|
Апсолутни бисер српске музичке сцене 
Само за љубитеље...
Ja vozim STELT-a 117a,
nevidljivog, taj ponos NATO-a
i gadjam bombama, po Srbima.
Al' jedne noci primecen sam ja,
iznenada, uz pomoc radara,
il' neceg drugoga,
jebem li ga.
Znam samo da me neko rosno zajeb'o
kao, ne radi im taj PVO,
more, kad puce nesto odozdo
i razvali mi kvacilo,
nevidljivo,
STELT-ovo.
"Joj, sta me snadje…" - plakao sam ja,
dok padao sam, dole prema njivama,
prepunih seljaka, sa vilama(!)
Uh! Olesice me ceta ratara,
kad me u'vate, negde usred atara,
zbog onog svetskog zandara,
onog, onog Klintona.
Al' srecom, evakuisan sam ja
sa 32 helikoptera.
E, sad, sto Srbi dole gledaju u mog
bombardera, nevidljivog (sta da radimo)
srusenog, slomljenog
i pokojnog.
More, samo da sam znao ja za to
da jos im radi taj PVO,
ma, niko ziv me ne bi nater'o
da ratujem za neko tamo Kosovo,
jer nisam siguran
ni gde je to.
(Ne, ja stvarno ljudi nisam siguran i ne znam gde je to…
Gled'o sam neke mape, ali znam samo da je Tamo Daleko…
I nek sad ide malo tamo onaj sto je mene tamo poslao…
Ja se dole ne bih vise zadrzavao…
Radije bih se vratio u svoj Kolorado…
Fic-fiju-fiju-fic-fiju-fic-fiju-fic...)
muzika: El condor pasa (peruanski tradicional)
tekst: Voja Zanetic, Micko Ljubicic;
aranzman i interpretacija: Micko Ljubicic
|
