offline
- Vladimir
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 10 Feb 2005
- Poruke: 3549
|
Ovde lepite clanke o naucnicma
Albert Ajnštajn
(Albert Einstein, 1879-1955)
Komotno smo mogli da stavimo Alberta Ajn š tajna u na š u Galeriju vanzemaljaca . Pazite, čovek je mogao da vidi iza ugla, da vidi dalje od teleskopa i "bliže" od mikroskopa; dublje od svih ušao je u tajne božje kuhinje koja muči sve filozofe sveta još od starih Grka. A inače nije bio neki naročit đak.
Kad čitate Ajnštajna srećete se sa jednim neobičnim svetom. To je svet u kome prostor nije ni š ta, kretanje je relativno, a svetlost ne putuje pravolinijski jer prava linija zapravo i ne postoji. Bar ne u euklidskom smislu. Svako merenje vremena je u stvari merenje prostora, a prostor je ni š ta. Materija je energija i energija materija. Sve je relativno pa i istovremenost dva dogadjaja. Ako putujete dovoljno brzo vreme za vas staje, a predmeti se skra ć uju. Pri brzini od 260000 kilometera u sekundi metar se skrati za 50%. Ali, i to je relativno. [pogledajte š ta o tome kazu neki računi]
I tako dalje.
Te š ko je sve to razumeti, a zamisliti se ne mo ž e. A ipak sve je to Ajnštajn objašnjavao na banalnom primeru voza koji putuje i lifta koji se kreće (a zapravo možda i stoji - jer je to relativno) i putem jednostavne jednačine po kojoj je E=mc².
Ova, najčuvenija jednačina u istoriji, poslužiće kasnije naučnicimo da stvore atomsku bombu - strašno oružje protiv koga je Ajnštajn odmah digao svoj glas.
U početku Ajn š tajnove teorije su bile razumljive koliko i trouglast to č ak. Opet, oni koji su bili u stanju da otvore um i razmišljaju bez predrasuda sa uzbudjenjem su samo naslućivali šta teorije Ajnštajna mogu da znače za nauku. Neki su mislili da ni sam Ajnštajn nije u stanju da shvati sve posledice svojih teorija. A postoji i ova anegdota o slavnom engleskom fizi č aru Edingtonu. Neko je Edingtonu jednom rekao da je on jedan od svega tri čoveka (računajući tu i Ajnštajna) koji shvata ove teorije. Edington se zbunio i kad su mu rekli da je on isuvi š e skroman i da ne treba da se ose ć a nelagodno odgovorio je: "Ne, ne ose ć am se nelagodno. Samo se pitam ko je taj treći."
Danas, kažu, postoji samo jedan koji razume Ajnštajna. To je Stiven Hoking. K žu da je on Ajn š tajnov naslednik u fizici.
Albert Ajnštajn se rodio u Ulmu 14. marta 1879. Mladost je proveo u Minhenu, zatim u Italiji i Švajcarskoj gde je završio studije na Tehničkoj visokoj školi. Nakon toga u Bernu se zaposlio kao službenik u Patentnom zavodu.
Švajcarski dani bili su izuzetni. Ajnštajn ih je provodio u beskrajnim razgovorima sa prijateljima i u još dužim šetnjama po planinama. Tu se Ajnštajn oženio Milevom Marić iz Novog Sada koja je u Švajcarskoj studirala fiziku*. Jedno vreme Ajnštajn je redovno muzicirao sa ljubiteljima muzike u kvintetu u kome su osim njega bili po jedan pravnik, matematicar, knjigovezac i nadzornik zatvora. Svirali su Hajdna, Mocarta i Betovena. Ajn š tajn je muzicirao na violini. Konačno, tu u Švajcarskoj je Ajnštaj napisao i svoje prve naučne radove i stvorio čuvenu Specijalnu teoriju relativnosti (1905).
* I danas u Novom Sadu u Kisačkoj ulici na ku ć i u kojoj je živela Mileva stoji tabla u znak se ć anja na taj brak. Sa Milevom Ajnstajn je imao dva sina. Ipak kasnije su su njih dvoje rastali.
Nakon što je jedno vreme predavao u Pragu i Cirihu Ajnštajn se seli u Berlin gde dovršava drugu svoju veliku teoriju Opštu teoriju relativnosti (1916). Godine 1921. dobija Nobelovu nagradu za fiziku (ali ne za svoje čuvene teorije već za radove na polju kvantne teorije). Novčani deo ove nagrade Ajnstajn je poklonio svojoj, teda već bivšoj, supruzi Milevi. Nakon dolaska Hitlera na vlast Ajnštajn je na udaru nacista, oduzeta mu je sva imovina i sve funkcije koje je imao na univerzitetu. U znak protesta Ajnstajn se odriče nemačkog državljanstva i odlazi u SAD gde je do kraja života predavao na Institutu za viša naučna istraživanja u Prinstonu i usavršavao svoje teorije relativnosti.
Ajnštajn je umro 18 aprila 1955.
Jedan krater na Mesecu nosi ime Ajnštajna.
Izvor
Mihajlo Pupin
Mihajlo Pupin je rodjen 9. oktobra 1854. u selu Idvor, opstina Kovacica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici srednjeg poseda imali su desetoro dece, 5 muskih i 5 zenskih.
Prvo je ucio u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj skoli u Idvoru, a zatim u Nemackoj osnovnoj skoli u Perlezu. Posle toga je presao u Gradjansku skolu i Realku (srednju skolu) u Pancevu, u kojoj je zavrsio V razred u leto 1872. godine. Kao odlican ucenik, dobio je vec 1871. stipendiju u Pancevu.
U jesen 1872. posao je na skolovanje u Prag, u Cesku. Osnovni razlozi za to su ucesce u sukobima Omladine srpske sa nemackim vlastima i zelja okoline (majke, ucitelja prote V. Zivkovica i ucitelja fizike i matematike Simona Kosa) da kao darovit ucenik nastavi dalje skolovanje.
U Pragu, Pupin je nastavio sesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Primio je stipendiju iz Panceva, ali nedovoljnu i neurednu. Ucio je vrlo neuredno zbog ucesca u sukobima ceske i nemacke omladine i tugovanja za zavicajem. Stoga 1874. odlazi u SAD, preko Hamburga, u svojoj 20-toj godini.
Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD imao vrlo teske uslove zivota. Radio je kao fizicki radnik, prvo na poljskim, nosackim i slicnim poslovima, a zatim u jednoj fabrici dvopeka u Njujorku, posecujuci Kuperovu vecernju skolu. Kad je postao pomocni sluzbenik, konkurisao je i polozio prijemni ispit na Kolumbija-koledzu u Njujorku u jesen 1879. Odmah se istakao kao primeran ucenik. Oslobodjen je placanja skolarine, a vec na kraju prve godine dobio je dve novcane nagrade (iz grckog i matematike). Uglavnom se izdrzavao prihodima od poducavanja slabijih ucenika i fizickog rada.
Po zavrsetku skolovanja 1883. godine primio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je americko drzavljanstvo. Dobio je odmah stipendiju, kao odlican ucenik, za studije matematike i fizike u Kembridzu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je polozio doktorat iz oblasti fizicke hemije, sa temom: "Osmoticki pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".
Svoju nastavnicku karijeru i naucna delatnost zapoceo je kao nastavnik fizicke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. godine. Pupin je punih cetrdeset godina bio nastavnik i profesor Kolumbija univerziteta, od 1889. do 1929. godine. Redovni profesor je od 1901. godine, odnosno od svoje 43. godine zivota.
Pupin je pored naucne delatnosti, smislio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
U sukobu pristasa jednosmerne i naizmenicne struje bio je uz Teslu.
Pupin je bio i uspesan pisac. Za svoje autobiografsko delo "Sa pasnjaka do naucenjaka" (naslov u originalu: "From Immigrant to Inventor"), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.
Izvor
Isak Njutn
Rođen je u Vulzdorpu u Engleskoj 1642. godine. Još kao dečak prepuštao se samoći i maštanju, voleo je da pravi razne igračke. U šesnaestoj godini napravio je svoj prvi mali naučni rad. U dvadesetoj godini primljen je u Triniti koledž u Kembridžu a u 27–oj godini postaje profesor matematike i fizike na Kembridžu. Njutn je nizom svojih dela postigao genijalna ostvarenja u matematici, mehanici, astronomiji i optici, koja predstavljaju revolucionarni preokret u razvitku sveukupne nauke i filozofije, kako u idejnom tako i u metodološkom pogledu.
Njutnovo delo ”Matematički principi prirodne filozofije” je jedno od
najvećih naučnih dela koje je ljudski um do danas stvorio. To delo okuplja
sva dotadašnja znanja o kretanju na Zemlji i u Sunčevom sistemu i
postavlja ih tako da ona postaju novi putokaz za buduća čovekova istraživanja. Njutn je nizom svojih dela postigao genijalna ostvarenja u matematici, mehanici, astronomiji i optici, koja predstavljaju revolucionarni preokret u razvitku sveukupne nauke i filozofije, kako u idejnom tako i u metodološkom pogledu.
Umro je kao jedna od najslavnijih ličnosti Engleske i sveta u 84-oj godini života.
Delo mu je nadživelo vreme u kom je živeo.
Izvor
Nikola Tesla
Nikola Tesla se rodio u selu Smiljanu, kod Gospića u Lici, 1856. godine. Otac mu je bio vrlo inteligentan i odličan pravoslavni sveštenik Milutin Tesla, rodio se u selu Raduču u Lici, a umro je 1879. godine. Teslina majka Nikolina se rodila u Gračacu i potiče iz stare svešteničke porodice Mandića. Otac je umro još dok je Nikola studirao, dok je majka doživela svu slavu svoga sina, koju je postigao u Americi, Londonu, Parizu.
Nikola je išao u nemačku osnovnu školu u Smiljanu, završio ju je u Gospiću, kao i nižu realku a višu je dovršio u Rakovcu kod Karlovca. Kao mali, Nikola se najradije igrao sa drugarima, hvatao ptice, čitao ali nikad nije bio besposlen. Drugovi su ga veoma voleli jer je bio dobar i plemenit. Kad bi mu ostale neke školske stvarčice delio bi ih siromašnijim dugovima, a kasnije, kad je porastao i kad se kartao sa drugovima, izbegavao bi da nosi kući zarađeni novac i davao bi ga drugima. Po okončanju realke, Nikola je pauzirao dve godine jer su roditelji bili ožalošćeni smrću starijeg sina. Potom, i pored insistiranja roditelja da postane sveštenik, Nikola odlazi na studije tehničkih nauka u Grac i Prag. Poslednje godine studija, zbog smrti oca, izdržavao ga je ujak Petar Mandić.
Po završenim studijama, Nikola je stupio u službu poštanskog telefonskog društva i priključivao telefone po kućama. Zatim je jedno vreme radio i u Budimpešti, ali ubrzo odlazi u Pariz i radi u Edisonovoj kompaniji. Kada je izvršio neke izmene na Edisonovim dinamo-mašinama, Tesla odlazi u Ameriku i ulazi u Edisonovu laboratoriju. Sa Edisonom je radio godinu i po dana, i zatim počinje rad u svojoj laboratoriji u Njujorku. Tesla se prvi put vratio u Evropu 1889. i posetio parisku izložbu sa ujakom Petrom, a drugi put 1892. kada je dobio poziv Engleske akademije nauka i Društva engleskih električkih inženjera da održi predavanja o svojim poslednjim radovima. Povod tome je bilo Teslino predavanje, održano 8. maja 1891., pred Društvom američkih električkih inženjera, i koje je izazvalo ogromnu pažnju. Nikola je u Londonu držao dva predavanja, 3. i 4. februara, a držao ih je u Faradejevoj laboratoriji, čime mu je ukazana velika počast.
Tesla je potom dobio i pozive od Francuskog društva za fiziku i Međunarodnog električkog društva da dođe u Pariz i tu održi nekoliko predavanja. Odazvao se pozivu i postigao veliki uspeh, kao i u Londonu. Nikola je potom morao u domovinu jer mu je majka bila na samrti. Kada je sahranio majku, bio je kratko vreme u Beogradu, a potom se vratio u Ameriku i počeo da se sprema za svetsku izložbu u Čikagu. Inače, Tesla je bio omiljen u društvu zbog svoje duhovitosti i dovitljivosti. U svaki razgovor je znao da ubaci poneki stih ili misao, jer je raspolagao izuzetno velikom količinom znanja
Nikola Tesla je umro u Njujorku, 1943. godine, a urna sa njegovim pepelom čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Izvor
Rene Dekart
Francuski matematičar i filozof (1596-1650).
Treće dete u porodici i bolešljiv od rođenja,u desetoj godini ulazi u kraljevski koledž, gde nastavu drže jezuiti.Iako je cenio darovitost i blagonaklonost svojih profesora, Dekart će strogo suditi o programu studija, o moralu proučavanom u književnosti i vrlini propovedanoj bez pružanja primera, o filozofiji svesno okrenutoj ka teologiji i njoj potpuno potčinjenoj. Jedino za matematiku ima ''milosti'' , mada je ona usmerena ka praktičnim primenama i služi vojnim veštinama, veoma značajnim plemićkim sinovima. Tako se Dekart želeo, da ''ništa uzvišeno nije izgrađeno''. Po izlasku iz koledža, upotpunjuje svoje obrazovanje učeći igre, jahanje, mačevanje. U mladom plemiću boriće se neko vreme filozofija i radost življenja, budući da je po tradiciji bio predodređen za službu kralju. U Parizu se okreće intelektualnoj sredini i upoznaje Midorža (Claude Midorge, 1585-1647), prvog matematičara Francuske. Oko 1615-1616 oslobađa se starih prijatelja da bi studirao matematiku. Po naređenju kneza Morisa od Nasaua, 1617 angažuje se u Holandiji. Lutajući ulicama Brede, primetio je gomilu ljudi okupljenu ispred jednog oglasa, napisanog na holandskom jeziku: bio je to matematički problem, iznet pred javnost. Dekartu ga prevodi njegov budući prijatelj Bekman (Isaac Beeckman, 1588-1639), upravitelj koledža iz Dordrehta i on ga sa uspehom rešava. Dekart putuje u Dansku, Nemačku; u Bavarskoj se angažuje u trupama Maksimilijana Bavarskog; u toku zime 1619 kratko boravi u Ulmu, gde upoznaje matematičara Folhabera (Jean Faulhaber, 1580-1635). Odlučuje da ostavi vojnu službu 1621, ali već 1628 učestvuje u opsadi tvrđave La Rošel, u službi kardinala Rišeljea. Marta 1629 Dekart želi ''da se zauvek povuče… i obezbedi sebi savršenu samoću u zemlji umerene klime u kojoj nije poznat'': tako odlazi u Holandiju, gde će ostati više od dvadeset godina, čuvajući ljubomorno svoju samoću, često menjajući prebivalište, vodeći život plemića. Najpre se bavi fizikom i radi na Metafizičkim razmišljanjima. U leto 1633 završio je delo Svet ili Rasprava o svetlosti; međutim, saznavši da su inkvizitori Svetog oficija osudili Galileja zbog njegovog učenja o kretanju Zemlje, a kako je ovu tezu i sam uveo u svoju fiziku, Dekart je odustao da je objavi. Da bi objasnio svoju doktrinu, ali i ispitao reakciju vlasti, objavljuje 1637. Raspravu o metodu (za dobro rasuđivanje i traženje istine putem nauka) i tri male rasprave: Dioptrika, Meteori i Geometrija. Ipak, rektor univerziteta u Uterehtu, dotadašnjeg žarišta kartezijanske misli, Vecijus (Gisbertus Voetius, 1589-1676) optužiće 1642. Dekarta za ateizam. Dekart beži iz Amsterdama, izbegavajući Utreht i ponovo se nastanjuje u Lajdenu. Godine 1641 objavljuje deset godina pripreman rukopis, Razmišljnja o prvoj filozofiji, gde izlaže potpun sistem kartenzijanske matafizike. Na intervenciju Princa Oranskog, francuskog ambasadora i njegovog prijatelja Hajgensa (Constantijn Huygens, 1596-1653) zaustavlja se proces suda u Utrehtu.Dekarta napada veoma uticajan jezuita Francuske Burden (o. Pierre Bourdin, 1595-1653) te on tako upoznaje i neumoljivu crkvenu opoziciju. Zamisao da oko svoje, kartezijanske filozofije sakupi čitav naučni svet i svoju fiziku, kao univerzalnu materiju ustanovi kao nastavu u školama, nije mogao da ostvari. Posle dužeg oklevanja, Dekart je rešio da prihvati poziv švedske kraljice Kristine: u Stokholm je stigao oktobra 1649. Stroga i autoritarna, kraljica određuje Dekartu takvo radno vreme koje remeti sve njegove navike: svakog jutra morao je da bude u pet sati na dvoru. U toj hladnoj zemlji, dobio je pneumoniju i, odbijajući pomoć švedskih lekara, posle devet dana umro. Dekartov poluironičan, delimično pejoravitan stav u odnosu na filozofe i duboko poštovanje u odnosu na crkvene dostojanstvenike i teologe, dovoljno je objasniti njegovom prevashodnom brigom za što je moguće većim sopstvenim mirom. Ovakvo dvostruko držanje nesumljivo je u vezi sa kartezijanskom koncepcijom filozofije, ili pre misijom filozofa. Kao što je rečeno, želeo je da kartezijanska filozofija, budući istinita, postane osnova obrazovanja pri čemu vera ne sme biti izostavljena. Zalagao se za pojednostavljenu veru koja bi se sastojala iz skupa samo onih potrebnih i dovoljnih verskih istina da bi se obezbedio spas. Dopušta i kartezijansku sholastičku teologiju smatrajući potrebnim obrazovanje i u istinskoj teologiji i u istinskoj filozofiji.
Arhimed
Arhimed ( grč. Άρχιμήδης – Arhimedes),je najveći matematičar i fizičar Starog veka.
Tačnije od svih dotadašnjih matematičara odredio je broj pi(π),opseg i površinu kruga,površinu odsečka parabole,obim kugle,površinu elipse itd.Pri tom se služio metodama kojima se danas služimo u diferencijalnom i integralnom računu,tako da se Arhimed može smatrati tvorcem integralnog računa.
Našao je način za pisanje vrlo velikih brojeva.Pokazao kako se matematika može primeniti na mehaniku ,otkrio zakone poluge,uzgona (tzv. Arhimedov zakon),određivanje težišta,izumeo vijak,unapredio statiku.
Nauke je završio u Aleksandriji,ondašnjem kulturnom centru sveta,pod pokroviteljstvom Euklida,a kasnije delovao u Sirakuzi.Napisao je veliki broj dela iz matematike,fizike i tehnike,od kojih je malo sačuvano.Inače ,njegov otac po imenu Fidios,bio je astronom i najverovatnije rođak Hierona II,kralja Sirakuze.
Njegova najpoznatija dela su: O kugli i valjku;O konoidima i sferoidima;O merenju kruga;O ravnoteži ravnih likova;O plivanjutela.Veoma je značajan njegov zaključak:" Volumeni stošca,kugle ivaljka jednakih polumera i visina odnose se kao 1:2:3".
Bio je prvi,koji je shvatio da je problem kvadrature kruga pitanje aproksimacije, i time se znatno približio osnovnoj ideji infinitezimalnog računa.S tim u vezi istakao se postupkom (opisivanjem i upisivanjem pravilnih mnogouglova u kružnicu),kojim određuje broj π kao broj veći od 3 10/70,a manji od 3 1/7.
Delom O ravnoteži ravnih likova osnovao je statiku,a delom O plivanjutela hidrostatiku.U delu O hidrostatici obrađuje zakon plivanja,zakon uzgona i stabilnosti tela,koje pliva( poznati problem o sastavu krunekralja Sirakuze izmerivši pomoću vage specifičnu težinu krune ičistog zlata). Istakao se kao plodan pronalazač:izumeo je veliki broj ratnih i drugih mašina,od kojih su najpoznatije:Arhimedov koloturnik,vijak za dizanje tečnosti i vijak bez kraja.Legenda,po kojoj je sunčanim zracima zapalio rimski brod,nema temelja.
Poginuo je od mača rimskog vojnika u rodnom gradu Sirakuzi,koja je dve godine odolevala Rimljanima zahvaljujući spravama i mašinama,koje je Arhimed sastavio od poznatih jednostavnih alata.
Kada je Sirakuzu nakon dve godine zauzeo Marcellus,rimski vojskovođa,dao je nalog da se zaštiti Arhimed,ali ga rimski vojnik nije prepoznao i ubio ga 212 godine.
Prema Liviju,prilikom zauzeća Sirakuze,Arhimed je mirno crtao geometrijske slike i doviknuo rimskom vojniku,koji je na njega nasrnuo:» Noli turbare circulos meos « ; »Nemoj kvariti moje krugove «.
Prema njegov želji podignut je na njegovom grobu spomenik,na kojem su dva geometrijska tela:valjak i kugla.
Jedinstveni zaključak koji se može izvući o radu delu Arhimeda,je da zahvaljujući Arhimedu i njegovim naučnim otkrićima i dostignućima,matematika i mehanika dostižu svoju kulminacionu tačku u to doba.Generalno gledano on je najveći matematičar i naučnik antičkog doba i jedan od tri najveća matematičara svih vremena zajedno sa Isakom Njutnom i Karl Fridrih Gausom.
Izvor
Dopuna: 07 Avg 2005 0:30
Johann Carl Friedrich Gauss (Gauß) (30. travnja 1777. – 23. veljače 1855.) je bio njemački matematičar i znanstvenik koji je dao veliki doprinos u mnogim područjima, uključujući teoriju brojeva, analizu, diferencijalnu geometriju, geodeziju, magnetizam, astronomiju i optiku. Ponekad pod nazivom «princ matematike», Gauss je imao temeljni utjecaj na mnoga polja matematike i znanosti te je rangiran uz Newtona i Arhimeda kao jedan od najvećih umova u povijesti.
Gauss je bio čudo od djeteta i još kao tinejdžer je došao do svojih prvih matematičkih otkrića. Završio je Disquisitiones Arithmeticae, svoje najveće djelo sa 24 godine. Djelo je temelj konsolidacije teorije brojeva kao discipline i oblikovalo je tu granu do današnjeg dana.
Biografija
Rane godine
Gauss je rođen u Braunschweigu u vojvodstvu Braunschweig-Lüneburg (danas dio pokrajine Niedersachsen), kao jedini sin slabo obrazovanih niskostaležnih roditelja. Priča se da je njegov dar postao očit sa tri godine kada je ispravio očevu pogrešku u računanju financija. Druga priča kaže da je u osnovnoj školi učitelj dao zadatak da izračunaju zbroj svih brojeva od 1 do 100. Gauss je u nekoliko sekundi dao točan odgovor matematičkom logikom koja se sve ostavila bez daha. Gauss je, naime, shvatio da zbrajanje parova na suprotnim krajevima niza daje isti zbroj (1 + 100 = 101, 2 + 99 = 101, 3 + 98 = 101...). Konačno 50 × 101 = 5050. Dok je priča uglavnom istinita, problem kojeg je zadao Gaussov učitelj je zapravo bio kompliciraniji.
Vojvoda od Braunschweiga je nagradio Gaussa stipendijom za Collegium Carolinum, kojeg je pohađao od 1792. do 1795. godine, nakon čega je prešao u Sveučilište u Göttingen, gdje je boravio od 1795. do 1798. Tijekom studija, Gauss je neovisno otkrio nekoliko važnih teorema; njegov najveći uzlet se dogodio 1796. godine kada je pokazao da se svaki pravilni poligon, čiji su neparni faktori zasebni Fermatovi prosti brojevi, može konstruirati pomoću ravnala i kompasa. Ovo je bilo veliko otkriće i vrlo važno na polju matematike; konstrukcijski problemi su oduvijek zaokupljali matematičare još od vremena Stare Grčke. Gauss je bio toliko zadovoljan svojim otkrićem da je zatražio da se pravilni heptadekagon (17 jednakih stranica) ugravira u njegov nadgrobni spomenik. Ipak, pogrebnik je odbio njegov zahtjev uz objašnjenje da zbog nesavršene tehnike graviranja, njegov lik će zapravo izgledati kao krug.
1796. je vjerojatno bila najproduktivnija godina za Gaussa i teoriju brojeva. Kao prvo, konstrukcija heptadekagona je otkrivena 30. ožujka. Gauss je bio tvorac modularne aritmetike (sustav računanja u kojem se niz brojeva ponavlja nakon što dođe do neke određene vrijednosti), otkrića koji je rad na teoriji brojeva učinilo mnogo jednostavnijim. Dalje, njegov famozni zakon kvadratne recipročnosti (teorija o rješivosti dviju povezanih kvadratnih jednadžbi u modularnoj aritmetici) je otkriven 8. travnja. Ovo otkriće je jako pomoglo matematičarima da provjere rješivost promatranih jednadžbi. 31. svibnja nastaje teorija prostih brojeva koja daje dobro razumijevanje u raspodjelu prostih brojeva među cijelim brojevima. Gauss je također 10. lipnja otkrio da se svaki cijeli broj može zapisati kao suma najviše triju triangularnih brojeva (to su brojevi 1, 3, 6, 10, 15, 21,... tj. svaki idući član je za jedan udaljeniji od prethodnika nego što je prethodnik udaljen od svog prethodnika) i zapisao je u svoj dnevnik «Heureka! Num = Δ + Δ + Δ». 1. listopada je objavio rezultate o broju rješenja polinoma sa koeficijentima u konačnim poljima.
Gauss je prvi dokazao osnovni teorem algebre, u svojoj disertaciji iz 1799. godine. (osnovni teorem algebre kaže da svaki kompleksni polinom n-tog stupnja ima n rješenja). Matematičari prije Gaussa su samo pretpostavljali to kao istinu. Gauss ne samo da je dokazao teorem; dao je četiri potpuno različita dokaza za taj teorem tijekom svog života, rasvjetljujući pritom koncept kompleksnih brojeva.
Vise
|
