offline
- Melody
- Elitni građanin
- Pridružio: 09 Jul 2010
- Poruke: 2484
- Gde živiš: u prostoru između dva tona u dobrom riff-u
|
Predgovor
Devojčice, devojke i žene.
Ta nežna stvorenja se smatraju lepšom polovinom čovečanstva. One imaju taj blagoslov da u svojim utrobama stvore novi život. Nema veze jače od one koja postoji između majke i deteta. Žene su majstori veštine koja se zove ljubav.
Žene mogu da sumnjaju u sebe čak i kada su na vrhu. Umeju da se osvrnu i kopaju po prošlosti, želeći da učine nešto više, nešto bolje. Večna želja za perfekcijom stvara osećaj nesigurnosti i u srcima najjačih žena.
One takođe mogu da budu maltretirane. Često se desi da su omaložavane baš zato što su žene, pripadnice takozvanog ’slabijeg’ pola. Neke pokleknu i odustanu... a neke ustanu iz blata i pokažu svoju snagu kroz istrajnost i uspeh.
Neke ne dele iste snove o mirnom, savršenom životu sa ostalim ženama. Njihov avanturistički duh može biti tako jak da su spremne da gaze preko svega kako bi se zabavile. Žele da naude drugima kako bi dokazale nadmoć.
Retke žene zaista ispune onaj san o idiličnom životu, ili se približe savršenstvu do te mere da se njihovi životi i mogu nazvati savršenim. Dom, posao, porodica, ljubav i prijateljstvo. Harmonična unija svih tih elemenata se retko kada može naći u životu.
Neke žene posvete svoj život pomažući onima kojima je pomoć potrebna. Kažu, muškarci ne mogu da budu milosrdni koliko mogu da budu žene, baš zbog majčinskog instinkta koji im je urođen.
Još su ljudi starih civilizacija obožavali i plašili se ženskih boginja. U praistorijskom dobu žena se izuzetno poštovala, kao nosilac života. Mitologija je prošarana mitovima koji ističu žensku smirenost i hladnokrvnost, kao i destruktivnu snagu njihove radoznalosti i ljubavi.
U stranicama koje se kriju iza ove, naći ćete priče u kojima se osobine boginja iz raznih kultura i civilizacija prepliću sa životima smrtnica savremenog doba.
Benten
Ona zatvori knjigu i duboko uzdahnu.
Ali, taj uzdah nije bio težak, niti sumoran.
Baš naprotiv – to je bio uzdah praćen osmehom, uzdah sreće i blagostanja.
Sedela je u svojoj velikoj fotelji, mirnog duha, nigde ne žureći.
Onda prođe rukom preko stomaka u kom je dremalo jedno malo biće već devet meseci.
Zatvorivši oči, skoncentrisala se na svoju utrobu te je njena beba, kao da je osetila šta je nje njena mama želela, šutnu, što izazva širok osmeh na njenom smirenom i srećnom licu.
- Da li je šutnulo?! Nije valjda šutnulo a da ja nisam bio tu?! –
Ona poskoči. Njen suprug je stajao na vratima dnevne sobe, blago raširenih nogu, i komično ozbiljnog izraza na licu, gledajući u nju i njen osmeh.
Kao da se predaje, ona podiže ruke i zausti da kaže nešto u svoju odbranu.
- Ne pokušavaj da me slažeš! Znam taj osmeh! To je upravo-me-je-šutnulo-dete osmeh! I ja sam ga propustio... Opet. –
On se ispravi, osmatrajući okolinu kao špijun u nekoj komediji, preterano pomno posmatrajući nameštaj u dnevnoj sobi.
To je bio dobar pristup. Pošto je znao da njegova žena voli da se smeje, on je, kao unapred pripremljen protivotrov za hormone koji umeju da ponesu ženu u drugom stanju, isplanirao kako da niz banalnih situacija pretvori u nešto smešno i zanimljivo, kako bi je unapred oraspoložio.
Ruku na srce, mnogima je ružan i nesimpatičan, ali je njoj bio lep. Njegov širok osmeh i strpljenje koje možda ni sam bog nema, kao i sposobnost da i posle veoma teškog dana na poslu nabaci osmeh na lice i ulepša joj dan još sa vrata su bili samo neki od razloga zašto ga je bezuslovno volela.
- Evo šutira opet! Majko mila, dečak ili devojčica, biće sportista. Osećam! Dođi, dođi, dođi! – pozvala ga je pruživši ruku.
Seo je pored nje i nežno položio ruku na njen stomak. Ona nasloni glavu na njegovo rame, udišući njegov miris. Uživali su u tom malenom, ali neizmerno lepom trenutku, u miru i tišini.
- Tata! Tata! Tata! Taaaataaaaa! – ulete u sobu nešto glasno i brzo.
- Malena moja! – skoči on i uhvati njihovo prvo dete, prelepu devojčicu krupnih plavih očiju i duge, prirodno talasaste kose.
- Lepa kao mama... Vidi je samo... Dođi da te pojedem! – i poče da je golica.
Iza deteta uđe jedna visoka, proseda žena kratke kose, a iza nje jedna niža, još svetlije kose.
- Dobrodošao kući, sine – reče visoka.
- Mama... – nasmeši se on.
Druga promrmlja nešto nalik na pozdrav.
- Draga moja tašto... – klimnu on glavom krajne ozbiljno.
I onda nastade trenutak tišine. Njegova supruga je pomno posmatrala oboje. Njih dvoje su imali... nesuglasica u prošlosti.
Kao i svakoj brižnoj majci, on, kao ni jedan drugi muškarac na ovoj planeti, nije dovoljno dobar za njenu kćer i iz njenog protivljenja njihovoj vezi još od starta se videlo da će biti problema i svađa.
Normalno, dok je trudna, ne smeju ništa da joj kažu. Ne smeju da je nerviraju.
Gledala ih je kao dva besna psa. Sama pomisao na dva psa koja su se zakrvila i sada, zbog gazde ne smeju da se tuku, izazva smeh koji opusti lice njene kćerkice koja je napeto očekivala još jednu svađu.
Ona prvo pogleda u majku, u baku sa tatine strane, a onda u baku da mamine strane i tatu, potom kritički prevrnu očima uzdahnuvši:
- Odrasli... –
U tom uđe i njegova majka.
Žene su neobična stvorenja. Mogu da mrze sina neke žene i da ga stalno nerviraju, ali u isto vreme njegova majka može da im bude najbolja prijateljica. Tašta prođe pored njega podignute obrve i sede pored svoje unuke, tamo gde je on do maločas sedeo.
On je smrknuto pogleda i zavali se u fotelju preko puta. Njegova kćerkica mu skoči u krilo i poče da ga vuče za obraze.
- Osmeeeeeh tata! Oooooooosmeh tataaaaa! – pevušila je vukući uglove njegovih usana, na šta se on nije obazirao, bar se pravio da se obazire.
- O ne, povukla je na njega! Moja mala unuka, moja mala dama će da postane neozbiljna devojka! Božeeee – stavi prste na čelo tašta.
Svekrva se nasmeja. Ona je razumela prijateljicinu blagu odbojnost i, za razliku od njih dvoje, sa svojom snajom je bila u neobično dobrim odnosima.
Utom, on skoči, podiže svoju kćerkicu i ponovo poče da je golica – Daću ti ja smeh... nevaljalice mala... – smejao se zajedno sa njom.
- Hajde, princezo, idemo da peremo ruke! Sada će ručak, zar ne? – okrenu se on, stavivši kćer na ramena. Njegova majka klimnu glavom: - Sada ćemo da postavimo, dušo. -
Supruga je znala koga treba osvojiti da bi se omogućio dobar brak.
- Hvala vam mnogo što dolazite svaki dan – obrati se ona svekrvi.
- Mada ne morate baš svaki dan... – dobaci suprug dok je išao ka kupatilu, noseći svoju ćerkicu na ramenima, koja se na to zakikota.
- Ne obazirite se – odmahnu supruga glavom.
- I ne obaziremo se – reče tašta.
- Dolje mi da vam se vrzmamo po kući nego neke kućne pomoćnice i dadilje. Kao da bi mi, dozvolile da nam unuke čuvaju nepoznati ljudi. Ne, ne dok smo mi žive, ne! – objasni svekrva.
Tašta naglo ustade i podiže nešto tanko i veliko što je njena kćer pokušavala indirektno da skloni sa vidnog polja.
Ona otvori kćerkin blok za crtanje, dok je svekrva uputila prekoran pogled.
- Šta je to toliko hitno? – pokaza joj majka kritički na pernicu i blok za crtanje koji je pokušala da sakrije iza troseda.
Majka otvori prve strane na kojima je jedna osoba, jedna žena kosih očiju, u prelepim haljinama, bila nacrtana. Na svakoj slici se nalazila ona, u istom tom položaju, u položaju meditacije, u raskošnoj haljini, sa neobičnim šarama i znacima oko nje.
- Jedva čekam da se porodim i da polako krenem da radim na njoj – rekla je gledajući u svoj blok za crtanje.
One joj obe pružiše prekorne poglede, na šta ona reagova.
- Ja sam likovni umetnik, ne možete da mi zabranite da crtam! Zabranile ste mi rad na štafelaju, nemojte mi uzimati i crtanje u jednom naivnom bloku! Koliko je samo žena fizički naporno radilo za vreme trudnoće, pa su rodile zdravu decu... Neću se razboleti od crtanja... –
Ali, znala je da nema svrhe da im objašnjava. One su tvrdoglavo odlučile da joj neće dozvoliti da podige ništa teže od kašike za vreme trudnoće. Još na početku trudnoće su joj jedva dopuštale da ustane iz kreveta. Štitile su je još za vreme njene prve trudnoće i još više nego sada. Zašto? Njegova majka je pre rođenja svog sina jedinca izgubila dete. Svoje strahove je prenela na njenu majku, što je dovelo do, po ženinom mišljenju, preterane protekcije.
- Ko je ona? I zašto je njena slika tako bitna za tebe? – sumnjičavo je pogleda majka.
- To je jedna japanska paganska boginja. Zove se Benten. Vidite, ima osam ruku i u svakoj drži simbol svoje moći. Ona je zaštitnica dece, boginja umetnosti, pisane, muzičke i slikane i... ona je boginja svega što volim. Ona je boginja reka i sve u svemu... godinja lepote i savršenstva, po meni. Mislim da... mislim da ću, sa njenom slikom, simbolično prikazati da smatram da sam sve postigla u životu. Sve. Imam divnog muža – njena majka na ovo frknu, a njegova majka odmahnu glavom - Divnu kćer, topao dom, svoj sopstveni atelje i održala sam nekoliko izložbi. Izdala sam svoju prvu zbirku priča prošle godine i bavim se muzikom. -
- Jednostavno... ova boginja predstavlja mene. –
- Umetnici... - njena majka kritički prevrnu očima, na isti način na koji je njena unuka prevrnula očima.
Njen suprug je stajao na vratima i slušao sve to. Ona, videvši ga, pocrvene na isti način na koji je crvenela u srednjoj školi, pre no što su i počeli da se zabavljaju.
On joj priđe i poljubi je, na šta njihova kćerkica prekri usta rukama, srećna. Nije ni znala koliko je samo bila srećna – neki njeni vršnjaci nikada nisu videli ni osmehe na licima njihovih roditelja, a kamoli poljubac.
Ona se osvrnu oko sebe.
Njena sverkva, njena majka, njena kćer, njeno dete, u njoj, nestašno se mrdajući i njen muž, njena potpora i njena najveća ljubav. Koliko su samo prošli zajedno, koliko prepreka, koliko problema.
Imala je sve što je ikada želela i svaki dan se tiho molila, misleći na Benten, kako se boji da ne izgubi to što ima.
Ali, sada, prestala je da se boji.
Odlučila je da učini sve da održi ovaj dom lepim i toplim kao što je sada, da održi ovako lepe odnose u porodici (mada bi odnosi tašta-muž mogli još malo da se modifikuju, ali otom-potom) i da podigne decu na najbolji mogući način.
Ona još jednom uzdahnu sa osmehom na licu i onda iznenada preblede.
Svi se trgoše.
Devojčica uplašeno pogleda svoju mamu.
- Šta je bilo? –
Ona proguta knedlu i prošapta, pokušavši da se osmehne:
- Pukao mi je vodenjak. -
~Napomena~
Pored ove priče napisano je još pet, i trenutno se obrađuje sedma priča. Objaviću još neku priču ako ova bude dobro primljena.
|
