offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
VESELA STRANA TUŽNOG ŽIVOTA
Kada se odlazilo u pečalbu (pečalovinu)- u ciglarima i zidarima van svojih kuća, daleko od porodica, daleko od doma, daleko od onih za čije se srce kuca, za koje se znoj proliva uz ciglarski kalup, ciglarsku mašinu, uz malter i zidarski čekić; onda pečalbar (pečalovnik)-od te “pečalbe” i “pečala” (tuge), kako bi se olakšale teške muke i životna odricanja, onda se krene na takozvane zajebancije (šale).
Zajebava se , šali se na duhovit način- da se niko ne uvredi -a bogme često i na svoj a i tuđ račun. Posle teškog radničko- pečalbarskog znoja, pored zajebancija, negde po vrbacima i kafanama – pije se rakija, a danas i pivo.
Tu se prepričavaju dogovdoštine, masni vicevi i prave zajebancije na svoj i tuđi račun, tu se smeje i ispražnjava tuga, da bi se uz pesmu i podsetilo na dalekost od svojih najbližih ukućana. Setne su to pesme od kojih nekada i suza kane niz pocrnelo i oplanulo lice od teškog rada i preteranog sunca, koje peče od svanuća do zalaska u žeškim letnjim danima.
Tako u tuzi rade i žive pečalbari, njihova srca kopnu ko uvele ruže, a onda kada se padne u tugu, uvek se okrene na zajebancije i pesmu, tako se zaboravi na žuljeve ruke, na dalečinu –daljinu, od dečice i žene, na toplinu porodičnog ognjišsta-od ranog proleća čim okopne sneg do kasne jeseni kada počnu prvi mrazevi.
Osetio sam sa četrnaest godina pečalbu, oseto je kao dete, kao momak I na kraju iz nužde kao porodičan čovek, kada sam morao kao intelektualac zbog svog uverenja-slobode mišljenja i izražavanja, bio prinuđen na težak rad i zivot-jer sam bio izbačen iz škole i bio proganjan na najgori mogući način.
Pečalbari su veseli ljudi, punog života i prijatne naravi, puni su optimizma za život. U proleće kada se pozdravlja sa porodicom uvek se nadaju dobroj zaradi, pa se tako iz pečalbe dolazi sa punim novčanikom i donosi radost u sirotinjskim kućama. Ta vedrina ih održava da izdrže tešku samoću I težak pečalbarski rad od izlaska do zalaska sunca.
U zivotu sam I ja to nosio, pa sam manje patio zbog mnogih učinjenih nepravdi mojoj porodici i meni zbog moje nekadašnje borbe za socijalnu pravdu i slobodu mišljenja i izražavanja-ideala o kojima u biti nosi svaki nepismen i polupismen pečalovnik-pečalbar; jer oni su slobodni ljudi koji tako u slobodi su navikli da žive u planini i u belom svetu- pa je i sloboda bila naš najveci ideal života.
Samo njihov život je zbog njihovog niskog i uskog primitivno socijalnog statusa, ograničen na manje društvene grupe, pa se zato za one uzvišene slobode mnogo i nezna.
Da bi se nekako lakše podnosile nedaće i tuga, kako u planini, tako i u pećalbu, onda se pevalo, igralo, zajebavalo-šalilo, gledala se vedrija strana života, a time se zaboravlja i glad i tuga i težak fizički rad. Beležeći narodne umotvorevine, počeo sam da beležim, a pomalo i sam da kao učesnik toga života-sam stvaram, sve te dogodovštine, te zajebancije-šale običnih ljudi iz njihovog zivota u planini i pečalbi-da ostane kao trag vremena života jednog pokolenja.
Kada sam pisao, bio sam skeptičan, zbog težine i okolnosti beleženja starina-bila su loša vremena za nacionalna osećanja i njihovo iskazivanje.
Svako se plašio posledica tada jednopartiskog jednoumlja, ali izgleda da se ipak, koreni čoveku kad tad ponovo moraju povratiti, da nebih se izgubilo njegovo nacionalno obelezje, njegovo postojanje.
Miroslav B Mladenović Mirac Nastavnik matematike i lokalni etnolog i pisac na dijalektu
OŠ „Braća Milenković“ selo Šišava-lomnica
Vlasotince, Srbija
14.februar 2010.g Vlasotince
19.mart 2010. godine Vlasotince
Miroslav B. Mladenović Mirac
|
