Ovo se samo meni moglo desiti

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zdravo svima. Registrovao sam se na mycity jer sam video da pričate o ovakvim stvarima i osetio potrebu da sa vama podelim svoj problem. Problem je toliko komplikovan da ne znam odakle da počnem. Hajde da ipak krenem od onog što mi je najjasnije i najvažnije za dalji tok priče: Volim jednu devojku. To je glavna pretpostavka. I molim da je bez obzira na sve što ja kažem, to uvek imate na umu.

Nju sam upoznao pre četiri godine na nekoj letnjoj školi, gde smo se nas dvoje, zajedno sa ostalim društvom, družili nedelju dana. To je bilo dovoljno da se ja u nju zaljubim do ušiju, pa čak i da joj priznam da mi se sviđa. Kad sam joj priznao, "ona se smešila i ja sam se smešio isto tako". Uz osmeh mi je i namignula. Potom me je pozvala da plešemo. Plesali smo. To navodim kao jako bitne podatke za kompoziciju cele priče. Dakle, zapamtite to, kao što sam ja zapamtio. Lepa uspomena zar ne?

Tu nije bio kraj našem druženju. Pošto se završila letnja škola i pošto mi živimo u različitim gradovima, nastavili smo da se dopisujemo. Slao sam joj poruke, ona mi je govorila da je raduju, ja sam joj govorio da mene raduje što prema nekom mogu da budem sasvim iskren i ona me je još više podsticala da budem iskren i ulivala mi ogromno poverenje.

To je lepa strana priče. Sad treba da kažem i tužniju: stalno sam isticao da je volim bez početka i bez kraja, a ona je meni govorila da me voli kao brata, kao druga. U to vreme je imala i dečka. Nije mi smetalo ni to što me ne voli, ni to što ima dečka, želeo sam da je osvojim i nastavio da joj se udvaram. Pisao sam joj pisma, slao cveće. Ona meni cveće slala nije, ali pisma jeste. Ona su uvek bila topla i lepa, ali drugarska.

To je potrajalo neke dve godine. Onda smo se odjednom iz te idile preselili u pravi pakao. Ona je odjednom rekla da više ne želi nikakav kontakt sa mnom. (!?) Zaista nikakvim posebnim gestom to izazvao nisam. Ponašao sam se kao i uvek. Govorio da je volim i da po svaku cenu želim da budem sa njom i sl. Ali to je odjednom počelo da joj smeta. U međuvremenu je ona već bila ušla u neku drugu vezu, kasnije u još jednu, ali ja sam je i pored toga i dalje voleo.

Nisam ja bio lud, pa da tražim da mi bude devojka iako ona to ne želi. Ali nisam nipošto hteo da prekidamo odnos. Tražio sam joj da ostanemo drugovi. Pristala je. Ja sam joj se nakon toga uvek obraćao u drugarskom tonu, mada je u mojim porukama mogla da nasluti da je ja i dalje volim.

Ali šta se desilo? Poćela ke da ignoriše i moje drugarske poruke. E posle toga nisam mogao ni ja da ostanem dobrica. Osećao sam se povređeno, izigrano, pokradeno. Sve emocije koje sam mogao da imam uložio sam u nju. Postala je centar svih mojih zbivanja. Ostatak sveta sam zapostavio i zaboravio zbog nje i ništa me nije interesovalo osim ona.

Takvo stanje je i danas. Ona mi ne odgovara na poruke. Ja je pozivam da razumno razgovaramo, da ostavimo afekte po strani, ona me ignoriše. Jednom se javila i rekla da želi da se oprostimo. Da sam joj dosadio. Ja joj kažem kako je sve među nama bilo previše lepo, da bih mogao da se sa tim pomirim. A ona kaže: "Jeste, bilo je lepo, ali meni je dosadilo!" I kako da se ja ne osećam zbunjeno.

Mene ništa na svetu ne može da povredi ni zaboli osim nepravda. A to što ona radi ne znam kako bih drugačije nazvao. Prvo me je emotivno iscrpla, oblikovala moj emotivni i misaoni sklop prema sebi, a sada hoće da me ostavi kao da se nikad ništa nije dogodilo. Ja ne mogu to da prihvatim. Molim je i dalje, šaljem poruke, ona ne odgovara. Ja se često nerviram, mrzim je, govorim joj i ružne reči, ali to nije iz pakosti nego iz strasti, to zna i ona. Zna da nemam takav senzibilitet da bih to zaista mislio. Zna da se pokajem i da me grize savjest kad god nešto ružno pomislim o njoj

Ono što mi najteže pada i zbog čega moja priča nije kao druge jeste činjenica da ja nju uopšte ne viđam. Shvatate? Kad bi živeli u istom gradu, ponekad bi je sreo i zadovoljio koliko-toliko glad i žeđ za njom. Ali ja nemam nikakvu mogućnost da je vidim. A to me boli. To me jako boli.

Ovo sam sve mogao ispričati i lepše i jasnije, ali za početak neka bude ovako, pa ako shvatite šta se događa, objasnite mi, jer ja ne razumem. Samo mi nemojte savetovati da je zaboravim, jer to ne mogu. Ne mogu jer sam zadnje četiri godine po čitav dan samo na nju mislio.

A zašto mi je bilo bitno da istaknem i ono lepo što je bilo među nama? Zato što ona tvrdi da me nije "zavlačila". E pa vidite kakav ja problem imam. Imam toliko lepih uspomena, koje je ona pretvorila u ružne poslednjim činom prema meni. Potpuno im je promenila konotacije. Ako prihvatim da je kraj, kako da se ičega lepog sećam i kako da išta lepo mislim o njoj, ako je tako grubo okončala sa mnom? Nemojte me shvatiti pogrešno. Ja nisam zlopamtilo, ali to mi je prosto najsvežije u sećanju.

Krivo mi je što ovo što vam pišem ne može da obuhvati sve što sam sa njom doživio, pa da mi vi kažete šta mislite o SVEMU tome, ali i ovo što sam vam ovde rekao se desilo. Eto, popunjavaću praznine ako bude voljnih a ovome porazgovaraju sa mnom i da me posavetuju, šta i kako dalje?

Naučite me.

• 6Ovo se svidja korisnicima: posebna, Faun, Tamtitam, PonocniBumbar, mcrule, victooria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:To je lepa strana priče. Sad treba da kažem i tužniju: stalno sam isticao da je volim bez početka i bez kraja, a ona je meni govorila da me voli kao brata, kao druga. U to vreme je imala i dečka. Nije mi smetalo ni to što me ne voli, ni to što ima dečka, želeo sam da je osvojim i nastavio da joj se udvaram. Pisao sam joj pisma, slao cveće. Ona meni cveće slala nije, ali pisma jeste. Ona su uvek bila topla i lepa, ali drugarska.

Devojka se od samog starta postavila kako treba... svakome prija paznja i kada te neko bezuslovno voli. Zato je i pristala na pocetku da bude bliska sa tobom iako je znala sta osecas (a ti si se bas potrudio da to naglasis). Ali, iz tvoje price vidim da ti ona nije davala nadu, samo se trudila da bude pristojna i da zadrzi tvoju naklonost (jer ona svakome prija).


Citat:Mene ništa na svetu ne može da povredi ni zaboli osim nepravda. A to što ona radi ne znam kako bih drugačije nazvao. Prvo me je emotivno iscrpla, oblikovala moj emotivni i misaoni sklop prema sebi, a sada hoće da me ostavi kao da se nikad ništa nije dogodilo. Ja ne mogu to da prihvatim. Molim je i dalje, šaljem poruke, ona ne odgovara. Ja se često nerviram, mrzim je, govorim joj i ružne reči, ali to nije iz pakosti nego iz strasti, to zna i ona. Zna da nemam takav senzibilitet da bih to zaista mislio. Zna da se pokajem i da me grize savjest kad god nešto ružno pomislim o njoj


Hmm, meni se cini da te nije ona emotivno iscrpla, i nije te ona naterala da oblikujes svoj mentalni i misaoni sklop prema njoj... zapitaj se malo... mislim da ces lako doci do odgovora... evo ti jedan stih koji moze da pripomogne:

- Jer, sve sto ljubimo, stvorili smo sami...

Citat:Ono što mi najteže pada i zbog čega moja priča nije kao druge jeste činjenica da ja nju uopšte ne viđam. Shvatate? Kad bi živeli u istom gradu, ponekad bi je sreo i zadovoljio koliko-toliko glad i žeđ za njom. Ali ja nemam nikakvu mogućnost da je vidim. A to me boli. To me jako boli.

Wrong! Ako si toliko strastan u njenom odsustvu, njeno prisustvo bi tek raspirivalo mastu i bilo bi ti samo teze... Eh, da... i sav bol potice samo iz tvoje glave i tvog shvatanja odnosa prema njoj... mozda ona sve ovo ne dozivljava dramaticno kao ti, tj. sigurno ne dozivljava tako.

Citat:
Takvo stanje je i danas. Ona mi ne odgovara na poruke. Ja je pozivam da razumno razgovaramo, da ostavimo afekte po strani, ona me ignoriše. Jednom se javila i rekla da želi da se oprostimo. Da sam joj dosadio. Ja joj kažem kako je sve među nama bilo previše lepo, da bih mogao da se sa tim pomirim. A ona kaže: "Jeste, bilo je lepo, ali meni je dosadilo!" I kako da se ja ne osećam zbunjeno.

Vidi, tvoja osecanja su bitna i nije da ih umanjujem, to nikako. Ali, ako devojka ne zeli da odrzava i dalje kontakt sa tobom, ne mozes da utices na to. Daljim navaljivanjem mozes samo jos vise da je odgurnes od sebe.

Citat:Samo mi nemojte savetovati da je zaboravim, jer to ne mogu. Ne mogu jer sam zadnje četiri godine po čitav dan samo na nju mislio.

Necu ti savetovati da je zaboravis, jer je to najbesmislenije reci onome ko ne zeli da poveruje da zaborav moze da ucini svoje. Urezala ti se u mozak i stvorio si podsvesno naviku da mislis o njoj svakodnevno, a i sam znas da se nekih navika tesko oslobadjamo, ali nije nemoguce. Znam sta ti pricam...

Citat:A zašto mi je bilo bitno da istaknem i ono lepo što je bilo među nama? Zato što ona tvrdi da me nije "zavlačila". E pa vidite kakav ja problem imam. Imam toliko lepih uspomena, koje je ona pretvorila u ružne poslednjim činom prema meni. Potpuno im je promenila konotacije. Ako prihvatim da je kraj, kako da se ičega lepog sećam i kako da išta lepo mislim o njoj, ako je tako grubo okončala sa mnom? Nemojte me shvatiti pogrešno. Ja nisam zlopamtilo, ali to mi je prosto najsvežije u sećanju.

Ali, nije te zavlacila, ako hoces bas da ti kazem otvoreno, zavlacio si sebe nadajuci se - a to je karakteristicno za osobe sa smanjenim dojmom realnosti, odnosno zaljubljenih. Mozes da biras:
- mozes da je omrznes (mada, iskreno mislim da to nije pravo resenje, jer ces samo sebe zatrovati i bices nepoverljiviji prema drugim devojkama),
- a mozes i da se potrudis da sacuvas lepotu uspomena i da ih taj "kraj" ne oskrnavi... ne zaboravi, u celoj ovoj prici, nesto je zaista lepo - ta devojka je u tebi probudila najlepse osecaje, pokazala ti je kakva sve osoba mozes biti (cvece, pisma, poruke), pomogla ti je da shvatis sta znaci VOLETI.

Ne obeshrabruj se... ne mozes nikoga prisiliti da odrzi konakt sa tobom, a kamoli da te voli... ali, mozes ostati covek i ne ukaljati jedno pristojno osecanje egom i sujetom. Ne zaboravi:

- Biti voljen moze svako, voleti je sve.
- Velika srca vole, mala cekaju da budu voljena.

Pozdrav i puno srece u zivotnim iskusenjima koja tek slede.

• 1Ovo se svidja korisniku: PonocniBumbar
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Potpuno se slazem sa prethodnim odgovorom, nemam sta da dodam, samo da potvrdim.
Zapamti - devojka nije kriva.
Nije lako osloboditi se ovih uspomena, i nemoj - jednom ce ti biti drage ma kako te sada mucile. Pokusaj samo da ih stavis u drugi plan, da cekaju, Zivi zivot dalje.
Najgore sto moze da se desi je da je jednog dana sretnes i da se totalno razocaras. Onda bi video da to nije ona devojka koju volis u svojoj masti.

• 2Ovo se svidja korisnicima: PonocniBumbar, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Red star girl ti je napisala potpuno i realno (da realnije biti ne može), odgovor kome se nema šta dodati niti oduzeti.

Ja ću ti reći samo još jednu istinu - daj vremena vremenu, ono liječi (gotovo) sve - vjeruj mi.
Smiri se, ne kontaktiraj je više, izdrži ... i posle nekog vremena pomisao na nju neće više izazivati fizički bol.

• 3Ovo se svidja korisnicima: PonocniBumbar, Ketika, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Немам ни ја ништа посебно да додам, све је написала Red star girl.
Настави да негујеш ту љубав што си осећао према њој и немој да дозволиш да то пређе у опсесију (што је већ почело да се дешава). То ће уништити и тебе и људе око тебе. Нико ти не брани да је волиш и до краја живота, али немој њу да оптерећујеш тиме. Једног дана ћеш схватити да је љубав у теби и да можеш да је делиш свима којима је потребна. Тада ће то постати Љубав.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 21 Nov 2010 12:45

Red star girl, bramko62, posebna, faune, hvala što se bavite mojim problemom.
Podrazumevam ja većinu tih stvari koje mi vi govorite. Kažem vam, ne bi mi na pamet palo da budem sa njom, ako ona to ne želi. I da smo u bili u vezi koja je njoj u nekom trenutku prestala da se sviđa, ne bih se bunio da me ostavi, ali bi, nadam se, ostali prijatelji. Ovako me muči odsustvo smisla, pomisao da sam sve što sam činio, činio uzalud, je l? I da budem jasniji što se zavlačenja tiče: nije me zavlačila u smislu da mi je nagoveštaval da bi nekad pristala da bude sa mnom. Ali me je zavukla u smislu da me je ubedila da se to nikad neće završiti. To bezgranično poverenje koje smo imali jedno u drugo, ta sloboda da njoj sve kažem bez cenzure svesti. To je ono što mi je ulivalo sigurnost. Ta njena moć da me razume. Ta moć njenih reči da me smire. Da me raduju. Sad mi se čini da me ništa drugo ne može obradovati. Do toga ne bi došlo da me je na vreme ignorisala. Znam, imao sam jednu ljubav i pre nje koja je sa mnom postupila grublje, ali ranije. Danas je cenim više nego nju, iako nju bezbroj puta više volim. Ja sam je i negdje na početku pitao, da li joj dosađujem. Ako joj dosađujem, da joj nikad više neću poslati poruku. I ne bih joj poslao. Ali ne... Tada me je zadržala. Zadržala me je, nisam ja ostao. Šta je trebalo, da kažem: ako nećeš ništa sa mnom, boli me uvo za tebe? Nisam mogao to da joj kažem. I mnogo me boli i to što i danas ona misli da ja mogu da se okrenem i odem, kao da ništa nije bilo. To bih mogao da mi ona ništa nije značila. Ali značila mi je. I znači mi još mnogo i mnogo. Ja na to ne mogu da utičem. Ima stvari jačih od razuma i volje. Vidio sam smisao u njoj, sigurnost. Sve što mi je trebalo za život. Muči me pomisao da ću sad morati iznova da gradim sebe kao ličnost. Čini mi se da sada nemam nikakvo značenje mimo nje. Ne znam, možda sam paćenik, ali tako se osećam. Ja nisam mogao samo površno da se dam. Mene samo duboke emocije mogu da uzbude. I zato sam tonuo, tonuo... Čak mi se čini, da nje nije bilo, ja ništa slično ne bih nikad ni osjetio. Kao da sam je oduvek nosio u sebi i samo čekao da se sa njom sretnem. Mitologizovao sam je. Kanonizovao sam je. I sad ne mogu da je detronizujem. A čini mi se da i ona tome doprinosi time što oko sebe plete tajnu. Rekoste mi da to što je bilo ne pokvarim egom i sujetom. Sigurno da toga ima kod mene, ali je isto tako sigurno da nju volim više. Da mi je ego veći, voleo bih je manje i sigurno nih učinio nešto više da meni bude bolje. Ali, ja brinem za nju. Plašim se da je drugi neće moći tako voleti. A ja sam je zavoleo pre osamnaeste, dakle, još u onom dobu, kada smo sposobni da intenzivno doživljavamo sve oko sebe. Sad sam ravnodušan za prema svemu na svetu psim prema njoj. I to je ono što me muči. Ne volim ravnodušnost nikako. I patnja mi je draža od toga. Ona je morala da zna da ću ja patiti ako mi odmah ne kaže da ne želi ništa sa mnom. Jer mi se nije samo svidela nego sam je zavoleo. I ona je to znala. I sad, ako je njoj prijala pažnja, mislim da bi trebalo toga da se seti ida mi ne radi ono što meni ne prija. Zašto taj kraj da bude na moju štetu? Izvinite, sve me ovo muči... I moram da podelim sa vama. Muka mi je... Zlo mi je od toga da nešto što je po svim kriterijumima bilo lepo postane uzrok moje patnje. Danas mi je gore što je nekad bila dobra, nego što je sad zla. Nije trebalo da mi pokaže sreću ako nije htela da mi je da. Voleo bih da se nikad ništa nije desilo. Da je nikad nisam sreo. Tako sada mislim.

Dopuna: 21 Nov 2010 12:54

Izvini, faune, s tobom ne mogu da se složim. Šta ti znači to: "nemoj nju da opterećuješ time". Pa kakvo je to opterećenje. Ne mogu da verujem da je neko u stanju da ljubavi da negativne konotacije, bez obzira o kakvoj se ljubavi radilo. Nećemo valjda da se dvoumimo između ljubavi i mržnje? A znate da ne postoji nijedna forma između na toj skali osećanja. Možda postoji neka tanka linija ravnodušnosti, ali ko će stalno biti na njoj?

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da, život je "nekad žut,a nekad siv" i to moraš prihvatiti, kao što smo svi kad-tad morali (ili ćemo morati).

Nije za džaba još onaj Heraklit zaključio da sve teče i sve se mijenja, da nikada ne možeš dva puta zagaziti u istu vodu... Tako je istina i da se čovjek mijenja i ta djevojka je imala pravo da joj u jednom periodu godi tvoje, 'ajd' da kažem prisustvo u njenom životu, a da se onda u jednom momentu zasiti, promijeni, predomisli i da odbije da dalje budeš u njenom životu.
Ko zna kako su se posložile kockice u njenoj glavi i šta planira u životu... Vjerovatno je svjesna da te svojim postupkom povrijedila, ali ako bi do toga došlo jednog dana, onda bolje ranije (koliko god da je ranije).
Rekla bih da si mlad, imaš vjerovatno dvadeset-i-koju, tako da će biti vremena da tvoje "ranije" zacijele. Ožiljci, naravno, ostaju, ali s njima se sasvim uobičajeno živi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 21 Nov 2010 13:01

Ma sve u redu, ali ona nema obzira prema meni. Kakav je ja trebalo da budem da bih zaslužio da mi se tako vrati?

Dopuna: 21 Nov 2010 13:02

Ja razumem da ja treba da uzmaknem u nekim svojim uverenjima. Ali što isto ne uradi i ona sa svojim?

• 3Ovo se svidja korisnicima: PonocniBumbar, Red_star_girl, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ух, тако пуно протувуречности у неколико реченица. Ако је волиш онда мораш да јој даш слободу. То ти је као кад држиш славуја у кавезу из превелике љубави иако он то не жели. То уопште није љубав. Не можеш неког да згњечиш из превелике љубави. Из твојих речи зраче велике емоције, али мораш да научиш да их контролишеш или да их каналишеш у другом смеру (узми нешто да црташ, пиши поезију, бави се неким спортом). Ја не верујем да си ти њој досадио, него девојка није могла да издржи толике емоције. И сам си рекао да она даје смисао твом животу. Замисли колико је напорно да будеш нечији смисао живота. Зато постоји Бог, али Бог је само један и није човек.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 21 Nov 2010 13:10

Ako je volim moram da joj dam slobodu. Potpisujem.
Ali ako je volim kako da se pomirim sa tim da je ona mrtva samo za mene?

Dopuna: 21 Nov 2010 13:18

Ne znam šta ju je sprečavalo da mi ostane prijatelj, da se viđamo, družimo, pričamo. Da mi pokaže da je i ona žensko kao sve ostale na ovoj planeti. Nego me ostavila u uverenju da je ona nešto nadzemaljsko, nešto božansko... I što je još gore, ja sam u to poverovao. Joj, zemljo, otvori se, progutaj me. Nekad mislim da to nisam zaslužio ničim drugim nego svojom glupošću da mi to uradi. Kako sam bio naivan kad sam joj verovao, kako sam sad naivan jer je i dalje volim. Ali zašto nikakvu moć nad sobom nemam da je zaboravim? Zašto, zašto, zašto?! Ima li leka koji može da izazove neku veštačku amneziju? E pa zamislite koliko je ispravno to što mi je uradila, kad me je dovela do toga da se kajem zbog toga što sam bio dobar. Ne hvalim ja sad sebe, nemojte me pogrešno shvatiti, nego baš nasuprot... Žalim vam se na to što sam njoj dao najbolje od sebe.

Dopuna: 21 Nov 2010 13:21

Povredila me je i preko toga bih prešao da mi je lepo objasnila svoju stranu priče. Da me je zaštitila od moje subjektivnosti. Zašto mora da natruni sve ono što je bilo lepo takvim krajem? Zašto?

Dopuna: 21 Nov 2010 13:22

Koliko mene pitanja muči...