|
Poslao: 17 Mar 2009 19:02
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Teorija samoubistva
Krici
Plač
Histerija
Na drugoj strani
uzbunjeni komšiluk u 22 i 30
zvonjava na vratima
komšijska radoznalost
(šta će se inače sutra ujutro
servirati uz kafu?)
- Treba zvati miliciju!
- Svakako!
- Ta poklaće se u tom ciganskom stanu br. 9 na I spratu!
Zatim je zaćutao komšiluk
zanemela ulica
radoznala vrata prestala da se otvaraju
zakopali se u svoje tople ljubavne jorgane
do maločas uzbuđeni
sada već razočarani
pih, završilo se sve kao i obično
Očekuju valjda spektakl
očekuju valjda da nekog iz ciganskog stana br. 9
odvedu na neuropsihijatrijsku kliniku
ili pravo u pogrebni zavod.
Krici
Plač
Histerija
Rušili se zidovi
lomili drveni ormani
kapale slane tople suze
na pukotinama između zidova.
Oči su prestale da budu oči
tople mlade zaljubljene
bile su nadošle bujice
prljave i sive
od kojih ostaje blatnjavi mulj
bez riba i vodenih cvetova
Rušio se svet
Rušili se temelji za gradnju
Kao da je samo proleće umiralo!
***
Danas
na neuropsihijatrijskom odeljenju
ludak crvenog lica
valja po ustima bajatu žvaku
zuri u istu tačku
satima
obuzet strpljenjem
od kojeg mu se lice grči gadošću
Ne misli
Ne oseća
Ne pati
Alkoholičarka sivog lica
nervozna
ćutljiva
pomalo droca
Žena u crnini
zagledana u pod
obuzeta žalošću
za nekim koga je izgubila
Žena koja pati
od glavobolje i visokog pritiska
Starčić
okruglih plavih očiju
i nasmešenih usana
udvara se svakoj pacijentikinji
medicinskoj sestri
maltene samom doktoru
Podsmehujemo se jedno drugom
zabavljeni obostranim posmatranjem
iz prikrajka
Bolest
Napaćenost
Lica koja sve znaju i otkrivaju
Ružna lica zaboravljene mladosti
i davnog proleća
koje je valjda jednom postojalo
Ponavlja se
obrušavanje
histerični ritam udaranja glavom u zid
rasipanje mozga
kroz šupljine očiju
Ponavlja se sve
što je nekad znalo
da prođe
bačeno kao niz vetar
pa ni suze
ni oči
nisu bile prljave bujice
niti je telo
vapilo za snom
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 19:30
|
offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
Vrlo zanimljivo... Koliko si godina imala kada si pisala ove pesme 
Izvini ako sam indiskretna, naravno ne moraš da otkucaš...
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 19:40
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
saten ::Vrlo zanimljivo... Koliko si godina imala kada si pisala ove pesme
Izvini ako sam indiskretna, naravno ne moraš da otkucaš...
Ovu sam napisala kad sam imala 15 godina, a sačuvala sam poneku i iz mlađih dana. Ovu dole sam napisala u 14-oj, posle čitanja Heseovog Stepskog vuka
Vučja pesma
Lelek sam jutrom nad obroncima
kad pevaju pastiri
kad vrhovi ožive od njihove pesme
a moj glas k'o eho udara u stene
i vraća se samo meni
Lelek sam da bi me čuli i vuci i ljudi
gladni sam lavež moje braće
i meket zaklanog jagnjeta
u praznoj planini
Eho sam samo, razbijeni glas u steni
i senka svoja na suncu zimskom, gladnom
kad se čopori vukova spuštaju ka selu
a ja stojim sam
u prokletoj planini
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 20:02
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Hvala, draga  . Puno znači, dugo sam se skanjerala da išta postavim. Teške su, mračne i patetične.
Evo jedne ljubavne iz 16. godine
Posvećeno D. Đ.
Zaboravljam mu izraz i boju očiju.
Samo ponekad kad sklopim oči
i osetim se dovoljno samom
vidim ga kako se ogleda u mojim zenicama
i kako mu se duboke oči, uokvirene dugim senkama trepavica,
smeše: toplo, tamno i ljubičasto.
Kad sklopim oči
i istisnem sva druga lica, mesta i događaje
vidim ga raskalašno opuštenog
u rupi popularno zvanoj Hotel Bosna
kako nasmejan i bučan
pati prećutkivani
i njemu samom nepoznati bol.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 20:24
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Sedamnaestog dana meseca novembra u godini Zmaja
Možda ćemo se kadgod i sresti
opet na kraju nekog puta
k'o jednom davno u prošlosti
Zato otri dlanom suzu
nasmej se k'o Pilar Ternera
svet ostaje mesto za nove susrete
u ovom životu ili nekom drugom
srešćemo se ... možda u bioskopu
Sve što sada boli, to je žal za prošlim
pa kad prošlo već je, ja ću da pregorim
Ostaj mi zdravo i veselo
moja drugo, moja Gibraltarska steno
verbalizuj svaku muku i ona će proći
ne dozvoli samo da bola ćutanje
dubi ranu: lekovita je patnja
ali zavisti goričina - smrtonosna knedla na srcu zasela
Veruj u Princa i on će stići
na srebrnom atu, pardon, autu
pa šta fali, nek ima i mamu
gospođu Kraljicu
nek je svake srede pred TV ekranom
biće drugih dana, biće drugih noći
Šta mari skupoća, hiperinflacija, polit-ek-soc. kriza
kad si voljen i kad voliš
svet postaje tesan, zagrlit ga možeš
Kad Princ stigne,
svejedno da'l autom il' stopom
javi da ga ošacujem
pa još ako ima The Best Frienda
budi drugar prijavi
možda mi čekanje Nedostižnog dosadi 
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 20:31
|
offline
- saten
- Legendarni građanin
- Pridružio: 05 Jan 2008
- Poruke: 3361
- Gde živiš: Montmartre Quarter :)
|
Mnogo mi se dopalo: Ne dozvoli samo da bola ćutanje dubi ranu.... 
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 21:24
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18550
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Mene godine nikada nisu zavaravale kada sam se susretao s talentovanim stvaraocem i njegovim delom, bez obzira na to da li je u pitanju dete ili zrela, pa i stara osoba. Često mi se dešavalo da mi u kancelariju uđe neki penzioner i na sto stavi svečščicu punu bisera, prikupljanih decenijama. Mnogo dugo sam pratio rad književne omladine i literarnih družina po školama i vrlo brzo sam naučio da se ničemu ne čudim , a posebno ne bogom danom daru - talentu za pisanje. Nedavno sam napisao recenziju za prvu zbirku poezije autora koji ima četrnaest godina u realnom životu, i bar četrdeset na papiru, toliko to zrelo izgleda.
Prvi profesionalni , esnafski ključ koji koristim za dekodiranje takve poezije jeste naravno traženje uzora jer bi njih, po pravilu trebalo da bude. U ''ženskoj'' poeziji tih godina to su obično Desanka Maksimović iii Vesna Parun, ređe Gordana Lazić ili Marija Šimoković. Kada je u pitanju silabička poezija, onda je to lako. Međutim, u refleksivnoj poeziji kakva je tvoja, uzore gotovo ne vredi tražiti jer mogu da budu u bilo kom žanru, a nisu vezani ni za pol. Takvo traganje je, naravno, moguće, ali pitanje je kakav će rezultat dati i da li je nekome taj rezultat, osim samom autoru, stvarno potreban. To podrazumeva i veliko književno-kritičko znanje, ali nije samo saznanje o kakvim je uzorima reč presudno ukoliko je to snažna, pa i autohtnona poezija.
Poezija ti je izuzetne mentalne snage . Veoma je izražena moć zapažanja, što opet tebi, kao autoru, omogućava precizno pisanje. To precizno pisanje ostavlja ti prostora da svoje asocijacije mnogo lagodnije raspoređuješ ''duž pesme'' i uvlačiš čitaoca u saučesništvo. Eto, to su moji prvi utsci. Naravno, ti rani radovi opredeljeni su zrelošću mlade osobe; tu zrelost okolina često i ne primećuje. S druge strane, tako shvaćena poezija (moć korenspondiranja sa stvarnoću na neki drugi, neličan način) za sva vremena ostavi trag u toj osobi. Može se reći da ste se ti i poezija veoma lako prepoznale i pomogle jedna drugoj.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Mar 2009 22:05
|
offline
- Sorelag
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 31 Dec 2005
- Poruke: 2408
|
Zahvaljujem Siriusu na stručnoj proceni koja je veoma pohvalna. Iskreno, ne znam, nikad nisam bila sigurna u svoj "talenat". Samo jednom i to veoma davno poslala sam ove i još neke rane, izgubljene pesme na neki konkurs. Predsednik žirija ili kako se to već zvanično zvalo bio je Ljubivoje Ršumović. Pesme su mi bile vraćene kao neadekvatne za moj uzrast. Baš me je zabolelo. Bila sam umišljena devojčica s potrebom za sopstvenim izrazom i svesna toga da ponekad nesvesno plagiram misli, stihove ili izreke velikih, priznatih i poznatih autora, one koje sam na neki način interiorizovala, posvojila. Moj pok. profesor srpskog jezika u srednjoj školi cenio je moje pisanje, bar ono za školske potrebe, tzv. pismene radove.
Možda je trebalo da studiram književnost. Možda bi studije doprinele rašćenju izraza, disciplini pisanja i artikulaciji misli i osećanja. Studije antropologije su me odvukle na drugu stranu, morala sam da učim da mislim i pišem na "naučni" način. Takvo pisanje je uglavnom lišeno stila, neka vrsta "belog" pisma (zloupotrebljavam izraz Rolana Barta u nedostatku boljeg) iz straha od subjektivnosti i projektovanja ličnog sebe u tekstu. Bile su mi potrebne godine da shvatim da iza svakog pisanja stoji subjekt, koliko god se on skrivao jezičkim smicalicama u tzv. naučnom govoru, a jedna od omiljenih je proterivanje gramatičkog "ja" iz teksta ili ono akademsko "mi". Depersonalizovani govor.
Mislim da sam poslednju pesmu u svom životu napisala u 18. godini, posle gledanja filma Ubiti pticu rugalicu u Kinoteci. Nastavila sam da pišem samo ispovesti dnevničkog tipa.
Jeli ciganskog srca
Tek ostale su samo slike
mirisi i boje
procvale breskve i jabuke
ružičasti grozdovi bagrema neba
Zar nije dovoljno
da srce mi još mlado
poleti preko mosta
s čežnjom za nova otkrića
Ako smo još deca
obraza umazanih višnjama
i poderanih kolena
strahovi su samo noći pune mašte
vetar u krošnji
kroz prozorska okna
oči što love
prošla vremena
ratovi gladi odbegli ljubavnici
i đavoli pod krevetom
s vilama se vole
Zar nije dovoljno
da srce mi još mlado
poleti preko mosta
s čežnjom za nezvanog gosta
|
|
|
|
|
|
