offline
- volimsir
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 13 Dec 2012
- Poruke: 1
|
Ponekad u naletu inspiracije pišem kratke priče na blogu -> theroarofthemassescouldbefarts.blogspot.com
Neki kažu da valjaju, pa evo jedne. Slobodno kritikujte 
Koliko slobodan?
Bacili su me u prostoriju i zatvorili vrata. Gledao sam s poda kako zatvaraju
vrata i slusao korake koji se polako gube. Bio sam sasvim sam u celicnoj kutiji. Kad sam smogao snage da ustanem, video sam da je soba bila opremljena kao bilo kakva dnevna soba. Nekoliko drvenih stolica, uredno uvucenih oko malog stola u gornjem delu sobe. U cosku do mene krevet, i prozori. O boze koliko prozora. Skoro cela soba se mogla videti spolja.
To su hteli, da me slome. Da mi nude slobodu pred nosom, samo da bi gledao slepo u nju, znajuci da mi je tacno izvan dohvata. Da udaram glavom o zid dok se oni smeju svojem ljudskom psiholoskom zamorcetu.
Pre cu sebi odgristi nogu.
.
.
.
Proslo je 6, ili 7 dana, nisam siguran. Ponekad zaborave da gurnu hranu, ali
dobro, to je sve deo procesa. Jos niko nije dosao da me posmatra. Nemam maltene
nikakav ljudski kontakt, i jako mi nedostaje neko, samo da mi kaze:" Zdravo".
.
.
.
Pocinjem da se plasim za svoju sigurnost. Mislim da sam pre neki dan video pacova
u sobi. Ne podnosim pacove i druge glodare. Mislim da sam video sinoc nekog kako
gleda kroz jedan od prozora, mada nisam siguran. Plasim se da mi ne otruju hranu.
Podavicu ih sve.
.
.
.
Pre neki dan su spustili su crne zavese na prozore, ne vidim nista. Bauljam nekako
u mraku i sve ovo pocinje da me nervira. Zasto me ovako maltretiraju. Ako hoce da
urade nesto, cemu sve ovo? Zabavi? Vise se ne plasim koliko sam besan. Osecam se
kao pas koji skace kroz krugove.
.
.
.
Sve je u mraku, i plasim se. Da li sada sanjam, ili stvarno mislim? Osecam ih
(nocu?) kako puze po meni, ali ako otvorim oci shvatice da sam ziv i progutace me
u trenutku, svi oni zajedno. Ali da li sam to sanjao sinoc, ili je to stvarnost?
Da li sanjam sad?
.
.
.
Podigli su zavese, o boze podigli su zavese. Iza njih hiljade lica i hiljade ociju
gleda u mene. Samo u mene.
Urlao sam, lupao po staklu, gadjao ga stolicom, klecao pred njima, plakao,
izvinjavao se za sve sto sam ucinio, ili nisam, nije bilo bitno. Sve sto sam dobio
je njihov hladan pogled.
.
.
.
Poceli su da lupaju po staklu i ne prestaju ceo dan. Kako dan odmice, sve jace i
jace, kao da me kore...
Zvuk sve jace odzvanja u mojoj glavi, skupio sam se na podu i hocu da me neko
probudi.
.
.
.
O boze, udaranje ne prestaje, ne znam koliko sam vec budan, ali oni ne spavaju,
oni samo udaraju po mojoj glavi sve jace, i jace, i jace...
Dosta mi je, ne mogu vise. Razbicu vrata golim rukama, ne mogu vise da trpim.
Udaram prvo sa svim sto mogu da dohvatim, da bi na kraju grebao sopstvenim
noktima, ali nema svrhe. Nema svrhe, ne...
.
.
.
Otupeo sam na sve njihove glasove. Na lupanje i vristanje. Nemam vise nikog. Svi
su me ostavili, ili zaboravili i to je u redu. Zasto mi uopste trebaju? Jedino sto
mi treba su ova cetri zida da me stite od surovog sveta napolju. Obavljam sve
svoje stvari i obaveze ovde, i ne treba mi nista vise.
.
.
.
Probudio sam se jutros i negde u toku jutarnje rutine, video sam mushicu na
ulaznoj kvaci. Znao sam celu sobu napamet, i smetalo mi je kad nesto nije
pripadalo. Mrzeo sam tu musicu. Pritisnuo sam kvaku i...vrata su se otvorila.
Posle svega...vrata su bila samo zatvorena. Iza vrata, dugacak hodnik se pruzao
predamnom.
Ali...sta me ceka iza hodnika?
Zatvorio sam vrata i vratio se svojoj jutarnjoj rutini.
|
