|
Ишао сам, ишао, вековима; као што се и иде.
Не знам откад, као што се и не зна. Ни одакле.
Знао сам само за сад, и нешто мало јуче; за неке мутне воде и магле једне планине. Сећам се неких гробаља, кишних дана и хладноћа; неких кућа од блата, и фењера, фењера. Лавежи су свуда били исти, рески, помешани густим, лепљивим ваздухом. Знао сам за дан само по белини магле, по црном камењу и води, води што је текла под копоранима, црним и дроњавим. Све што је испод, то и не постоји.
Сањао сам звезде испод себе. Бар мислим да су то били снови.
Своје се голотиње никад нисам стидео, стид ме је било дроњака..
Једне ноћи, или дана, док је падала киша, играло се Дете Ја расквашеним брабоњцима, породице. Пара из детињих усана нестајала је у ноћи, или у дану.
И никад нигде такве игре.
Остали су само брабоњци у пољском цвећу. Све ливаде миришу на брабоњке.
Какве су то ливаде које се никад не косе; на које су пале магле које се никад не дижу, магле поземљуше, споре, споре. Спорост је била свуда. У ватри. У костима.
О глади немам шта да кажем. Ја Дете никад нисам знао шта је глад јер никад нисам био сит.
Знам само за мемлу и влагу. Осећао сам је свуда. Мемла је боје магле. Нигде више такве боје. А веровао сам да је све почело из мириса тамјана, сувих шљива и чаја од мајчине душице.
Преда мном никад није била празнина и око мене тишина. Хук неких дивљих река доле испод трајао је вечно, непрекидно, и ноћу и дању – и у тишини.
Никад нисам приметио даљину. Све је било где год сам ишао. Све је било овде. И она је била овде.
Ма каква зелена поља!? Смејурија!
Ветар је био мој господар и моја судбина. Ја за Бога нисам знао, ветру сам се молио да развеје маглу, ветар ми је био сунце. Можда тек, под њеним срцем, два зрна жита, која ми личаху на две птице. Али, то је било давно. И кад ме не буде, свет ће мирисати на мене, на копоран.
Ништа није било близу, ни далеко. Ништа скоро и ништа давно.
Никад нисам лагао јер нисам имао кога! Истина и лаж су у мени били једно.
Можда, тек, само она два зрна жита...
Ја сам својој планини био све.
Ја Дете и они доле поред реке која хучи. Доле, поред реке, увек има још некога. Поред реке увек има још некога, живот је.
И опет магле, магле...
Пуне су ми очи магле! Од магле зло, а ни добро не видим!
Има ли добра?
Има ли зла?
Не знам и ћутим.
|
.
