offline
- Pridružio: 18 Apr 2003
- Poruke: 1819
- Gde živiš: Beograd
|
O ljubavi
Jovan Dučić
Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. Ljubav je zato uvek bila privilegija najviših duša, ako ne i najvećih duhova.
Mudrost i ljubav, to je sve što ima život.
Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji.
Ljubav nije samo privilegija jednog našeg životnog doba, nego i privilegija jedne naročite vrste duhova; jer ima sveta za koje je ljubav nerazumljiva i otužna, a za koje je i vera samo jedna samoobmana i perverzija.
Ljubav je sama sebi dovoljna; i ljubavi nije potrebna nikakva druga slava nego njena sopstvena.
Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da njih poštujete; nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim istinski poštovale, a ljudi misle obratno.
Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Zaljubljena je žena uvek žrtva; zaljubljen čovek je uvek pobedilac, ili bar nije žrtva.
Žene se nikad ne pokazuju cele onima koji su preterano strogi u moralu. Žene su potpuno otvorene samo prema onima za koje unapred znaju da sve opraštaju. Zato i manje rđave žene, često čak i potpuno dobre žene, jure za rđavim ljudima.
Zaljubljen čovek je slab; on postaje svirep i sebičan, analitik i sitničar. On sumnja jer hoće da sve sazna, čak i ono čega nema. Kad je najveće sumnjalo, on poveruje da je postao vidovit. Zaljubljen čovek muči ženu da bi sebi olakšao, a često ide prema ženi do neprijateljstva, i čak do zločina. Žena svoju ljubav nosi s puno slasti i tuge, a čovek sa zloćom i strahom. Čudno je da se u svojoj ljubavi čovek boji i ljudi kojih se inače nigde drugde ne bi bojao.
Ljubomoran čovek stvarno izmisli najveći deo svojih razloga za nesreću i svoju i ženinu. Kao glad, ni ljubav nema očiju; ali ljubomora nema pameti.
Nepomućena sreća u ljubavi, to je ne tražiti od žene vernost. One su stvarno vernije nego što mi verujemo; i vernije su kad im se to ne traži nego kad im se to iziskuje.
Žena oprašta čoveku sve pogreške prema njoj, ali ne oprašta ni najbolju stvar učinjenu zbog druge žene.
Žena je istinitija prema sebi nego čovek, jer čovek ide za onim što je naučio, a žena ide za onim što oseća. Čovek uvek uradi ono što mora, a žena uvek uradi šta hoće.
Cela borba žene sa čovekom jeste u tome što žena hoće samo da sačuva svoj lični integritet: ako je dobra, da ostane dobra; ako je rđava, da ostane rđava; ako vas ne voli, da vas odaleči ili iskoristi; a ako vas voli, da vam se dadne i da se za vas žrtvuje. I kad je najbolja, žena hoće da bude slobodna, da ima u džepu ključ jednog tajnog hodnika za koji zna samo ona jedina, i koji iz tvrđave vodi u slobodno polje. Žena ne postaje toliko ogorčena kad je lišena slobode, koliko kad joj tu potlačenost čovek naročito pokazuje.
Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka. Prema tome bi čovek bio više telesan, a žena više duhovna. Međutim, čovek ne osvaja ženu dubinom svojih reči, koliko načinom svog govora, bojom svoga glasa, zavođačkim elementima svoje konverzacije.
Još će žena oprostiti čoveku i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline. – Moglo bi se reći odista da mržnje ostaju uvek među pripadnicima istog spola.
Samo se u ljubavi i smrti ljudi mogu da izjednače, i da poslednji stigne prvog.
|
