offline
- Neven
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 08 Apr 2007
- Poruke: 9
|
Umjesto vostanice najboljem drugu
Noc pred Zadusnice...
Dodir nistavila i vjecnog zivota,
opet mi strah razgoni nasmijano lice,
opet zlu prkosi k'o nekada Sota.
Sota...tako smo ga zvali dok smo bili djeca
i samo mi tako u san i dolazi moj dobri Sole
u nocima sumornih kisa i mladog mjeseca
i samo me tada rane njegove manje bole.
A Sole k'o Sole...redovno me obilazi
valjda se,da kojim cudom ne odrastem brine,
ma on je uvijek morao da na nas slabije pazi,
zato je i morao prvi ka Nebu da se vine.
Vedar,bezbrizan...lijep kao Andjeo,
kao da hoce da kaze:"Ne boj se nista to nije",
kraj mog je uzglavlja tiho,sav nekako vazan sjeo
da me dobrotom svojom od vlastitog straha skrije.
Prosapta najednom blago,da me ne probudi:
"Vidjeces kako je lijepo kada Andjeli lete,
ne boj se nista Neso,samo plemenit budi,
ma da ti jasnije bude,zauvijek ostani dijete."
"I dolazicu opet,moram na tebe motriti
zabrljaces nesto,ja te barem poznajem,
sacuvasmo duse svoje,gladniji nego siti
pa zar sad zbog tebe vjecito da se kajem.
Zadusnice...Prinosim drugu i bratu pjesmu umjesto svijece...
dogerala bi svijeca...dogorece i pjesma,
al' On u dusi mojoj dogorjeti nece!
Savu Gosovicu
Dopuna: 11 Apr 2007 20:49
Zivot
Kroz bivsu zavjesu zimski sumrak sobu osvjetljava
dok pola kazaljke slomljeno tugom nemocno stoji,
drugu polovinu u ruci drzi sijeda glava,
djecackim strahom,drhtavim glasom vjekove broji.
Groznicav treptaj nacas mu razbistri ugasle oci:
"Bjese li juce kad ono uplakan u skolu krenu?
Cas prije minu ljeto kad prvi put u rjeku skoci,
zar prodje vjecnost otkad ugleda voljenu zenu?"
Bjese li danas ili je opet to budan snio,
ista mu sreca k'o one noci grudi nadima,
kad ljekar rece:"castices pice,sin se rodio",
a on se zaplaka i samo rece da Boga ima.
Istog mu casa umorne oci zamuti sjeta:
"Kako sam mogao toliku radost da ne prozivim,
potrosih zivot zasijepljen varkama ovoga svijeta,
pa koga drugog sem samog sebe da nocas krivim?"
"Ko da mi vrati toliko suludo prosuto blago,
osmjehe mile,rjeci sto nisam saslusat znao,
sto ce mi pare koje sam tako bezumno slago,
kada sam svakim dinarom zivot vlastiti krao?"
Dopuna: 12 Apr 2007 18:55
Sveti Vasilije Ostroski
Pred kapijom Masnastirskom ostarjeli djecak jeca
k'o kad domu roditeljskom odbjeglo se cedo vrati
izmucecena dusa zudi da dotakne Mosti Sveca
ali stid joj sacuvani ne da k njemu,mora stati.
Evo Ti se Oce vratih prljaviji od svih ljudi
al' prag Sveti ne smjem preci,strah mi Boziji krocit ne da
i smatr'o bih izbavljenjem da mi Gospod visnji sudi
ali strepim nedostojan od pravednog Tvog pogleda.
Nebo si mi Oce Sveti u nasljedstvo ostavio
legije si necastivih da sacuvas mene sreo
rad mene si casu meda casom zuci zamjenio
bezumnog me blagosilj'o kad bi svako drugi kleo.
I sad mjesto da se Rajem zasluženim nasladjujes
danonocno brizan strazis moju dusu izgubljenu
mjesto divnih Rajskih Dveri Vaskrsenje njeno snujes
Svetoscu je Oce svojom osvetljavas pomracenu.
A ja vijek svoj potrosih osamucen nistavilom
odrekoh se ognja Svetog da me gresna strast ogrije
pa zar smijem rane vidat' roditeljskim Tvojim krilom
zar Te smijem ocem zvati Sveti Oce Vasilije.
Pa okrenu glavu svoju uplakani djecak s'jedi
htjede da se paklu vrati,da od Oca svog se skrije
al' u trenu izlijecen,opet rođen smjerno stanu
dodirnu ga rukom Svetom sami Sveti Vasilije.
Pa zar Oca da se bojis bogomdano cedo moje
zar ocinsku ljubav smije slabost tvoja da pomuti
dovoljna je suza jedna da okaje grijehe tvoje
dovoljan je jecaj iskren Oca tvoga da razljuti.
U mraku si cedo milo čitav zivot tavorio
al' si Oca sacuvao domu svome da te vrati
ljubavlju si svojom sine put do svjetla prokrcio
Ostrog će se danas Sveti tvom povratku radovati.
Zazvonise zvona Sveta k'o da nebo samo poje
Krst zasija spasonosni k'o sto nikad sjao nije
zaaplakase svi prisutni krijuc' vrele suze svoje
kad vidjese kako slavi Sveti Otac Vasilije.
Dopuna: 13 Apr 2007 21:27
Uzdah
Poznom se avgustu jesen ceri
vrelina vazduh ko tjesto kida
jagnje u meni rastrzu zvijeri
sve smo sacuvali osim stida.
Cemernu necu prezivjeti zimu
cvrcak u meni je ubio mrava
kome da poslednju posvetim rimu
kad gordost bdije,a ljudskost spava.
A kada prolece otjera sjene
sto put Spasenje kriju od gresnih
hoce l' se neko sjetiti mene
i mojih stihova neutjesnih?
Hoce li iko Molitvu uznijeti
da dusu mi hladnu njome ugrije
hoce li umjeti i hoce li smjeti
da vjenac stihom gorkim mi svije?
Dopuna: 17 Apr 2007 22:00
ПИСМО СА РУМИЈЕ Пише: НЕВЕН МИЛАКОВИЋ
МОЛИТВА СВЕТОМ КРАЉУ ВЛАДИМИРУ
Јесу ли Ти, Свече, зацјелиле ране
ил' Ти браћа опет главу одрубише,
боле ли Те муке земље недоклане
смијемо ли тражит Твој Благослов више?!
Озари л' Ти јутрос Душу Праведника
гвозден Црква знамен тврде Вјере наше
ил' Те мори туга због брата крвника
што крваву сабљу разбратничку паше?!
Врати ли се радост на Свету планину
са веселим појем Православних звона
хоће л' моћи Твој Крст да разагна тмину
и отјера чопор паклених демона?!
Може ли се опрат' сузом Мученика
наопаком 'раном чељуст нагрђена
може л' глава Свеца дјечачкога лика
отјерати вуке од свога племена?!
Кад би глас мој слаби стиг'о до Румије
чистотом би својом растјерао жбире
викнуо би јаче но икада прије
"ВАСКРСНИ СА ЦРКВОМ СВЕТИ ВЛАДИМИРЕ!"
Невен Миланов Милаковић
ПИСМО СА РУМИЈЕ Пише: НЕВЕН МИЛАКОВИЋ
Цик зоре. Звијезде се полако повлаче са неба, узмичући пред врелим јулским даном. Само једна свијетли истим сјајем. Узалуд зачуђени рибари пребирају по непроспаваним ноћима на мору излоканом сјећању, питајући се како то да досад нијесу виђали ову величанствену звијезду са истока. Није замјерити искусним морским вуцима, што не знају да је она одувијек ту, да има људи којима је њен, за остале невидљиви сјај, служио као светионик вјековима. Попеше се неки од њих ове ноћи на свету Румију, вођени љубављу својом, како би омогућили и нашим грешним очима да се насладе божанственим призором. Запалише лучу, и показаће нам куда треба ове зоре да се запутимо, ако хоћемо свој образ и душе своје да спашавамо.
Народ пред парохијским домом је очито свјестан огромне Благодати Господње која му се указала. Нестварно дјелује смирење и господственост ових људи, који се спремају да крену у походе мјесту које је ближе Богу него свијету. Спознасмо напокон опамећени Вјером прађедовском, да су једино право племство и господа Хришћани,они који се рађају, живе и умиру загледани у Господа нашега, трудећи се да буду што достојнији својега Оца. Ево крећемо јутрос у сусрет вјековима, захвални и поносни што нам припаде да остваримо Аманет Предачки, али и смирени и ријешени да не направимо ни најмању грешку свјесни ванвременског значаја овог тренутка.
Десетине паркираних камиона полако се пуне људима. Попех се и ја на један. Међу свој народ! Одувијек сам умио да одаберем најбоље друштво! Сједох на металну страницу. Никада у животу нијесан путовао удобније, опијен мекотом и топлином чисте Православне душе. Несагледиво је задовољство и част сједјети међу овим људима који својим држањем, бесједом, пјесмом, пошалицама...тако неодољиво подсјећају на претке на које се позивамо. Важније је ово мјесто на страници камиона, од најпрестижније фотеље. Овдје сједе прваци, ово је темељ, и стуб и потпорни зид. Ово је судница.Нема теже пресуде од оне коју ови људи изрећу. "Бог и Правда на нашој су страни, а на другој Мило и дукљани."
У тренутку изречена и кривица и пресуда и казна! Све је то овај мудри народ сажео у један стих, баш као што је и наше вјековно битисање сажето у ову благословљену колону која полако напредује стрмим странама Свете Планине, загледана у звијезду источницу.
Из села Микулићи мора се наставити пјешице. Лијепо је то Господ уредио. Не може се пред Свету Тројицу сједећи. Мора се и повити, и кољенима и главом земљу додирнуту, и Господу молити, баш као што је то Мојсије чинио пењући се на Синај. Планина се радује, свака травка, сваки живи створ...Већ данима нико на Румији није угледао змију. Замислите! Ова кршевита планина која иначе обилује змијама, нарочито у ово доба године, повукла их је у своја њедра како не би реметиле поклонички пут Светој Тројици. Знамења Господња на све стране.
Изнемогли старци, жене у папучама, дјечица...просто лете ка врху. Чују се весели поклици, пјесма. Негдје на пола пута застадох постиђено. Не могу више, морам да предахнем. Покрај мене пролазе старци који се градом не могу кретати без помоћи штапа! Каква је то Вјера која их носи? У каквом сам то данас друштву?
Помолих се Богу свјестан своје недостојности и продужих даље. На врху нестваран призор. Још пар корака и додирнућу звијезду. Господу је све могуће! Одавде се види и море и језеро, и села и градови, али нико не гледа доље. Све су очи упрте у звијезду, у Цркву Свете Тројице, у нашега Митрополита, у Владику Захумско Херцеговацког Григорија, Свештенство... Виоре се србске тробојке. И оне додирују небо као некада. Са прса стамене србске младости осмјехују се Витезови србски Ратко Младић и Радован Караџић. Не мора Рашо да силази са планине. Ево стигли његови хајдуци да покажу да није умро витешки, слободарски дух овага народа.
Порад Свете Цркве још једно знамење. Млади Француз, којега Владика Амфилохије почасти епитетом Боготражитеља, обилазећи свијет стиже у цетињски Манастир, а одатле на ово Свето мјесто. Обрео се овај мудри Француз, запрепашћујућом прецизношћу на најзначајније и у овом тренутку Богу најближе мјесто на кугли земаљској. Обрео и примио најдрагоцјенији дар Свете Тајне Крстења. Сада се зове Јован Владимир. Разлеже се веселих пој Православних звона Светом Планином позивајући на Свету Литургију. Сабра се Вјерни народ око своје Цркве, ишчекујући милозвучни и љековити глас Владичин. Све очи бијаху упрте у Њега. Само мој поглед, из мени незнаног разлога одлута према небу изнад Цркве. У том тренутку појавише се ниоткуда два голуба. Кружили су око Цркве правећи правилне кругове. Затим се појавише још два и тада угледах призор који ћу памтити док сам жив благодарећи Господу што ме удостојио овог дивног знамења. Птице изнад Цркве у неколико наврата, својим летом направише крсни знамен, а онда нестадоше изненада као што су се и појавиле.
Након силаска са Румије, народ расположен, ведар, нико не показује знаке умора. Трудим се да прикријем своју исцрпљеност. Моја се сестра попела и сишла са планине у сандалама. На њеним ногама ни огреботине, а моје препуне жуљева. Како је силна Вјера у Господа! На једној чистини, поред водопада припремљени столови препуни хране и пића. Одбијам понуђену флаширану воду. Хоћу да се напијем воде са извора. Не питам је ли добра за пиће, данас смо у Божијим рукама. Данас нам се ништа не може десити. Па и дјечак чији су пад државни медији дочекали на начин примјерен својем образу, је добро. Знали смо то. Нико није посумњао ни за тренутак у Господа нашега.
Вратих се у град како сам и дошао. На металној страници камиона. Овога пута око мене само млади. Расијана србска младост широм кугле земаљске окупила се данас око своје Светиње. Један младић и његова сестра живе у Бечу, заљубљени пар је из Београда, симпатична и духовита дјевојка из Сарајева. И ово је знамење. Растјерали су душмани Србе далеко од своје отаџбине, али отјерати их не могу и неће. Сабраће се србска младост опет јер је много моћнија Светиња која их призива, него ништавна и пролазна моћ овога свијета.
НЕВЕН МИЛАКОВИЋ
Dopuna: 22 Apr 2007 17:57
Poslao: Sub Feb 03, 2007 1:18 pm Naslov: boem
--------------------------------------------------------------------------------
BOEM
Ne tražite od mene
da bojama postidim dugu,
moja je duša vjernosti sklona,
ja nemam nagon kameleona,
a to što sa smješkom
umjesto slave ispijam tugu
isto je kao kad tunjavo blejanje
arijom nebeskom,
nehatom zagluše
crkvena zvona.
|
))))))))
