Ljubavi moja,osećam da te moje srce voli,
Da mi trebaju zagrljaji tvoji ,
Da I moje srce razume boli,
Volim te!Ali,srce se toga boji…
Boji se ljudi koji nam sreću kvare,
Boji se mogućeg rastanka sa tobom,
Zato i piše spomenare,
Jer nekad ne zna šta sa radi sa sobom!
Toliko zla u ljudima živi,
Toliko zla drugi nam žele,
Da i sama ne znam zašto smo krivi,
Da i sami ne znaju da tako nesreću sami sebi dele...
Tako blizu propasti i daleko od spasa,
Ali opet naša ljubav opstaje,
Jer smo daleko od zlog glasa,
Koji u daljini nestaje...
Ovo pismo neka vetar nosi,
Do tvojih misli i tvoga uma,
Možda ćeš ga u snu zateći u rosi
Ili u zelenilu mračnih šuma...
|