|
Kao mrtvac ulicama hodim,
osvetljenim jedino belinom snega,
koji moje lice vec suzama ukvaseno kvasi.
Zasto me niko ne razume,
jedino je sto mi se po glavi vrzma,
gde utehu da nadjem.
Vodi me dobro poznat miris vec ostarele lamperije,
neudobne stolice u samom cosku,neispraznjene pepeljare,
i hladnog belog vina pomesanog sa sodom.
Ona je uvek tu,Ona ne odlazi,ne svadja se samo cuti i uvek me pozorno slusa,
Ona mi utehu pruza,Ona je skloniste moje,
uveseljava me i smiruje.
U njen pepelom umrljan karirani omotac,
utkane su duse onih kojima,
utehu pruza.
U progorelom etisonu,
price o okoncanim ljubavima,
odzvanjaju.
Delici razbijene case,
kao delici raspuklog srca,
povremeno zasijaju i sete me na proslost.
U polu praznim casama kao da su NJene oci,
koje neprestano gledaju,
i sazaljevaju.
Svojim rukama u obliku sivog gustog dima,
Me dodiruje i miluje po obrazu.
A NJeno srce smo svi mi,
Koji joj se uvek vracamo,
I koje Ona oberucke prihvata.
Ona je neobjasnjiva,
Ali je stvarna,
Postoji i nikada nece nestati.
DOK GOD NJENO SRCE KUCA ONA JE TU.
|
