|
Pozdrav  . Napisah dvije pjesme u zadnje vrijeme, pa sam mislio da bi bilo sjajno kad bih čuo kritiku objektivnih ljudi  . Ovo su mi prve pjesme, i da napomenem da dosad nisam čitao poeziju skoro nikako, tako da nemam neke uticaje. Dakle:
KLJUČEVI
Nema potrebe, djevojko
Da me gledaš kao manijaka...
Ja, naime, samo tražim izgubljene ključeve.
I pogled koji ti uputih, pogled pun divljenja
Nije pogled životinjske požude.
Tek, pogled bića koje je zaljubljeno u Ljepotu.
I žao mi je, djevojko, što znam,
da kad bih prošao kraj tebe u maniru uobraženog Apolona,
drugačiju bi sliku stekla.
Jah, šta ćeš, ja sam ti zalutao u ovaj vijek,
Daleki sam putnik iz vremena kad su duhovi imali vrijednost,
kad nije bilo za osudu položiti život za Ideal.
I usput, primjetih u tvom električno plavom pogledu nešto čarobno...
Nešto za šta vrijedi boriti se i ginuti...
Ali, ne mari... Ako vidiš srebrni smotuljak negdje u blizini, javi.
Umori se čovjek hodajući jednim te istim putem, tražeći.
Zbogom.
ПОЂИМО
Занесен љепотом лица
и њежним погледом бисерно влажних очију,
непримјетно се изгубих у дубинама твог бића.
Угледах бесмртну душу вјечног Дјетета
чији сјај спутава хладноћа гвозденог саркофага
искованог од успомена, чежње, и бијега погрешним путем...
Авај, како јадна и немоћна тамница,
како патетичан покушај да се спута нешто тако свето!
Приђох, и гласом сатканим нитима од чисте Љубави
шапнух њежно
“Ту сам, ниси сама...”
Распламса се унутрашњи огањ!
Уз потмули крик бола од окова и спутаности,
уз моћну грмљавину божанске ватре излазиш
још љепша, још снажнија!
Пођимо, доста је било таме!
Открићу ти поново визију најузвишеније Љубави!
Пођимо, љепота Сунца и Мјесеца чека нас!
Пођимо! Та зар најљепша магија није вољети под звјезданим небом?
Страствена љубав двије душе
пред којима се топе сви ланци и окови!
Желим!
|
