarno loš loš osećaj 
mesec dana pre nego što se vratila u Srbiju priznala mi je da se zabavlja sa njim, a ja patosss 
Najzad, došao je i taj dan kada je morala da se vrati u Srbiju u Novi Sad, kod mene, pošto sam sredio da zajedno živimo u domu u sobi gde je bilo gotovo nemoguće da momak i devojka žive zajedno zbog propisa (sredio još dok nisam znao da me levati). To veče sastanka kod autobusa je bilo najodvratnije iskustvo koje sam doživeo do nedavno.
Zamislite kada morate da priđete devojci koju obožavate i koja vam SVET znači, a smete samo da je poljubite u obraz, poštujući novu vezu u kojoj je iako ona okreće glavu ka vašim usnama.
Vožnja taksijem do doma je trajala 1000 godina u ćutanju još uvek mi odzvanja radio stanica tj. centrala iz taksija koja je bila čini mi se glasnija od grmljavine.
Stigli smo u sobu, pljuštala je kiša, uf čekajte, ne, to je ona plakala kao kiša jer je shvatila da me još voli čim me je videla u onom konfuznom susretu ispred autobusa (dok je meni 5 meseci bilo kao da nisam živ čovek). Slabog sam karaktera bio tada i nije mi bilo žao da poslušam sve što je muči, tada je proradila moja drug - drug strana i zagrlio sam je kao blesav. Narednog trenutka tela su počela da nam gore koliko smo se voleli. Tada sam shvatio da sam možda uradio dobro u trenutku, ali da će to biti zločin na duge staze, kao i što se ispostavilo (mada, ne žalim ni zbog čega). Pedalirala je istog trena španca.
Naredni period prošao je u navikavanju na novonastalu situaciju i pomalo moju osudu priznajem. Počeo sam prvo nesvesno, a onda sasvim svesno da joj prebacujem za stvari koje su se izdešavale (ponavljam, sve se dešava sa razlogom). Da li sam imao pravo ili ne, pitanje je koje mi neće još skoro biti jasno.
Prošla je godina kako živimo zajedno u domu i onda su počele trzavice koje samo mudri mogu da protumače, ali ne nužno i da reše, rešavanje je trebalo da bude naše. Najzad razišli smo se jer je počela da me omalovažava kako nisam ambiciozan i da više nisam isto čovek, da udara po mojoj rodbini, roditeljima, ja da udaram po njenom karakteru i temperamentu itd. Rekla je da sam se smorio i da mi ambicije nisu jača strana. Možda u tom trenutku, jurenja za njenim potrebama nisam imao razumevanja za sebe pa sam toliko počeo da razmišljam o onom MI (iako sam razmišljao tako od samog starta samo sada intenzivnije), da sam zaboravio ko sam JA, a ja sam sasvim ok osoba, i to mogu da kažem sa ponosom.
Eto, već dva meseca nismo zajedno, ona je našla dečka posle dve nedelje, a ja sam rešio da poradim na sebi u smislu poboljšavanja nedostataka u odnosu. Počeo sam da analiziram neke stvari, da planiram kuda ću dalje i kako ću dalje. Zvala me je par puta, jer je htela da idemo na žurke zajedno i naglasila kako su joj provod i još neke stvari neprevaziđene u mom slučaju (pa imam i ja neki kvalitet majku mu hehe  ) i da idemo konkretno na DJ Dave Clark-a u Beograd zajedno.
Na prvi pogled, ponuda je glasila kao ponovo primirje i nova šansa, međutim, ostao sam dosledan tome da me je u jednu ruku mnogo volela, ali i da me je bezbroj puta povredila dok je bila samnom, da me je mnogo gazila (nisam napisao mnogo toga), pa sam rešio da kažem NE!
Da je bol prestao, nije, a nostalgija da se povećala jeste. Međutim, dragi i meni bliski ljudi iz studentskog doma su mi u pravom trenutku rekli neke veoma bitne stvari, a ponajviše me slušali i tako sam došao do stanja u kome sam zadovoljan, spreman za nove početke i svakako da pružim nekoj novoj devojci ljubav i pažnju istim, pa i jačim intenzitetom nego ranije, ali ovaj put obazrivije.
Zaključak: Sve je to deo života, nismo rođeni pametni, pamet i mudrost se stiče postepeno koračanjem kroz crno - beli svet. A da ne bi bio crno - beo, potrebno je doživeti ovakve stvari, jer nas to kali za neke naredne scene, kako bi nam otvorilo oči i da kada upoznamo prave osobe sa kojima želimo da provedemo život u sreći i zadovoljstvu ne budu one te koje će biti povređene. Jer mi sada znamo bolje!
Nadam se da je lepa, slatka, moja Sabrina sada srećna negde, i da se sa njom postupa lepo, a ja znam da ću uskoro i ja biti nekome SVET.
P.S. Vežbajte, krenite na salsu, aman izlazite u provod i svakako nejpre otvorite čula kako bi oni kojima se svidite mogli da vas upoznaju u pravom svetlu.
Hvala na strpljenju.
|
