offline
- Corinthian
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 05 Apr 2007
- Poruke: 1
- Gde živiš: Beograd
|
Zamisli da u jednoj noći budeš vezan,
Sa njih dvesta koji tvoje ime ne znaju,
Svi koji su te mogli pljunuti, oni su tu,
Zastave za koje si se borio, umrle su u vrelom asfaltu..
Vojniče, smotra, smotra davno zbrisanih četa,
To je jedino što nam je ostalo,
Jer mi smo zaboravljeni i prokleti od strane onih
Za koje smo umirali..one koje smo voleli.
Smotra..samo to nam ostaje.
Mi smo oni koji su izabrali da budu zli,
Mi smo oni koji su predali same sebe,
Nepreglednoj tami.
Ali to je naša dužnost, to je naša svrha!
Vojniče svih vekova, oni nikada neće razumeti
Da mi imamo samo jedni druge,
I da smo mi sami jedini koji sebe mogu mrzeti.
Mi ćemo i dalje živeti, van svake smrti..van svake senke..ratniče, mi smo najzad kući.
Pepeo predajem svome oružju,
Da može pucati još jednom, tamo u pravcu neba,
Gde niko ne sme da pogleda, pepeo će počivati
U riznicama beskraja.
Sravni moju kuću sa zemljom, jer ne želim nikakav dokaz
O mome postojanju, uništi zelena polja
O kojima sam se tako dugo brinuo, jer ona više nisu moja
Jer sam uzeo krvave suze, napunio pušku i obogaljio tuđe snove.
Smotra, smotra...živeli smo nekada,
Pamtite ludosti za koje se borimo,
Jer samo tada možda će nas ceniti i voleti,
Jer mi sami to ne možemo.
===============================================
Viđeni u svoj toj pravednosti,
Savršenosti i pravilnom kucanju sata,
Zar vam se nikada ne smuči
Vaša sopstvena senka?
Cedite život iz samih sebe, dok ne izumrete.
Govorićete fraze koje sam čuo
Već hiljadu puta, misleći samo
Na naše dobro i dobru volju,
Koju vaši bičevi pružaju ka nama.
Nas ne možete ubiti, shvatite to već jednom.
Zato pokušavate da zatrte sve u nama,
Svaku emociju koja je sposobna za bilo koje delo..
Svaki deo mene je krunisan mogućnošću za dobro i zlo
I time se hvalim naravno, jer to vas najviše i plaši.
U meni sazreva jedan cvet, cvet vredan umiranja.
Ono što me čini ljudskim jeste promena u srcu,
Promena koja me vodi dalje od dobra i zla,
Put kojim se ređe hodi, put kojim vaša vrsta
Nikada neće hoditi.Naše vreme ističe,
Ali mi istrajavamo u tami, jer tamo smo i rođeni.
Trujete naše umove, zabadate igle u naše oči,
Pokazujući kako pas treba da sluša i kako da se plezi.
Na vašu žalost, moja vrsta pripada vukovima i crvima,
Onima što proždiru bilo kakvu slabost, svako mrtvo tkivo...
Konačnim sudijama vaših dela i mojih veoma zlih posledica.
Jer to vi i jeste, samo jedan deo uma koji seme razdora seje
I misli da čini dobro, onesposobljavajući nas za bilo kakav izbor,
Terajući me, usijanim žaračem i bolom tela, da zaboravim slobodu
Kidajući moja prelepa krila, koja nastavljaju sa svojim postojanjem
Čak i kada nestane krv iz rana, koje ste vi napravili.
Slobodom svojom gospodarim kako želim, dušom uzimam
Ono što mi godi, a vi ste jedan parazit na tkivu postojanja.
Vi ste gore zlo nego bilo koja druga vrsta, jer vi sebe pretvarate
Pomoću propagande papira i televizora i logike uma, u svestrano dobro.
Ne možeš me zakopati i ostaviti lešinarima, jer njih ste već uništili.
Biram zlo, jer ono je moj izbor, moja jedina orhideja
Ona će sazreti previše kasno za mene, ali sasvim prerano
Za vas da shvatite da ću prezhiveti čak i hladnoću eona
Jer srce će i dalje žudeti za zemljom i nebom, makar i pokriveno krvlju vaših potomaka...
===============================================
O ti stakleni prizoru i kristalna noći,
Svetla paučino i viverenje u žalosti,
Tuga i ljubav, te dve slike što nam se gade,
One koje nas očaravaju, sa svojim haljinama..
Ljubav uvek nadjača svakakvu gadost uma.
Krasnih zvukova severa, krasnih devojaka i momaka Zapada,
Sačinjeni od same bezbožnosti vekova,
Napravljeni od boljeg materijala, lepši su od svih bogova..
Uokvirio bih vaše duše večnostima, ali bojim se tog mračnog zatvora.
Bojim se da lepota vaša ne ugine u njima, i zato sada pevam o vama.
Boje svih ovih vekova, pesme i priče stoleća,
Ukrasi što vise sa zavesa, ušiju i srebrnih jezika...
Tako prokleto vredni, tako prokleto žedni novih pesama,
Sve ih volim, sve do jednoga...kako bih drugačije mogao sanjati
O vašim, više od realnih, divotama..
===============================================
Jel dobijamo neku nagradu
Zato što volimo?
Da li iko pamti ljubav pojedinca,
Rastuće želje, snevanje bez granica..
Jedan, dva, tri, četiri,
Ko smo mi?
Pet, šest, sedam, osam,
U tamnome svetu ponosno hodam.
Da, smrvila si mi snove,
Uništila sve nade koje sam imao,
Oduzela i zadnji deo odeće,
I sada go šetam kroz svet bez toplote.
Jedino se ja ne tresem od mraza,
Dok drugi skupljaju svoje kapute,
Mrmljaju o filozofiji i nauci,
Razmenjuju priče lude.
Za te ljude smrt ne postoji,
Za njih svaki dodir je loš,
Njihovi snovi, više ni ne postoje.
Krilatica apatije i razuma njih sada vodi.
Inteligencija, debata, stručnost..
To su tri grandiozna boga njihovog sveta.
To su tri propasti koje, kada pustiš na slobodu,
Unište sve ljudsko u tebi.
To su tri majke, koje mogu da te vole.
One će te gušiti od brige, a ti
Nesrećni čoveche nećeš znati
Kako izlgeda reći njima "ne"..
Ali to je laž, jer to su kradljivci.
U dnevnome svetlu oni uzimaju svoj danak i
Ne brinu se za ostale predrasude, jer one
Sada i uvek, ono što je potrebno, govore nam u sivoj jami.
Ako im ne srežemo krila, opustošiće nam dušu,
Oduzeti svaku vrlinu, svako uživanje ljudskoga bića,
Surovost neće biti više zla, koliko neophodna osobina.
A ljubav...samo odbačena vrlina.
Avaj, ja sam samo običan čovek,
I moje pesme i priče su spaljene odavno,
Zaboravljene u hronikama ljudi,
Zgažene u rovovima rata.
===============================================
Tolko od mene za sada 
|
