offline
- Pridružio: 05 Jun 2008
- Poruke: 69
- Gde živiš: Sweet Pandemonium
|
Ja sam drvo lipe. U proleće cvetam i ispunjavam vazduh sladunjavom notom. U hladu koji stvaram dešavaju se najrazličitije stvari. Videla sam kako se rađa ljubav, kako nastaje mržnja i kako opsesija ubija čoveka.
Osećam vreme, ali me ono ne ograničava. Ljudi ga doživljavaju kao činjenicu, istinu, ali greše, vreme je relativan pojam. Dokazaću vam.
U mojoj senci ležala je jedna mala devojčica. Imala je svega pet godina. Umorna od celodnevnog igranja sklopila je oči i utonula u san. Vreme se menjalo. Sunce je zalazilo i sa zadnjim zracima koji su nestajali za horizontom došao je on. Malena je istog trenutka otvorila oči, kao da je osetila njegovo prisustvo. Nije se uplašila, niti pokušala da pobegne kako bi se od nje očekivalo. Bila je veoma staložena za svoje godine. Posmatrala ga je. Bio je visok, kruna kratke crne kose savršeno se uklapala sa njegovim oštrima crtama lica. Duboke crne oči bile su jak kontrast njegovoj beloj puti. Pružio joj je ruku , a ona, bez oklevanje, prihvatila ju je. I tada, u mojoj senci, se sve odigralo. Njegov dodir ju je promenio. Telo deteta postalo je mlado, devojačko, a u njenom umu otključao je nešto što je dugo bilo skriveno u njoj.
Devojka iznenađena nastavila je da ga posmatra. Bazirana na njegovo lice, naručito oči, imala je pogled koji se mogao nazvati kao idealna imitacija njegovog. Upravo taj pogled govorio je o buri osećanja koja su se preplitala. Jasno se videla sigurnost, čežnja, ljubav, dok će ostala osećanja ostati izgubljena u toj buri, neprevedena u reči.
Krenuli su da koračaju. Bela svetlost ih je najednom obasjala, dok ih je muzika, koja je lagano počela da svira smifoniju zabranjenog cveća, prosto pozivala da zaigraju. Nova, njoj nepoznata lica, posmatrala su ih sa blagim osmehom pružajući paru osećaj dobrodošlice i pripadnosti. Vreme se menjalo, a oni su nastavljali da igraju zračeći takvom energijom da je bilo teško ne igrati sa njima. Vetar je duvao, a moje grane su prosto vijugale kroz noć. Tada je vreme zaista stalo za njih i zajedno sa vremeno stali su i oni. Ponovo su se posmatrali zarobljeni pogledima koji su odavali utisak da razgovaraju iako nemi. On je počeo da isčezava , a ona je ponovo postala ona stara usnula devojčica. Otvorila je oči. Njen pogled usmeren ka ranim zvezdama bio je setan i odavao je jednu tajnu. Njen um bio je i dalje otključan.
Okolni zemljoposednik našao se te iste noći sa jednom mladom ženom. Pričao joj je najlepše ovozemaljske reči kojima ne bi odolelo ni jedno ljudsko uvo. Ona nije bila izuzetak. Te noć, dok se ponoć polako šunjala iz ugla , on je postao njen svet, dok je on verovao da je ona za njega samo jedana u niz ruža koje je ubrao iz bašte života. Rastali su se u svitanje ne dogovorivši sledeći sastanak. Nakon njegovog odlaska pomislila je da je izgubila svaku šansu da pridobije njegovo srce. Posmatrala me je sa plačnim očima i pogledom koji je govorio o bolu slomljenog srca. Tada joj se javila zla misao. Potražila je utehu u mojim čvrstim granama. One su bile jedina stabilna stvar u njenom životu i upravo sa njim je okončala svoju patnju. Konopac je bio jak poput mojih grana, a njen vrat, osetljiv i krh, podlego je povredi.
Zemljoposednik ju je pronašao iduće večeri usled dogovorenog sastanka sa lokalnom damom noći. Videvši je belu i hladnu, beživotnu nešto je u njemu puklo, prslo poput njenog vrata. Voleo ju je i saznanje da ju je izgubio dovodilo ga je do ludila. Uzeo ju je u naručje , položio na vlažnu zemlju, zagrlio je i počeo da roni gorke suze kako krivice, tako bola i besa. Njegovi jecaji čuli su se duboko u noć i ubrzo su ih ljudi okružili. Među njima je bila i njegova supruga. U njenim očima videla sam kako se iz nakupljenih ožiljaka prošlih razočarenja razvila mržnja koja će godinama rasti hraneći se novim porazima.
Mnogi su pokušali da odvoje njenog muža od nje, ali on je skupio snage da je pusti onog trenutka kada ju je kroz maglu video kako trči između lipa. Njen duh nastavio je da živi, pomislio je i zauvek prestao da se vezuje za materijalni svet. Njegova žena kasnije je naredila da se njeno telo spali , jer je ona za nju bila grešna na više načina, ali se javno ograđivala pričom o grešnom činu samoubistva. On se nije bunio, znao je da će je ponovo sresti negde u senci lipa.
*Adam Berdon*
Nakon mnogo godina ponovo smo došli na imanje. Veronika nije bila preterano srećna, ali oči male Monike prosto su blistale videvši redove lipa koji se protežu do glavne kuće. Kada sam joj saopštio da ćemo leto provesti na imanju očekivao sam pobunjeničku reakciju koja se mogla očekivati od svake mlade devojke koja je pronašla svoje mesto u gradskom društvu, ali njena reakcija , nasuprot tome, bila je osmeh čistog zadovoljstva.
Veronika, s druge strane, smišljala je razne izgovore ne bi li ostali u gradu, ali duboko u sebi znala je da je odluka doneta i da ne može da utiče na nju. Ubrzo je popustila. Kristofer je krenuo ka glavnoj kući noseći kofere , a prateći ga Veronika mi je ubrzo nestala iz vidika. Ja i mala Monika ostali smo neko vreme ispred kuće da uživamo u pogledu na lipe.
*Monika Berdon*
Ponovo smo tu. Potrčala sam prema lipama kao nekada. U zaletu bacila sam se pod krošnju i uživala u slatkom mirisu koji je do mene dopirao. Prelazila sam preko trave koja je delovala meka pod mojim dlanovima. Obuzeo me je osećaj blaženosti koji je u meni budio neka stara sećanja. Davno je bio poslednji put kada sam razmišljala o njemu. Mnogo puta sam noćima zatvorenih očiju čekala i molila se da se ponovo pojavi. Možda će sada kada sam ponovo tu, pojaviti se i ponovo zaigrati samnom.
Skrenula sam pogled ka ocu, ali on me nije ni primećivao. Gledao je u daljinu kao da je čuo neki šum i očekivao da nešto protrči između redova. Nastavila sam da ležim zamišljena.
*Veronika Berdon*
Kao što sam se i bojala, Adam se poput opsednutog čoveka vratio na mesto zločina. Govori mi kako ćemo samo leto provesti na imanju, ali poznajem ga dobro. Izmisliće neki izgovor da ostanemo.
Moram da priznam, iznenađena sam Monikinom reakcijom. Prosto ne mogu da shvatim šta vezuje tu blesavu devojku za ovo mesto. Ponekad pomislim da se tajna krije negde u senci lipa, ali veoma brzo odbacujem tu pomisao. U njihovoj senci mogući su samo zločini. Ovo mesto je zlo, a moja Monika ne može biti deo toga. Poražena potražila sam utehu u hladnoj postelji.
*Kristofer*
Nakon što sam završio svoj posao u glavnoj kući uputio sam se ka kući za poslugu. Porodica Berdon je bila vrlo tajanstvena. Posluga je dolazila dva puta dnevno i po pozivu, Živeli su vrlo samostalno nakon incidenta sa dadiljom. Ubrzo nakon toga odselili su se u grad.
***Veče je bilo mirno i tiho, bez značajnih događanja.***
*Adam Berdon*
Jutro je bilo sveže. Veronika me je čekala sa sveže skuvanom kafom. Ponekad se trudila da bude vedra i nasmejana, ali godine provedene sa njom naučile su me da je to samo njen način manipulacije, kao zatišje pred buru. Ovakvim gestoima više nisam pridavao značaj. Uzeo sam gutljaj kafe i njenu gorčinu gasio dimom dobrog duvana. Vrata kuhinje su se polako otvorila i kroz njih prošla je mala Monika. Zagrlila me je, pozdravila majku i uzela šoljicu kafe. Na tren sam bio iznenađen, ali ubrzo sam se vratio u prvobitno raspoloženje. Moram da se naviknem na ovo, ona odrasta. Pogledao sam je i podigao obrvu. Nasmešila se.
"Zaboravila sam kako su prelepa jutra van grada." Tada je pogledala majku koja nije uspela da se ne namršti na takvu konstataciju.
"Mislim, lepa su o u gradu, ali ovde su tako mirna, mirisna i sveža. Raj na zemlji." Uzela je gutljaj kafe , kao da je tražila izgovor da prestane da govori. Na ovu pretpostavku iskrao mi se blag osmeh. Obe su me značajno pogledale, ali ni jedna nije se usudila da upita koji je razlog mog postupka. Obe su znale odgovor na to pitanje i same.
"Idem da obiđem ostatak imanja." Rekao sam i ispio ostatak kafe.
#### Kasnije cu napisati jos , ne mogu vise , ruka mi je otpala od kucanja. Imam napisano jos jedno 5-6 stranica.. Ostavljam vas da neko vreme naslucujete sta sledi...
p.s. Komentarisite, kritikujte, itd ma sta vam padne na pamet.......
|
