offline
- Wraith
- Ugledni građanin
- Pridružio: 22 Jun 2006
- Poruke: 409
|
Pustinja
“G… gde sam!?”
“Konačno. Bilo je i vreme da neko dođe. Ti si sinko moj u Selu, odgovori starac.”
“Gde!?”
“U Selu,” odgovori starac sa smeškom na licu. “Vidiš, jedini ulaz u Selo je san. Ti si zaspao, zar ne, i probudio se ovde?”
“Da, k… kako znate? Zašto kažete da je bilo vreme…”
“Nisi prvi, mada, zadnji je došao još dok Pustinja nije progutala crkvu.”
“Pustinja… Ništa ne razumem, ovo je san…”
“Bojim se da nije.”
“NE! Sanjam! Mora da sanjam! Ne želim! Moram da se probudim! Neee…”
“Dosta! Slušaj me! Smiri se i slušaj. Razumećeš.”
“Pustite me, moram da idem, gde, št… šta je ovo!? Kakva je ovo mora!?”
“Slušaj! Vidiš, nekada je Selo bilo ogromno, raslo je svakodnevno, ljudi su dolazili, a onda…”, prekide starac, i obriše naborano čelo, “a onda, došla je Pustinja.”
“Došla? Kako mislite - došla?”
“Ona je živa. Progutala je sve oko nas, samo je nas poštedela. Niko ne zna šta je tačno pustinja, samo znamo da se niko ko je kročio u nju, nije vratio…”
“Niko?”
“Niko.”
“Ha ha ha ha ha! Ovo je skrivena kamera! Znam! Hajde! Hajde! Izađite! Gde ste! Tužiću vas! Kidnapovali ste čoveka!”
“OSVESTI SE DEČAČE! POGLEDAJ,” viknu starac i pokaza rukom na put.“
“Gledaj!”
Mladić je zanemeo. Bio je slomljen. Na kraju dugačke ulice, pune zelenila, nalazila se ona. Pustinja. Ništavilo. U njoj je besnila oluja, pa ipak ni jedno zrno peska nije palo na put, niti ušlo u tu ulicu. Pustina je bila svuda oko Sela, besnila, i slamala svakog ko bi predugo gledao u nju.
“VIDIŠ!?” - upita starac besno.
“VIDIŠ LI!? TO JE PUSTINJA!” - ponovi on, dok se povetarac igrao s negovim dugim kaputem.
“Ubij me.”
Starac mu lupi šamar toliko snažno da mladić pade na zemlju.
Pao je mrak.
Petao probudi mladića, koji još uvek misleći da je sve to bio samo san, skoči iz kreveta, i pogleda kroz prozor.
“Neeeeeeeee!”
“Budan si. Malo si spavao. Lezi još malo. Sećam se kako je meni bilo kad sam došao ovde. Odmori se.”
“I v… vi ste dospeli ovamo kao ja?” - mladić ga je gledao usplahireno, kao da još ima nade da nađe izlaz.
“Jesam. Davno je to bilo. Još kao dečak, bio sam mlađi od tebe,” odgovori on, gledajući mladića pravo u oči svojim sivim očima. Mladić obori pogled, ono što je video u njima, natera ga na to.
“Nema načina da se vratim, zar ne?”
“Nema” reče starac čvrstim glasom.
“Hajde, odspavaj još malo.”
Prošlo je tri nedelje, mladić se polako navikavao na život u Selu.
“Starče?”
“Kaži.”
“Gde je nestala žena iz sive kuće?”
“Pustinja ju je dozvala. Bilo je i vreme.”
“Ne razumem. Kako misliš dozvala? Otišla je u Pustinju!?”
“Da. Vidiš, pričao sam ti već da je pustinja živa, zar ne?”
“Jesi…”
“Prosto je. Sve što je živo mora da se hrani. Pustinja se hrani dušama. Shvataš?” - starcu se izmami blagi osmeh.
Mladić ga pogleda preneraženo, ovo mesto mu je bilo još odvratnije nego ranije.
“Ti… ti uživaš u ovome!?”
“Ne. Naravno da ne.” - starac povisi ton - “Ali, neki su zaslužili, bili su preslabi!”
“Preslabi!? Kako se usuđuješ da tako sudiš ljudima!? Ti… Ti… ČUDOVIŠTE!”
“SMIRI SE SINKO.”
“DA SE SMIRIM!? MONSTUME!”
“DOSTA! Slušaj me sad! Ne! Sam ćeš saznati kad počneš da sanjaš.”
Prođe još par dana, i mladić, pošto se smirio, odluči da upita starca šta se stvarno dogodilo sa ženom.
“Starče, zašto je žena otišla u Pustinju, kako ju je dozvala, i zašto se pustinja približava? Da li mi se čini ili je iz dana u dan sve bliža?”
“Polako. Još nemaš snove? Dobro je. Ne pitaj me ništa dok ne budeš imao snove. I jeste bliža, a shvatićeš zašto ako dobiješ snove.”
“Ali…”
“Nema ali! Dosta! Moraš sam da shvatiš. Dosta!”
Beše to lep letnji dan, Pustinja je bila još bliže, još nekoliko ljudi je nestalo, i mladić poče da priča po selu:
“Čuo sam” - reče on - “Da je čovek iz zelene kuće otrčao u Pustinju smejući se, to mi i liči na njega, ionako je bio lud, nikad mi se nije sviđao. Da, nikad mi se nije sviđao čovek iz zelene kuće, uvek je bio povučen, ćutljiv, čudan! Baš tako, čudan!”
U tom trenutku dunu jak vetar i zrno peska pade na mladićevo čelo, koji to nije ni primetio. Zrnce odjednom nestade kao da je propalo kroz mladićevu kosu, kao da je ušlo u njega, postalo njegov deo.
“Pažljivo mladi čoveče!” - niotkud se pojavi starac.
“Molim?”
“Videćeš.”
Te večeri mladić je ,kao što je imao običaj, legao da spava oko 11, i zaspao je odmah, kao da nema ni jednu brigu na ovom svetu.
“Dođi.”
“Dođi.”
“Ja sam tu. Ja sam TA. Ja sam ono što tražiš. Ja sam izlaz.” - začu glas.
“Dođi.”
“Znaš gde sam. Samo na korak od tebe.”
“Dođi.”
Mladić skoči iz kreveta, obliven znojem. Tresao se.
“NE! Neee!”
Bio je izbezumljen.
“NEEEEEEEEEEEEEEEE!”
“Znači sanjao si. Žao mi je. Izgleda da nisi dovoljno jak.”
“Jesam! Jak sam! Neću kročiti u pustinju! Nikad!”
“Ne verujem ti.”
“Ali…”
“Pogledaj!” - i starac pokaza kroz prozor, Pustinja je bila još bliže.
“Još… još neko je nestao?”
“Nije. Ali pustinja je našla još jednu žrtvu. To joj daje snagu.”
“Ne, neću se prepustiti snovima! Nikad!”
“I dalje ti ne verujem.” - reče starac i izađe iz sobe.
Prošlo je još nekoliko meseci, mladić je i dalje sanjao Pustinju, ona ga je još uvek zvala. Njen zov je bio jači nego ikad.
“Ona me lomi. Ta prokleta gomila peska me jede. Ne dozvoljavam joj! Nisam joj dao pravo da mi to radi! Ne sme to da mi radi! A i ovi ljudi, vidi ih samo! Bespomoćni su! Žive beznačajne živote dok ih Pustinja ne dozove! Mrzim ih! Od sad gledam samo na sebe! Za mene neće postojati niko osim sebe samog!”
Mladić je mislio ovo dok je prolazio ulicom, nešto kraćom zbog Pustinje. Opet dunu vetar, i pustinja se malo pomeri.
Jedan mali dečak, koji je živeo u beloj kući, učio je da vozi bicikli. Pao je. Mladić je samo prošao pored njega i nasmejao se. Dečak je plakao, ali mladića nije bilo briga za to.
Još jedna trunka je pala na mladića, ovaj put na srce.
Prošlo je još neko vreme, mladić je zamrzio sve u Selu, pa ipak, sa svakim ogovarao onog ko nije bio prisutan, govorio najveće laži o njima, i pokušavao da im naudi u svakoj prilici, a starca je izbegavao.
“Nemaš još mnogo vremena.” - reče starac.
“Ha! Skloni se od mene ti ništavni čoveče!”
“Upozorio sam te mladiću! NISI ME SLUŠAO!”
“MOLIM!? TI… TI BEDNIČE!”
Mladić uze kamen i udari starca. Starac je pao. Nije se micao. Lokva krvi se širila oko njega. Otvori usta i progovori - “Upozorio sam te, nisi me slušao, sad je kasno…”
“ĆUTI! UMRI!” - i udari ga još jednom.
Starac je bio mrtav. Odjednom dunu vetar. Mladić krene glavnom ulicom. Dođe to ivice pustinje, i kroči u nju. Začu se glas - “Čekala sam te.”
“Odvedi me odavde. Mrzim ovo mesto i ove ljude, oni su ništa.”
“Ha, ha, ha, ha, ha! Ti si isti kao i oni. Ja sam te takvim stvorila.”
Mladić shvati starčeve reči, ali prekasno.
“Upozorio me je…”
Bes i mržnja su tekli njegovim venama, venama pustinje, svo zlo i patnja, ulivali su se u njih, dok mladić i Pustinja nisu postali jedno.
“Sad razumeš… Ti si ja…”
I sam znam da nije nešto, ali sam ipak hteo da postavim. 
|
