|
Њихове животне приче су веома интересатне, па чак и тешко спојиве с музиком. У сваком случају, то су биле уникатне појаве у музици, референтна места, па и камени-међаши. Хендрикс је , после гомиле феноменалних гитариста успео да на дисторзији електричне гитаре открије потпуно нов свет звукова и ефеката, такав и толико богат да су се гитаристи питали - шта су то уопште држали у рукама, а да нису приметили шта све гитара може да произведе...А Хендрикс је био професионални падобранац.
Џенис Џоплин, ружно паче своје генерације, родила се са ''црним'' гласом. Оно што су Кокер и Бардон били међу мушкарцима, то је она била међу женама. Чак су се многи критичари преварили слушајући њене снимке, убеђени да је реч о некој црнкињи из доњег Њу Орлиенса.
За Морисона су говорили - ''бандит или песник'', а он је предводио групу интелектуалаца и школованих музичара, базирајући своје ауторство на порукама, док му је музика служила као ''носач'' и тонска илустрација-
Бонам је један од ретких који је био стварно незамењив. Наша изрека каже - кога нема, без тога се може, али у његовом случају колеге из групе поступиле су другачије. Сећам се тог интервјуа, када су сви изјавили да прекидају с радом јер не виде ко би њега могао да наследи. Редак пример у историји уметности да неко буде не само колегијалан, већ и консеквентан када је естетика у питању...а памтимо да су многе групе долазиле у нашу земљу са непрепознатљивим саставима, само са познатим именом.
Када се појавио Марли, у диско-музици се догодио земљотрес. Сви они ритмови које су рокери одавно заузели, добили су нов смисао и инспирацију. Одједном су тешки рифови и бескрајне солаже добиле своју алтернативу у меким, певљивим брејковима који су могли да се понављају у бескрај, а да никоме не досаде.
|
