|
Znate, kad se probudim I pogledam u ogledalo, nisam sigurna sta vidim… I dalje je to isto bledo lice I sjajna kosa, ali to nisam ja.
I tako izlazim iz kuce, na ulicu, gde ljudi prolaze kraj mene tako brzo da se cini da ja stojim,a svet tece… Ali nije tako, osecam! Ja rastem! U sebi bujam I postajem veca o dove ljusture kojom izlazim medju njih. Ali oni je vole… Godi ima nacin na koji se smeje njihovim glupim salama, nacin na koji ih slusa, na koji ucestvuje u njihovim besmislenim razgovorima. Znam da im godi…. I tako lakog osmeha prihvatam njihovu igru, pustam ih da me uvlace u svoje prljave male krugove…A cesto se pitam zasto im to pruzam, da li je zaista lakse tako…
Svet je pun zla i nepravde i ono se pre ili kasnije obrusi na vas. Ja sam htela da pomognem, zaista jesam, ali tesko je bilo nepravde ispravljati i to me je samo kostalo jos vise patnje…
Znate, ponekad neka iskra mene vrcne, ali oni ne vide njen sjaj, ona ih samo opece… Mozda je moj plamen suvise jak za njih…Ne mogu ga prihvatiti. Ako je tako onda ni ne zasluzuju da me vide ! Ali naci ce se neko, sigurna sam!
I tako ostavljam sebe za sobom, samo da me oni ne bi dobili. Jer oni ne bi znali sta da cine sa mnom, samo bi me rastrgli i moj plamen ugasili, a na zgaristu bi opet svoje glupe sale pricali i besmislene razgovore vodili…
|
