offline
- Pridružio: 22 Jun 2008
- Poruke: 62
- Gde živiš: Krusevac
|
Ovo je trebalo da se nastavi,mozda kao roman,ali je za sad kratka prica.
Живот у кутији шибица
Увек ми је било тешко да тачно опишем неки уобичајен догађај,јер ми није било јасно зашто бих описивала уобичајене ствари.Једног дана,схватила сам да уобичајених ствари можда и нема,да је све на овом свету необично на свој начин,само што смо се исувише навикли на њих,па нам се зато чине обичним и уобичајеним.
Било је обично јутро...Обично,али тог јутра, пар зрачака сунца није било уобичајено,те тако схватих да кроз сањиве очи управо гледам прво пролећно јутро и да вреди устати и уверити се лично да ли ће остале ствари бити уобичајене изузев тих зрака које изнова буде живот у нама.
Пролеће,то годишње доба које значи почетак,поново рађање,поново оживљавање природе и свих унутрашњих сокова у мајци земљи и нама самима, увек доноси новине у наше животе,хтели ми то или не.
Прошлог пролећа нисмо имали пара да окречимо стан,па смо рекли да ћемо на лето,а када је лето прошло,нисмо могли ни на јесен.Зато смо се договорили да ћемо кречење оставити до следећег пролећа и сада је то пролеће дошло.Ми и даље немамо толико пара,али и поред свих одрицања,ми једнако о кречењу ћутимо као и прошлог пролећа.Зидови су већ потамнели,видим то сваки пут када чистим прашину са слика,а нерадо их скидам и бришем,када видим уочљив сиви,прашњави траг на зиду поред њих.Онда замишљам како је иза полица,ормара,а кухиња је наравно најгора.Купатило такође.Живимо у старој згради,па се брзо хвата мемла изнад и иза каде.
Пре три године успели смо да поставимо плочице,јако лепе,плаве,италијанске,али фалила су нам четири реда изнад,зато сада имамо ту мемлу коју повремено очистимо метлом.Црни прах се попут вулканског пепела разлеће по белој површини каде и ту видим докле смо догурали.Данас се то у жаргону каже „дно дна“.
Пролеће, април месец... Долазе празници.Велики Петак,Ускрс,рођендани,Ђурђевдан,наша слава.
Морамо у кратком периоду све прославити,спремити пристојно,онако како то доликује.
Поврће је у том периоду најскупље,све је некако напумпано, хибридно и пластично,без мириса и укуса.То се односи нарочито на парадајз и краставац,зелена салата изгледа троструко већа од своје природне величине.
“Паприке из Африке“долазе набилдоване,можда су из неке
радиоактивне средине у некој другој земљи,из наше сигурно нису.Питам се,да ли да купим само купус који је једини пристојног изгледа,али му је цена четвороструко скочила од претходног месеца.Питам се хоћу ли кречити икада.Храна нас је прогутала,па се поново плашим да се кречење неће обавити ни овог пролећа.
Свеједно, то пролећно јутро,буди наду.Праву или лажну,не размишљам о томе.Одлазим у продавницу по хлеб и доручак који морам да спремим за нас четворо,за свог мужа,децу и себе и питам се колико ћу потрошити ујутру,колико у подне,а колико увече.Распоређујем основне потрепштине у глави док силазим низ офуцано степениште наше старе зграде у предграђу.Отварам стара,више пута оправљана врата нашег улаза,стара дрвена, префарбана неком сивом бојом,толико уска да ја, мршава, готово окрзнем раменом довратак док излазим и питам се где је тај двадесет први век.
Зграда је направљена после рата,односно после другог светског рата,када су партизани марширали и дизали град на ноге,а моји родитељи нису били ни рођени.Дакле,у перспективи мојих педака, ни мојих родитеља, ни мене није било.Сада њих нема(преци су преминули,а родитеље ређе виђам откад сам се удала),и ево, мене ту,на тим старим вратима,уским,сивим,истрошеним,које су партизани још поставили.
У романима научне фантастике оваквог описа новог миленијума сигурно никада није било.Најближег описа могу се сетити само из Орвелове „1984.“.Пацова имамо у подруму,а стан је скоро приближног изгледа као стан главног лика из романа.Сада нас,кажу,снимају Американци сателитима,јер су нам то јасно ставили до знања приликом бомбардовања 1999.године.Орвел је био у праву.Могао је само повећати коју годину више за наслов свог романа.Тек тада не би погрешио.Био би му то пун погодак.Ипак,можда смо ми нови поредак.Деведесете су нама запале као кнедла у грлу и никако да превалимо истину преко усана.То нам је тако тешко.Зато ћутимо и о том кречењу,као да је тешко окречити један једнособан стан од 32 квадрата.
Понекад се на тим прастарим вратима осетим као утвара, прожме ме тај дух старих времена,дух тих старих,вредних акцијаша који су намештали шарке и окачили вратнице које ја свакога дана додирујем,улазим и излазим кроз њих.Увек када додирнем та врата,постајем свесна колико је живота пре мене било, не само у згради,већ и пре подизања те зграде.Осећам се некако кривом што ми све то тако смета.Осећам се у ствари кривом што не могу ту ништа да променим.Како бих сама променила зграду,питам се.Како,када не могу ни обичне зидиве да окречим.
Врата,која се увек њишу,јер не могу да се добро затворе,гурам једном руком и излазим на светлост из ходника смрдљивог од влаге, на прво пролећно сунце,као из правог,правцатог тунела.То је тако пријатан контраст.Може се добити кијавица прелазећи из топлог у хладно.Иначе,то је друго лице пролећа.Јин и Јанг,црно и бело,топло и хладно,алфа и омега...и много тога сличног.Пролеће доноси и вирусе,буде се и они.Не знам одакле долазе,али навиру.Народ каже да су у ваздуху.
Као окупација у микрокосмосу у некој микроминијатури.
Одједном сва деца кашљу,где год се окренем неко кија,неко кркља,неко се гуши,неко губи дах.Пролеће је прави оксиморон,даје,а у исто време и одузима дах.Онда се лечимо,убијамо вирусе,као интелигентнија врста која је изумела пеницилин,аспирин,аналгетике и антибиотике.Све је обнављање и прочишћавање,али и неумитно одолевање зубу времена.Осећам се попут прашњаве фигурице коју је неко извукао са мрачног тавана и изнео је након сто година на те прве,златасте зраке првог пролећа.
Тако корачам улицом,прелазим је и увлачим се у стари ред истоветних зграда у којима се мукла тишина меша са трулим дахом истошености и очигледне старости.Млада сам,а окружена старинама,мемљивим зидовима и временом почињем да зазирем од чињенице да ћу једнога дана све више постати ликом и духом попут њих.Пролазим крај окрњених,разрованих зидина тих пролетерских зграда,које овдашњи људи називају шибицама,јер су заиста гледано из птичије перспективе саграђене и постављене у низ попут кутија шибица које је неко дете у игри тако поставило.Дете пролетера,
вероватно.
Замишљам га како краде „материјал“ из старог креденца, где мајка крије залихе кутија шибица и одлази у задњи део свог дворишта и изиграва грађевинца који поставља макету нашег насеља.Изненада га затиче отац и пита га шта ради.Дете одговара да прави зграде.Тата,иначе члан партије,архитекта,погледа макету насеља и схвата да је клинац наследио његове гене.Насмеши се и при том му заигра танак брчић.Идеја зграда-шибица изненада постаје основ за економично решење изградње комплекса зграда за пролетере.За пар дана већ износи идеју комитету и добија дозволу да сагради то наше насеље звано шибице(off the record).
*********************
|