offline
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 778
|
Пролазило је тако време. Деца су се смењива ла у врту, долазила и одлазила школским аутобусима или оним изнајмљеним из удаљенијих крајева. Мало по мало,
почео сам да им издајем и собе у кући за смештај када су желели да школску децу доведу за викенд. Укратко, моје цело имање убрзоје постало препуно уместо
лордова и барона- школске дечурлије.
И заиста.
Обучени у каубоје и индијанце, јурећи се по соби за пријеме, понајвише су ме баш подсећали на банкаре и бадобудне осиромашеле лордове, са оним перима за
главом и лентамао рамену. Каква иронија.
Но, врт је био препун, нарочито део са дечијим игралиштем. Био ми је уједно и најомиљеније место за одмор. Жалио сам васпитаче и учитељице које су трчале
час за једним час за другим дететом…
Седео сам тако на оној клупи и помало посматрао децу и учитељицу, помало читао новине. Учитељица је покушавала у исто време да утеши једно дете које је
пало и онако, детиње, плакало и да виче на друго којеје очигледно имало нешто са тим што ово прво плакало. И оно је уплашено, извириало иза једног жбуна,
проверавајући да ли је учитељица још увек љута на њега. осмех ми је прешао преко усана. Невине свађе.
Из правца куће, приметио сам да иде мој садашњи батлер пратећи једну старију госпођу. Како су се приближавали, она ми је псотајала све познатија.
Била је то служавка, која ми је објаснила целу причу око куће и старог господина. Нисмо се видели, готово од тог тренутка њене исповести. Део послуге је остао у
мојој служби, али она се одселила. Нисам знао где.
Устао сам да се поздравим са њом и одмах ми је био чудан њен осмех. Никада га до сада нисам видео, чак сам помишљао да она и не зна да се смеши.
- Добар дан господине, поздравила се- како се само променило ово имање!
Поздравио сам се са њом, и понудио је да седне до мене на ону клупу.
Села је и учтиво сам је понудио послужењем (бар оним што је остало после деце)
- Дошли сте у посету старој кући? упитао сам је расположен што је у опште поново видим.
- Не, одговорила је. Знате какве су бирократе. Морала сам да се вратим у место да бих извадила неке старије породичне документе, изгледа да су ми неопходни,
женим сина, па је потребно да извадим нека лична документа.
- Честитам- рекао сам, нисма ни знао да имате сина?- рекох.
- Па искрено, господине, и нисмо имали вемена да се упознамо, убрзо сам напустила кућу.
на тренуткенисам ни обраћао пажњу на њену причу и жалопојку на европску бирократију. Посматрао сам је и чудио се како је посве другачија. не само осмех веч
и ведрина, мимика, сјај у очима одавали су слику потпуно другачије,препорођене жене.
- Видим да ме љубопитљиво посматрате… рекла је тихо, али опет са осмехом.
био сма ухваћен на делу, у сваком случају било је то посве невино, али џентлмен не би требао да погледом испитује даму.
- Не… ја овај.. почео сам…
Прекинула је тишину, променивши тон. Остао је и даље пријатан, али са дозом озбиљности.
- Знате… можда сада више није ни важно…прошло је доста времена. Некако вас посматрам као род… преко куће
Насмејали смо се шали. Очигледно је алудирала на нашу повезаност старом кућом и имањем.
- Знате, наставила је.- дошла сам из Француске….
Меколико тренутака мог очигледног не погађања њених мисли и намере, уродио је даљим објашњењем, оним које је тектонски променило моје схватање историје
ове куће и појма љубави у опште.
- Ја сам госпођа која се није вратила из Француске.
Ћутао сам
- Оно у холу је мој портрет… сада разумете?
Две ствари су ме погодиле.
Прва је лакоћа којом је она то причала а друга моја апсолутна неверица у то што служавка… или дама, прича.
наставила је:
- Стари господин и ја заволели смо се као млади. Нисам била служавка, али нисам ни била племенитог рода.Живела сам у селу поред њиховог породичног имања
у Сасексу. Мој отац био је сеоски трговац, била сам школована и веома виспрена и лепа млада дама. Али никако племкиња. Убрзо, мој отац је почео да ме води
са собом и уводи у посао, нарочито када сам се вратила са студија.
Тада сам по први пут крочила у њихову кућу. Ту, у пролазу, па потом у необаезном разговору и на крају сатима саједничких шетњи сам упознала Николаса… “Старог господина” за вас…. и за мене нешто доцније.. али кренимо редом.
Знате није то било старо време где ми обични и племићи не смемо ни да се дружимо. Николасовој породици је чак било и мило што се он заинтересовао за једну
другачију даму од оних са каквима је обично проводио вечери.Упознала сам ускоро и његове родитеље. Они нису скривали радост што се њихов син забавља са
једном моралном, и васпитаном младом дамом….. али ту самсе преварила… нисам успела да схватим заштонаглашавају “забавља!”…. било како било, Николас и
ја смо се заволели. Проводила сам ноћи потајно у њиховој кући… рзумете?….једног поподнева, негде баш као овде поред њихове куће, био јеврт и мала, проста дрвена клупа.. Ту нас је затекао његов отац… рецимо у индискретној ситуацији… не баш саблазној, али сасвим довољно да нешто увређен прозбори и да нестане
у правцу куће.
- Сутрадан- наставила је она- Николас ниеј дошао на клупу. Убрзо сам добила писмо од њега. Отац га је послао у војну школу… У Француску.
након пар недеља кроз село је прошао ауто са Николасом на задњем седишту. наредна два месеца нисам добила никакве вести о њему, све док једне суботе
није стиглу писмо из Француске. Писао ми је Николас. Писмо је садржавало две ствари- хартију и авионску карту. На хартији је писало једна једина реч. “Дођи” а
карта је била до Париза.
Мислим да сам бројала минуте до поласка авиона. Спаковала сам све што једној девојци може да стане у један једини омањи кофер и отишла.
Путовање је било дуго чинило ми се, али на аеродрому у паризу чекао ме је мој Николас. Дуго смо се љубили. Био је у тој официрској школи. Н;аравно одмах смо
отишли у хотел и…мислим, претпостављате….
Сместио ме је у један пансион у Паризу.Ту сампровела најлепша три месеца свог живота. Када није био у школи,Николас је био код мене. Цветали смо од
љубави. Париз! Има нешто у њој, знате?
Све до једног четвртка после подне. Николасу је стигао телеграм да му је отац смртно болестан. Од њега је тражио да остави школу и под хитно се врати у
Енглеску. Николас је одбио.Дани су пролазили а телеграми исте садржине су се ређали. Пот крај следеће недеље, стигло је писмо.
Николаса нисам видела дав дана. Дошао је код мене. Са врата сам видела да је нешто лоше по њега.
- “Седи”-рекао ми је- “Отац је умро. ово је писмо од његовог адвоката. Морам кући у Енгелску. Ти остани док ти не јавим шта ћу”
И тако сам остала у француској. Пролазиле су седмице,али Николас се није јављао.
Онда се једног дана појавио на вратима. Нијеличио на себе.Иако самга загрлила, био је потпуно хладан. Имала сам дивне вести за њега, алион је желео прво да
ми саопштисвоје.
- “Било је читање тестамента. Отац ми је оставио све.” Као да је Николас предвидео мој радосни осмех, па ме је на време прекинуо у улудој радости- “Али под
једним условом! Толико те је мрзео да је одлучио да се мени освети преко тебе и теби преко мене.Наиме покојни отац је одлучио да ћу бити наследник свог имања
куће,и поседа, и свог новца и акција, под два ужасна услова: пошто сам ја њега, по његовим речима, издао као оца иодрекао се свека, бићу наследник ако и
само ако се никада не оженим и никада не добијем децу и да своје наслеђено имање могу оставити само усвојеном детету!”
Седео сам и даље на клупи, сада попуно посвећен овом дугачком, и сада већ тзрагичном монологу служавке… њенпоглед добио је ону одсутност као када
говорите о смрти најдражих…
наставила је, сада смиренијим, готово свечаним тоном….
- Тако смо направили тајужасан договор. Извор свих ових заврзлама… и може велике жртве… Ох, да… она моја радосна вест коју сам имала за мог Николаса,
била је да сам трудна. То је дата био камен око његовог врата. Када сам му је саопштила, само је дуго седео, и онда коначко почели смо да кујемо план!
Ја ћу остати у Француској годину дана док се не породим и беба мало не ојача. Николас ће се вратити у енглеску, отпустити послугу и купити нову кућу. Ову овде.
Тако је и било. Породила сам сеи родила здравог малог дебељушкастог Роберта. Николасовог сина. Николас је рекох купио и ову кућу, засадио врт и поставио ове љуљашке и клупу.. баш ову на којој седимо.
И била му ј потрбна нова послуга за овако велико имање. И служавка…. из Француске. Ја.
Дошла сам као непозната млада служавка са малом бебом, из француске. Сложили смо причу да сам тамо служила једну енглеску породицу, и родила дете, те ме нису хтели у кући. Нико ме овде није познавао и нико мене и Николаса није доводио у везу.
Наравно дани су пролазили, навикавала сам се на улогу служавке, Роберт је растао… Ускоро јепочео да се игра на овим љуљашкама са осталом децом послуге. Николас и ја смо наставили да се волимо. Наша љубав нијесе умањила или угасила. Да ли је неко нешто сумњао? Вероватно, али шта има необично да господар куће често посећује прибатне одаје служавне у касно вече? То је тако обична ствар. И зачудо, када сам бил а”поштенеа” и школована млада дама, бранили су ми да волим Николаса. Сада када сампостала “разуздана” слушкиња, нико на то није обраћао пажњу! Никоалс је био добар са осталом децом послуге, а то што је био посебно наклоњен Роберту, што га је далеко више од друге деце држао у крилу и играо се са њим, сви су повезивали са тим што је Николас бацио око на његову маму.
Када је Роберт напунио десет година рекли смо му истину. Није био много затечен, једноставно онје знао за “Чика Николаса” који га је јако волео, сада је једноставно требао само да се навикне да га зове “тата”… Али не још… Ви Роберта нисте могли да видите, послали смо га у школу у интренат у француску… Моја друга жртва… али морало је тако. Посећивала сам га бар двапут месечно, чак је и Николас често одлазио самном. Хвала Богу авионом смо бзо стизали. и он је распусте проводио увде у кући…
Године су прошле, Роберт завршио школу Средио је свој живот,посато пословни човек… и заљубио се. У једну служавку из интерната. Смртно.
тада је Николас одлучио да прода ово имање. И дошли сте ви. Николас је одлучио да нестане. Да нестанемо сви. Продао вам је ово имање и прво он отишао у Француску за Робертом. као ја некада за њим. А и ја сам убрзо оишла, и сами знате….
Био самопчињен овом њеном причом! Слушао сам је отворених уста!
Госпођа ми се насмешила и рекла расплет….
Преселили смо се у Париз. Све што су Французи знали је да су Роберту дошли родитељи из Енглеске. То је на крају крајхева…и почетку почетака била истина. Никомеједноставно нисмо причали о нашем пореклу, наше породичне догодовштине изменили само толико да избацимо непотребне и оптерећујуће податке из историје….
Сада се Роберт жени оном служавком. Николет.Дивна мала. И Николас, и ја не желимо да погрешимо као што смо код нас погешили…
|
