offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
(Zima 2050. godine. Moderna višespratnica u predgrađu Južnog Beograda. Jedan od identičnih stanova: soba, kuhinjica, kupatilo, teskobni hodnik - cirka 30 kvadrata. Kuhinja sa kuhinjskim elementima, dedom u izbledelom džinsu i unukom u džinsu sa kožnim detaljima. Ispod prozorčeta ikona u debelom ramu: amblem NATO u sredini kruga, čiju kružnicu čine blaženi likovi apostola Novog Svetskog Poretka. Iz spavaće sobe čuje se usaglašeno hrkanje.
Unuk - mršavi bledunjavi desetogodišnjak obrijane glave, podrugljivih očiju ukrašenih ljubičastim podočnjacima koji ukazuju na stečeno noćno iskustvo, špicastog nosa, tankih usana, upalih ramena i primetno pogrbljen.
Deda - mršavi bledunjavi sedamdesetogodišnjak, ćelavko krupnih volovskih očiju ukrašenih tamnoplavim podočnjacima koji ukazuju na pretrpljeno životno iskustvo, ulubljenog nosa, neuredne brade, upalih ramena i primetno pogrbljen.
Pola sata do ponoći.)
Unuk: Ala matorci stružu! Ej, grenpa, daj neku kintu!
Deda: Nemam.
Unuk: Keve mi, veća si stipsa od ćaleta. Nije ti fazon! Daj, bre, evrone da kompenziram piće za cupi i klapu.
Deda: Još furaš sa onom lihtušom? A i pajtosi ti dobri – tresu se i kad su stondirani, i kad nisu.
Unuk: Ti ćuti! Kad se nadrinkaš, imaš gori fiver od keve dok ždraka meksičku seriju! Daš-ne daš?
Deda: Nek ti daju oni što te izrodiše takvog! Valjda i meni treba kinta! I ja sam born tu bi lajv!
Unuk: Šo? Da tombolišeš do ujutru? Više voliš hazard nego svoj blad! Šejm on ju!
Deda: Gde me nađe! Sad ću da se zarožem! Da si ti neki unuk, poslušao bi samtajms i samfing što ti deda kaže.
Unuk: Evo, slušaću te deset minuta, al da calneš neku lovu.
Deda: Da si me ranije slušao, imao bi svoj mani!
Unuk: Misliš na ono kad si me edvajsirao da pabirčim konzerve po deponiji?
Deda: Aha! Šta fali Gedžonu? Tvoj vršnjak, a već kupio skuter od konzervi! Evropa dobro plaća sekundarne sirovine.
Unuk: Ma nemoj! Stavljam ti do znanja šta je Gedžon fasovao pored skutera: kožni osip, gliste, astmu...
Deda: Pa? Sad bar može da kupi svaki lek za svoju boljku.
Unuk: Čudo mi ne reče da idem na štajgu ko Gerdan, Ringosav i Hulimir, pošto strendžeri vole čikinezere?
Deda: To ne moraš, ali si mogao da za lepe pare distribuiraš diskove pedofilima.
Unuk, Oh, maj Gad! Maj diar grenpa, evo slušaću te još fajv minits!
Deda: Moraš da skeniraš svaki čens za gud lajf! Evo, ušli smo na vrata Evrope pre 40 godina, a nismo makli od ulaznog hodnika! Osramotili smo pretke!
Unuk: Samo ti još gusle fale!
Deda: Od koga si ti čuo za gusle?
Unuk: Reko mi ćale da su nekad drndali taj primitivni instrument.
Deda: Gusle su, stjupid boj, spaljene do poslednje kad je pre 30 godina narod spontano prihvatio preporuku nevladine organizacije “Hjuman mjuzik observer” o potrebi uništenja instrumenata koji izazivaju nacionalnu euforiju i šovinističku kvadrofoniju.
Unuk: I baš sve spaljene? Niko ne sakri bar jedan primerak? Uh, koliko bi se sad na aukciji dobilo za takav eksponat!
Deda: Ma, dobile bi se sankcije i osuda evropskog mnenja! E, moj unuče, generacije su indoktrinirane tim bezveznim instrumentom! Nekad su guslali original slepci, a posle slepadžije. Zbog takvih smo na jedvite jade ufurali u Evropu!
Unuk: smiri se! Trokiraće ti hart.
Deda: Da se smirim? Znaš li ti koliko je unuka tragično skončalo zato što su im dede guslale o srpstvu, nebeskom narodu, ratnim pobedama? Tebi tvoj grenpa neće to učiniti!
Unuk: A šta ćeš ti meni da guslaš - pardon: sviraš?
Deda: Tebe će deka da pouči kako treba!
(Počinje da kleca, trese glavom i širi ruke)
“Mili Nato, i Evropo, na svemu vam hvala-
pomogli ste da shvatimo: Srbija je mala.
Nekad bilo, nekad bilo, sad se pripoveda,
unuke je na stradanja navodio deda.
Gudio im na guslama grozomorne pesme,
a unuci činili su ono što se ne sme.
Terali su šiljak u nos Velikoga Brata,
ismevali su Šiptara, Turčina, Hrvata.
Ginuli su bez zazora, pesmom zavedeni;
rodoljublje tad je bilo na visokoj ceni.
Sačuvaj nas, ti Evropo, takvih rodoljuba-
ne trebaju nama gusle, ni vojnička truba.
Ne treba nam istorija, da nas laže, hvali-
nama treba duh Evrope, ma pod šljivu stali.
Izučeni od potrebe da budemo jaki,
sad želimo biti nežni, bezbrižni i laki.
Ne mislimo na daleke vrhove Urala,
već slušamo kad nam kažu: Srbija je mala.
Ako neki pripev stari noću nas rastuži,
pomislimo: dani su nam sve duži i duži.
Hladni obruč oko srca stegnućemo tešnje,
i ješćemo amer-soju, i engleske trešnje¹.
Oj, Evropo, mila mati, mi ti se kunemo
da sa tvoga divnog puta nikad ne skrenemo!
Oj, Evropo, lepotice, naše rosno cveće,
srpski narod sada kreće da sakuplja smeće.
Takve sreće u Srbiji do sad bilo nije-
na sve strane reaktori, divne deponije!
To je nama Amerika i Evropa dala,
i kličemo jednoglasno: Srbija je mala!”
(Unuk, zabezeknut, pilji u dedu. Deda se polako iz ekstaze vraća u normalu. Zavlači ruku u džep, vadi 2-3 papirne novčanice i drhtavom rukom pruža unuku. Unuk zahvali ironičnim kezom, i pohita ka izlazu. Deda se umorno spušta na stolicu. Iz spavaće sobe i dalje se čuje usaglašeno hrkanje. Kraj.)
_______________________________
¹Fusion-HRP obrada “Sumatre” Miloša Crnjanskog (HRP-house&rap&punk). Deda se očigledno malo više zaneo.
T U Z O R
|
deda me odusevio, ali me i unuk razgalio. a RECI... koliko lepote! 
