Prvi put s ocem na glasanje - satirična parafraza

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PRVI PUT S OCEM NA GLASANJE

Svi mi, uglavnom, prohodamo. Najpre nas posmatraju babe i strine (videti kod Nušića) . Sledeći važan korak na putu ’’od kolevke pa do groba’’ jeste dokaz zrelosti – ne kod lokalne ’’radodajke’’ već na mnoogo uzvišenijem mestu. Eto, sećam se kao da sam u filmu o Doli Bel: majsko jutro je bilo komunistički lepo i vedro, kao da je neko pred zoru za potrebe radnog naroda farbao nebo u plavo. S radija po komšiluku iz naše ’’oficirske’’ zgrade treštale su borbene pesme podsećajući na podvige iz slavne prošlosti. Meni se spavalo, ali otac me je po vojnički rano probudio i postavio me za sto da s njim prvi put ’’barabar’’ popijem kafu. Dok je mama peglala košulju i moje svečane pantalone, otac mi je smrtno ozbiljnim glasom objasnio kako treba da među prvima izađemo na biračko mesto i izaberemo kandidata. Na moje mladićki blesavo pitanje zašto biramo samo jednog, otac je duboko uzdahnuo i počeo nešto da mrsi na temu veća mesnih zajednica i veća građana, no moja drskost tog jutra nije imala granica; prekinuo sam ga i upitao da mi objasni zašto bi meni ili bilo kome bilo teško da se odluči između nekoliko građana, kad već izlazimo tog dana na izbore. Pri tom sam ’’zaboravio’’ da nam je čak i predsednika razredne zajednice postavio naš razredni starešina. Otac mi je ,već pomalo nervozno, objasnio da je to zbog uštede, gubljenja vremena, cene papira, itd...Meni je sa stanovišta logike bilo mnogo teže da se od jednog kandidata odlučim za jednog, ali sam ipak to oćutao. Znam dobro kad se moj otac nervira, a u oficirskoj školi nisu im ništa govorili (ništa dobro!) o logici, Lajbnicu ili Spinozi, pa mi je to bilo dobar izgovor da podvijem rep.
Tako sam ja sebi oduzeo građansku nevinost. Kod lepe Rade, godinu dana ranije, dobio sam triper a posle toga u Domu zdravlja peniciline, a na Biračkom Mestu karanfil, čestitke i sliku kraj ukrašene kutije s rupom. Niko mi čak ni ’’ausvajs’’ nije tražio, a kamo li prskao delove tela sprejom!
Lepa to behu vremena za vijuge. Nije bilo nedoumica ili dvoumljenja, samo jednoumljenje Moglo se razmišljati, naravno, to n i k o nije mogao nikada da zabrani, ali ne glasno jer bi već neko odrezao bez respekta: ’’Ne filosofiraj!’’. U našem naprednom, samoupravnom, socijalističkom društvu, filosofiranje, kao vrhunac čovekovog intelektualnog napora imalo je konotaciju ispod koje bi se teško potpisali Sokrat ili Bekon.
Posle pola dana i ja sam se, kao- napredan- omladinac- iz -proverene -porodice, našao ustoličen kao zamenik predsednika izborne komisije. Mladi su naše najveće bogatstvo, to je bilo dokazano mojim primerom. Bilo je to sasvim novo iskustvo u odnosu na dotadašnja. Kako se dug, glasački dan bližio kraju, počeli smo telefonom i kuririma da podsećamo nesavesne glasače da iskoriste svoje pravo i ispune obavezu, kako se ne bismo brukali kod drugih MZ. Vredno smo sortirali šarene listiće. Bilo je na njima primedbi od kojih se ne bi zastideo ni neki klozetski listić (’’klozet’’, kako to čarobno francuski zvuči). Za nekim primedbama, odnosno njihovim autorima, trljali bi ruke i drugovi iz SDB (UDB , OZN). Nisam to tako strogo posmatrao, već sam takve tipčine doživljavao kao nekoga kome otac nije uz kafu objasnio suštinu blagodeti socijalističkog glasanja.
U neko doba pojavio se užurban i poslovan Važan Drug i osuo grdnju po nama zbog neažurnosti. Mi smo se pravdali veličinom MZ i subjektivnim slabostima (bili smo savesni u prebrojavanju), na šta se on pobednički nasmešio i odobrovoljen izvukao spasonosnog keca iz rukava. To je bio zapisnik (pardon, duplikat zapisnika). Dao nam ga je ’’na potpis’’. Meni je i tada, kao i sada, jezik bio brži od pameti, pa sam upitao otkud sada taj papir. Važan Drug je širokogrudo objasnio da su to oni, ’’gore’’ napravili na osnovu naših redovnih telefonskih izveštaja. Stariji su, očekujući ovakav rasplet rutinski potpisali , poneko bi (u sebi) i uzdahnuo, a ja sam potražio pogledom neki ćošak gde bih mogao na miru da njačem. Siguran sam da sam tada konačno prohodao i takva mesta nikada više u životu nisam posećivao. Već na sledećem času u školi do izražaja je došao moj višak zrelosti. Profesor je tražio da navedem dve poslovice Vuka Karadžića. Ja sam najpre naveo poslovicu ’’Pametnom je i jedna dosta’’ i smesta dobio keca ’’kao vrata’’. Nije mi bilo žao, naprotiv: osećao sam se nekako rasterećen, gotovo slobodan.